Zanimljivu diskusiju pokrenuo je ekonomista Branko Milanović jednim „tvitom“ na svom nalogu 22. aprila. Pitanje koje je Milanović postavio, glasi: „Zbog čega niko ne raspravlja ogromnu razliku u stopi smrtnosti (uzrokovane korona virusom) između Istočne i Zapadne Evrope?“ Milanovića je inspirisao grafik sa sajta „Worldometer“; stopa smrtnosti u Evropi (nisu prikazane Rusija, Belorusija i baltičke zemlje) kreće se od troje na milion stanovnika (Slovačka) do 408 (Italija), odnosno 455 (Španija). U tom trenutku, loše su stajale i Francuska (319), Velika Britanija (255), Holandija (229) i Švedska (175/milion).
Milanovićev tvit je inspirisao veliki broj odgovora – čak 629, da budemo precizni. Kao prilog diskusiji, koja će jednom morati da se povede (svuda, pa i kod nas), prenosimo ona razmišljanja koja su nam se učinila relevantnim. Neka ćemo uprostiti, radi preglednosti teksta. Napominjemo da su sva na nivou pretpostavke i da postoji „ulazni“ problem pouzdanosti podataka.
Prva teza počiva na tvrdnji da je broj građana u domovima za stare značajno veći na zapadu Evrope. A kada korona jednom uđe u dom za stare, posledice su strašne. Istraživanje mreže istraživača koji prate pružanje nege u odgovoru na COVID-19 pokazuje kako je zastupljenost ove populacije u ukupnom broju preminulih 42% u Belgiji; 45% u Francuskoj; 53% u Italiji i čak 57% u Španiji. Ovu lekciju smo na teži način naučili i mi u Srbiji – pogledajte samo poražavajući broj preminulih štićenika Gerontološkog centra u Nišu.
Drugu tezu sažima Bojan Pančevski za Vol strit džurnal: „siromašnije zemlje Centralne i Istočne Evrope, u strahu da će virus preplaviti njihove relativno slabe zdravstvene sisteme, brzo su sprovele stroge mere socijalnog distanciranja i ograničile kretanje, kako bi suzbile izbijanje žarišta“. Ova se tvrdnja mora uzeti sa rezervom: teško da bi se zdravstveni sistem u Češkoj, recimo, mogao nazvati slabim. Pre će biti da je virus u ove države stigao nešto kasnije – u isto vreme kada i užasne slike iz Lombardije. (U Češkoj je prvi slučaj zabeležen 1. marta; Poljskoj 4. a Slovačkoj 6. marta.) Donosioci odluka su sabrali „1 i 1“ i zatvorili granice. Ispravnost njihovog postupka potvrđuje i Tomas Hejl ispred inicijative Univerziteta Oksford koja prati odgovor pojedinačnih država na pandemiju. Češka je pritom među prvima počela sa testiranjem IT rešenja: najpre kako bi procenila koliko će jedinica intenzivne nege (ICU) biti potrebno, ali i kako bi pratila zaražene (uz njihov pristanak). Ova potonja mera postaje tim značajnija kako država kreće da se „otvara“.
Treću tezu iznosi korisnik Josuke Jasuda, koji ponavlja tvrdnju Juna Satoa o korelaciji sa BCG vakcinom i tako objašnjava razlike u stopi smrtnosti između onih zemalja koje su je (dugo) zadržale i onih koje su od nje odustale. Pogađate: Španija je ukinula obavezu vakcinisanja 1981, Nemačka 1998, Velika Britanija i Francuska 2005-2007. Jedina zemlja u Latinskoj Americi u kojoj je krajem marta stopa smrtnosti bila veća – Ekvador – takođe je ukinula ovu obavezu. Tamo gde se odluka o obavezi vakcinacije donosi na nižem nivou vlasti od nacionalnog, razlike su vidljive unutar samih država (opet Španija kao primer, gde su regioni na severu zemlje od vakcinacije odustali tek 2009-12). Na kraju, stopa smrtnosti je veća u nekadašnjoj Zapadnoj no Istočnoj Nemačkoj – pa i samom nekadašnjem Zapadnom Berlinu! Sato u svojoj analizi ide i dalje te razmatra efekte različitih sojeva vakcine u različitim državama, pa i odnos sa prisustvom tuberkuloze u populaciji. (Njegov blog je „zlatni rudnik“ informacija – on ga redovno ažurira na linku www.jsatonotes.com).
Četvrta teza tiče se starosti muške populacije, po principu, što je muška populacija starija, smrtnost je veća. Ovde imamo tabelu Larsa Kristensena, takođe ekonomiste, na kojoj je doveo u vezu udeo u populaciji muškaraca starijih od 80 godina i stopu smrtnosti na milion stanovnika. Kristensen je podatke prikupio na dan 17. aprila, uzimajući u obzir samo zemlje u kojima je preminulo najmanje 100 ljudi. Države u kojima je korelacija najjača? Belgija, Španija, Italija, Francuska, Holandija, Velika Britanija. Zanimljivo je da su dve države u kojima je udeo starijih muškaraca u populaciji najveći – Grčka i Japan – uspele da zadrže (relativno) nisku stopu smrtnosti. U tekstu ranije pisanom za „Novi magazin“ Despina Siri objašnjava zašto je tako: grčke vlasti su na vreme uvele stroge mere; dok su građani, svesni fragilnosti zdravstvenog sistema ostali disciplinovani.
