U sredu, 21. septembra, BFPE je bio domaćin panela o rusko-srpskim odnosima – pre svega kako bi se utvrdilo da li je Srbija uopšte na ruskom “radaru”, ali i pokušala demistifikacija sadržaja i kvaliteta tih odnosa. Naši uvaženi gosti bili su Prof. Vladislav Inozemcev, direktor Centra za post-industrijske studije u Moskvi, i Prof. Slobodan Markovic sa beogradskog Fakulteta političkih nauka.
Pogađaju li sankcije rusku ekonomiju?
Prof. Inozemcev očekuje da ruska ekonomija stagnira u narednih nekoliko godina. Prihodi, kao i obim trgovinske razmene, opadaće za nekoliko procenata svake godine. Međutim, uticaj sankcija nije tako dramatičan kao što se prikazuje. Objasnio je da se sankcije mogu razumeti na tri načina: (1) tako su, recimo, izuzete filijale ruskih banaka u najmanje sedam država članica (uključujući Francusku, Nemačku, Austriju i Kipar) – kao i (2) trgovina gasom, zato što su brojne članice EU energetski zavisne od Rusije; (3) ruske kompanije ne mogu više pozajmljivati novac od banaka sa Zapada (čije su pozajmice bile 5-6 procenata jeftinije od onih u Rusiji). U tom smislu, prof. Inozemcev tvrdi kako Rusija može „preživeti“.
Da li je Srbija politički i ekonomski važna Rusiji?
Inozemcev ističe kako su “Rusi opsednuti geopolitikom”. Fokus je na njihov trenutni sukob sa Zapadom i osećanje anti-amerikanizma gde se Srbija prepoznaje kao poželjan saveznik, nasuprot Crnoj Gori koja je izabrala NATO. S ekonomske strane gledano, međutim, Rusija ne traži nova tržišta, već kao svoje glavne ekonomske partnere i dalje vidi zemlje EU (i sve više Kinu), te uloga Srbije ovde nije značajna. Rusko rukovodstvo je u međuvremenu postalo pragmatičnije, što opet ne mora izazvati dugoročne posledice u odnosima sa Srbijom. Ruska spoljna politika se zapravo menja velikom brzinom. Iluzorno je, međutim, očekivati da Srbija postane tako bliska Moskvi kao što je to, recimo, Belorusija.
Nastaje li nekakav novi kvalitet u bilateralnim odnosima?
Prof. Marković je naglasio kako je u istoriji Srbija svega 8-10 godina imala “dobre međuvladine odnose” sa Rusijom (1912-1917 i 1944-1948). Štaviše, Kraljevina Jugoslavija nije priznala SSSR sve do 1940. Tek kada je Rusija podržala teritorijalni integritet Srbije po pitanju statusa Kosova, njen uticaj u Srbiji je ponovo počeo da jača. Pa ipak je uticaj srazmerno skroman: (1) ekonomski odnosi ostaju u domenu energetike; (2) vojni odnosi su na nivou retorike bliski, ali u stvarnosti se kreću u suprotnim pravcima; (3) dok je na kulturnoj ravni važnija Rusija Srbiji nego obrnuto.
Dok ispitivanja javnog mnjenja u Srbiji pokazuju da je Rusija najomiljenija zemlja i partner (41,3 procenta anketiranih u 2016), u Rusiji svega 6 od 100 ispitanika takvom smatra Srbiju (zapravo, najpopularnija je Belorusija: polovina ispitanika). Postoji, dakle, ozbiljna nesaglasnost između percepcije rusko-srpskih odnosa i toga kakvi su oni u stvarnosti. Čini se, ocena je prof. Markovića, da postoji nekakva iracionalna privlačnost Rusije u Srbiji, za koju on nalazi opravdanje u podršci oko pitanja Kosova, ali i jakom uticaju Pravoslavne crkve. Najzad, Marković zaključuje, Srbi veruju da je sa Rusijom teško, ali bez nje – teže.
(Fotografije Jelena Volić; tekst Karsten Špandau)
