Fotografija: House of Commons Library
Protekli izbori za Evropski parlament pokazali su da je građanima stalo do Evropske unije. Isto tako, konstituisanje novog saziva Parlamenta i naročito, pitanje ko će preuzeti ključne funkcije (#EUTopJobs) – predsednika Evropskog saveta, Evropske komisije (EK), Parlamenta (EP), Evropske centralne banke i Visokog predstavnika/ce (za spoljnu politiku) – prate se sa velikom pažnjom. Tako, među sada aktuelnim kandidatima, od kojih je jedan, David Marija Sasoli, već (3. jula) preuzeo funkciju predsednika Evropskog parlamenta, imamo tri dobro poznata lica evropske politike (Kristin Lagard, Ursula Van der Lajen i Šarl Mišel), i jedno iznenađenje (Džozep Borel).
Istina, jedan broj kolega, možda i sa pravom, primećuje kako sama imenovanja na kraju i nisu bitna – jer su najmoćnije države pokazale da su one te koje se pitaju. Na „tajnim“ večerama, iza zatvorenih vrata i, što je najvažnije, daleko od Evropskog parlamenta u kome nominovani na kraju moraju biti izglasani – Merkel, Makron i ostali su raspravljali o kvalitetima kandidata. Ova, u evropskim okvirima velika promena odigrala se u proteklih nekoliko godina. „Okidači“ su razni, ali se mogu svesti na jačanje tzv. trećih aktera, migrantsku krizu, Trampa i krizu transatlantskih odnosa, događaje u kojima se, uprkos novim mehanizmima i institucijama (Evropska služba za spoljne poslove, npr.), EU nije snašla. Tu je i otpor prema jačanju birokratske strukture same EU, oličene u Martinu Selmajeru, moćnom šefu Junkerovog kabineta. Za samu ideju kakvu EU predstavlja, ovo nije dobro: ona se već dugo i bezuspešno nosi sa problemom demokratskog deficita, praktično od uvođenja Evropskog parlamenta u sistem institucija (1979. godine).
Ko su gubitnici, a ko pobednici? Gubitnik br. 1 je svakako Manfred Veber. Njegova zvezda nije bila vezana samo za (ne)uspeh EPP kao (i dalje) najmoćnije grupacije – nekako je brzo postalo jasno da ga „neće“ sama Angela Merkel, koja zatim, na marginama samita G20 u Osaki (Japan), kreće da „gura“ Fransa Timermansa, političara besprekorne biografije i znanja, ali – neprihvatljivog, na kraju, nizu lidera Centralne i Istočne Evrope (epizoda sa Bojkom Borisovim ovde je posebno upečatljiva: predsednik Vlade Bugarske je snimio početak razgovora sa nesuđenim predsednikom Evropske komisije, i to je fantastičan uvid u to kako se ovakvi pregovori vode). Timermans je žrtva sopstvenih principa – predvodio je Komisiju u borbi za očuvanje podele i kontrole vlasti u Poljskoj i Mađarskoj – ali ne i gubitnik, jer će dosledno zalaganje za vladavinu prava morati da ostane u srcu evropskog „projekta“. S druge strane, socijalisti teško da mogu biti zadovoljni utešnom nagradom kakvu mesto predsednika EP predstavlja.
Zanimljiva je i sudbina Margret Vestager, koja će nastaviti da radi ono što je, prema oceni mnogih (ne i Trampa!) radila dobro – da štiti interese evropskih potrošača. Kao potpredsednica Komisije, biće važna saradnica Van der Lajen. To nas vraća na pomenutog Borela, kao još jednog potpredsednika. Hoće li „preuzeti“ Kosovo od Mogerini? Kakav je to političar?
Borel je iskusan (72 godine, u politici aktivan od 1979.), držaće liniju prema Rusiji (koju je, na iznenađenje Moskve, nazvao „neprijateljem EU“), Kini („rival“), kao i SAD-u (kritikovao Trampa, za razliku od Mogerini). Sumnja se da je popustljiv prema Iranu (u svetlu najnovijeg zaoštravanja, može se uzeti kao mana), zamera mu se odnos prema katalonskom pitanju (jeste Katalonac, ali je protivnik opcije koja zagovara nezavisnost i odbacuje tezu o nehumanom tretmanu uhapšenih lidera); kao i „insajdersko trgovanje“ akcijama jednog fonda malo pre nego što je ovaj bankrotirao. Njegovo imenovanje svakako je i jedna potvrda i pohvala Španiji, koja je ipak izašla iz perioda nestabilnosti i finansijske krize. U Beogradu će se, možda, nadati većem razumevanju oko Kosova, mada je u svojoj (jedinoj) izjavi kojom je obratio pažnju na dato pitanje, istakao kako su etničke granice stvar prošlosti.
Određeni „udarac“ je pretrpeo i sistem „vodećih“ ili „špicenkandidata“, kako nisu izabrani niti Veber ni Timermans. Mada je Donald Tusk probao da ubedi poslanike kako su predloženi kandidati odličan izbor, ovi su žestoko kritikovali način na koji se do njih došlo. Potpredsednik EPP, Gonzales Pons je tražio da se sistem poštuje i prestane sa zakulisnim dogovorima. Slično je izjavio i njegov kolega iz redova socijalista.
Kako Evropski parlament mora da potvrdi nominovane, ništa ovde nije gotovo. Pojedini viđeniji socijalisti su protiv ovakvog „trulog“ kompromisa (nama bliska Tanja Fajon, recimo). Biće žučne rasprave i kritike. Dakle, u pravu je Nemanja Rujević kada piše da je Merkelova ponovo „preveslala“ sve – možda po poslednji put, videćemo – ali je i Francuska zadovoljna time što u Lagardovoj dobija „svog“ šefa užasno važne ECB. A to je i dalje glavna „osovina“ Evrope, uz niz „pomoćnih točkova“ koji će svoje zadovoljenje tražiti na nekom drugom mestu, u nekoj drugoj politici.
Tekst je prvi put objavljen u Novom magazinu br. 428, od 11. jula 2019.