Peta se tiče raspoloživih (s naglaskom na raspoloživost) jedinica za intenzivnu negu (ICU) na 100,000 stanovnika. Logika je jasna, izbeći ponavljanje „italijanskog“ scenarija, gde doktor odlučuje koga priključiti na respirator. Deluje da je u okviru Evropske unije ovaj odnos najbolji u Nemačkoj.
Mada je to „najklizaviji“ teren, deluje da veliku ulogu igraju i kulturološke razlike. „Argument“ ide otprilike ovako – da su generacije provedene pod autoritarnim režimom građane na Istoku učinile disciplinovanijim od onih na Zapadu. Tako u odgovoru Milanoviću, jedan od korisnika Džo Rini poredi pristup Nemačke i Poljske; dok se Poljska „zatvarala“ i svakog ko pređe inače vrlo frekventnu granicu smeštala u karantin, kolege u Nemačkoj su mu prosto govorile da „redovno pere ruke“. U međuvremenu su i Nemci, predvođeni kancelarkom Merkel krajnje ozbiljno shvatili situaciju i najavljenom „otvaranju“ pažljivo pristupaju.
Neke od teza koje su iznete su samo delimično tačne. Recimo, da je veliki broj turista jedan od faktora koji su doprineli brzom širenju virusa u datoj zemlji. I zaista, Italija, Španija, Francuska, pa i Velika Britanija su među zemljama u svetu koje posećuje najveći broj ljudi; prvi zabeleženi slučajevi u Milanu bili su kineski turisti iz Vuhana. Međutim, kako Milanović primećuje, da bi se došlo do pouzdanijeg zaključka, potrebno je utvrditi broj turista u zimu 2019/20, iz koje su zemlje došli, te da li su se baš tada održavale velike manifestacije (sajmovi, utakmice, festivali). Jednako odbacuje i tezu o gustini naseljenosti kao faktoru brzog širenja virusa; kako objasniti uspeh pojedinih azijskih megapolisa u njegovom suzbijanju, ako ne strogom primenom mera distanciranja? Treći argument koji se ne može uzeti za ozbiljno jeste da ljudi na Zapadu više putuju, te je rizik od zaraze veći. Pojedine države CIE, poput Slovačke su itekako integrisane u evropske tokove, sa velikim brojem građana koji živi i radi u inostranstvu. (Sa istim izazovom smo se, uostalom, suočili i mi na Zapadnom Balkanu; pandemija je značila gubitak velikog broja neprijavljenih poslova u EU, te je značajan broj – spekulacije još uvek traju koliki – naših građana morao da se vrati kući).
Na kraju, nekoliko reči o periodu izlaska iz epidemije, koji je pred nama. O „otvaranju“ društva (ekonomije) se razmišlja onda i tamo gde je broj onih koji su ozdravili na dnevnom nivou približan broju novootkrivenih slučajeva. Ovaj zamišljeni broj Branko Milanović postavlja na 0,8:1 (80%). Tako je bilo u Kini, pa Iranu i sada Austriji i Nemačkoj. Zemlje Zapadne Evrope koje su najteže pogođene, Španija, odnosno Italija, o tome mogu razmišljati za 10 do 15 dana.
Sa postepenom relaksacijom mera Srbija je počela 20. aprila. Policijski čas je za jedan sat skraćen; dozvoljen je izlazak starijima od 65, najpre tri puta nedeljno, pa svakog dana i to u vreme policijskog časa; od 4. maja nas očekuje dalje popuštanje, početak rada restorana i kafića, međugradskog i gradskog prevoza. Za 11. maj je najavljeno i otvaranje vrtića, dok se đaci u klupe po svemu sudeći neće vraćati, odnosno školska godina će biti privedena kraju „na daljinu“. Model razvijen na Univerzitetu za tehnologiju i dizajn u Singapuru pokazuje da bi 97% svih slučajeva u Srbiji trebalo da bude zatvoreno 21. maja; a 99% 4. juna, dok bi sam virus potpuno nestao 2. avgusta. Epidemiolozi upozoravaju da ne sme biti opuštanja; ali disciplina se građanima ne sme nametati samo zabranama, već i primerom. Ako pravila budu propisana, onda ona to moraju i biti – pravila, a ne preporuke. Mora biti jasno i nedvosmisleno, kada se nosi maska; kako će se održavati distanca; nadzor treba da bude rigorozan ali jednak za sve; i naposletku – kako ćemo uključiti starije od 65 i obezbediti njihovu komunikaciju sa najmlađima, koja im tako nedostaje ovih dana. Ujedno, planira se veliko istraživanje, na uzorku od 7,000 domaćinstava (17,000 ljudi) kako bi se što približnije utvrdilo koliko je ljudi zapravo bilo zaraženo korona virusom. U svemu navedenom, nauka i nove primenjene tehnologije itekako imaju svoje mesto.
Prvi put objavljeno u Novom magazinu br. 471, 7. maja 2020.
