Marko Savković i Ema Krajnert Fris, BFPE
Često kritikovana kao spora, ili nedovoljno odlučna u nastupu, Evropska unija (EU) je za dve decenije primene svoje politike bezbednosti i odbrane razvila krajnje raznovrsnu praksu izgradnje mira: od civilnih operacija pomoći započetim reformama, do vojnih, čiji je cilj pružiti adekvatan odgovor na konkretnu pretnju. Ovu evoluciju u nastupu nedavno je na tviteru jedan korisnik ilustrovao pomeranjem granica «evropskog prostora», koji se operacijama «brani»: Somalija, Centralnoafrička republika, Mali, Niger i Libija u Africi; Irak i Palestina na Bliskom Istoku; te Ukrajina, Kosovo i Bosna i Hercegovina u Evropi.
Bilo je, međutim potrebno osam godina da bi stalna strukturna saradnja u oblasti odbrane (skr. PESCO) postala stvarnost. Uvedena kao mogućnost u Ugovor iz Lisabona 2009. godine, tek nakon niza, po Uniju nepovoljnih geopolitičkih dešavanja (Libija; Sirija; Ukrajina; migrantska kriza i naposletku, izbor Donalda Trampa za predsednika SAD), ona ponovo dobija na značaju. Veruje se da će sa jačanjem PESCO, EU postati manje zavisna od kapaciteta NATO (čitaj: SAD) kako u pogledu sopstvene odbrane, tako i upućivanja jedinica u mirovne (i druge vojne) operacije van njenih granica. Za razliku od ranije razmatranog, tzv. «Berlin plus» paketa kojim je 2004. formalizovan oslonac Unije na NATO vojne kapacitete, PESCO-m nisu obuhvaćene SAD i Kanada; ali jesu 25 članica EU (s izuzetkom Malte, Danske i Velike Britanije).
Odlukom Saveta ministara (odbrane) EU od 6. marta, određeno je prvih 17 projekata koji će se unapređenom stalnom saradnjom razvijati, a pod kapom Evropske agencije za odbranu (EDA) sa kojom Srbija ima sporazum o saradnji. Nekim od njih odgovara se na potrebe koje su, iz ugla izgradnje «istinski evropskog» vojnog kapaciteta, hitne (poput panevropskog centra za obuku, ili zajedničkog standarda vojne radio komunikacije); dok se drugim nudi uvid u ambicije Unije (takva je, recimo, inicijativa koja za cilj ima uspostavljanje snaga za «brže» reagovanje u krizama). Jasna je i želja da se kroz PESCO stvori novi zamajac namenskoj industriji u okvirima EU; tu je projekat razvoja napredne odbrane, izviđanja na moru i pod morem, uključujući «podvodne dronove»; zatim razvoj «evropskog» vozila pešadije različitih namena (lako oklopljenog, transportnog; borbenog; amfibijskog) kako bi se zamenile desetine i desetine sistema trenutno u upotrebi. Finansiraće se i više projekata čija je osnovna svrha da se unapredi mobilnost trupa; te (logistička) podrška, uključujući i snabdevanje energijom. Usvojen je i kalendar, odnosno, predviđeni su i naredni koraci u procesu sa idejom da Savet već u novembru 2018. usvoji novi set projekata. Zamišljeno je da se oni realizuju u dve tranše: od 2018. do 2021. (pomenutih 17) i od 2019. do 2022. godine (oni koji budu usvojeni u novembru). U javnosti najviše pažnje je izazvala inicijativa za ukidanjem procedura na granicama između članica, kako bi evropske vojne snage mogle relativno brzo stići na spoljne granice Unije.
Razvoj PESCO je od velikog značaja za Srbiju, kao zemlju čije rukovodstvo teži članstvu u EU, ali i tome da nastavi politiku vojne neutralnosti. Zato mora sa pažnjom pratiti dešavanja ne samo u Briselu, već i prestonicama onih država-članica koje su pristale uz novu politiku Unije, iako vojno neutralne. A ona su vrlo zanimljiva. Tako se u irskom parlamentu povela žustra debata o tome može li Vlada samostalno, bez saglasnosti ovog tela doneti odluku o učešću u PESCO, ako su njegove implikacije takve da se irska neutralnost dovodi u pitanje. Odgovor premijera Lea Varadkara je krajnje indikativan: «postoje stvarne pretnje evropskoj bezbednosti i umesto da se oslanja na SAD i (nekome) plaća (…) Evropa treba da obezbedi i plati za sopstvenu odbranu i ne bude zavisna od SAD na način na koji je to bila od 1945. (…) učestvovaćemo samo u onim programima (projektima) za koje smo zainteresovani, na primer, borbi protiv terorizma, sajber-bezbednosti, i mirovnim operacijama (očuvanju mira)». Mada članovi parlamenta nisu bili zadovoljni odgovorom, irski premijer je ovim istakao jednu od prednosti novog mehanizma – dobrovoljnost i mogućnost izbora. U Švedskoj, ministarka spoljnih poslova Margot Velstrom je rekla kako je «dobro što EU nagoveštava da je spremna za saradnju i bolju koordinaciju sa onim što mi (Švedska) već radimo» i dodaje kako bi Unija mogla postati «stvarno značajan globalni igrač, kako civilno tako i vojno gledano». Njen kolega, ministar odbrane Peter Hultkvist na to je dodao kako ovde nije reč o nekakvoj evropskoj armiji, već «saradnji na konkretnim projektima (…) kojim će države članice – jedne kod drugih – pomoći razvoj sposobnosti koje nedostaju».
Slično razmišljaju u Austriji i Finskoj. Oružane snage Austrije su izrazile spremnost da budu domaćin jednom od projekata, koji za cilj ima obuku jedinica (za delovanje) u planinskim uslovima. Istovremeno, vlada ove zemlje najavljuje povećanje izdvajanja za troškove odbrane na 2% BDP-a (inače zahtev i standard NATO). U Finskoj, ministar spoljnih poslova (takođe) odbacuje kritike da se učešćem u PESCO narušava princip vojne neutralnosti: «(PESCO)m će se uvećati efikasnost i ostvariti uštede. Malim i srednjim preduzećima će se pomoći da pristupe novim tržištima. Stvoriće se novi poslovi (…) EU ima svojih problema, ali ovo je jedna od najboljih stvari koje možete da dobijete (kurziv aut.) od Unije.»
Naročito je dakle zanimljiva tema odnosa prema vojnoj neutralnosti koju je svaka od navedenih država – iz različitih razloga – usvojila u prošlosti. Ona se pre svega razume kao svesna odluka o nesvrstavanju u bilo koji vojni savez; ali ne znači istovremeno da je ta i ta država politički neutralna (nepristrasna) – naprotiv. Ministar spoljnih poslova Finske, a slične reči smo mogli čuti i od ambasadora u Srbiji, ističe kako se ona «politički posvetila Evropskoj uniji». U tom smislu, nije za očekivati da bilo koja od četiri navedene zemlje uskoro krene u preispitivanje odnosa prema NATO; za njih je PESCO idealno rešenje, kojim jačaju borbenu gotovost, štede novac, a ne kompromituju spoljnopolitičku poziciju koja je decenijama na snazi. Slično bi se dalo zaključiti i za Srbiju, koja u narednim godinama mora ući u ambiciozn(ij)e programe zanavljanja naoružanja i vojne opreme, i to takve koji neće izazvati dodatno podozrenje na Zapadu. Pritom, u pojedinim domenima – obezbeđivanja granica, logističke podrške (s ciljem lakšeg upućivanja u misije), usvajanja uniformnih standarda komuniciranja – evropske zemlje su te koje već pružaju podršku.
Tekst je prvi put objavljen u Novom magazinu br. 365-366, 26. aprila 2018.
