Photo: Kenzo Triboullard for AFP, via Getty Images and Politico
Razmere usporavanja ekonomske aktivnosti, odnosno ekonomske krize uzrokovane pandemijom COVID-19 još uvek se sagledavaju. Economist Intelligence Unit predviđa da će se globalna ekonomija „skupiti“ za 2,5%; agencija Fitch Ratings procenjuje da će šteta u evrozoni biti i veća – do 7%. „Evropa se od Drugog svetskog rata nije suočila sa takvim izazovom“, saglasni su lideri članica EU, Merkel, Makron i ostali. Otuda i analogija sa Maršalovim planom. Od 1948. do 1951. „programom obnove Evrope“ (eng. European Recovery Program) „upumpano“ je 13 milijardi tadašnjih dolara (142 milijarde današnjih) u evropske države razorene ratom. Jednako važna bila je i politička dimenzija plana. Njime su obuhvaćene buduće članice NATO, koje su se našle u „zahvatu“ Zapada. Tako je sprečeno da komunistička partija preuzme vlast u nekoj od zemalja Zapadne Evrope.
U korenu poziva na novi „Maršalov plan“ je stara ideja da članice evrozone objedine javni dug. Na taj način bi se garantovala stabilnost u uslovima ekonomskog oporavka po okončanju pandemije. Sama ideja nije nova: prvi put se javlja u raspravama koje su pratile krizu suverenog duga u Grčkoj, Španiji i Italiji. Linija podele sever-jug koja je tada uspostavljena važi i danas: Nemačka, Holandija i Austrija, kao i Finska su protiv, jer smatraju da kada bi takva politika bila usvojena, članice više ne bi sprovodile strukturne reforme, odnosno držale svoje budžete „pod kontrolom“. Berlin ne želi da bude odgovoran za tuđe dugove. Na drugoj strani su, pre svih, Španija i Italija, te Portugalija i Francuska. U autorskom tekstu za „Gardijan“ španski premijer Pedro Sančez 5. aprila upozorava kako je „budućnost Evrope na kocki“; te da Evropa mora da izgradi „ratnu ekonomiju“ i „podrži zaduživanje koje će preuzeti mnoge zemlje, uključujući Španiju“. Iste reči ponovio je Đuzepe Konte, premijer Italije. Prva mera, čiji će se efekti brzo osetiti, bila bi mogućnost pozajmice iz Evropskog mehanizma stabilnosti (ESM), čija uloga i jeste da omogući brzu stabilizaciju u slučaju krize (2% vrednosti BDP-a svake članice nalazi se u njemu). U međuvremenu su evropski komesari za unutrašnje tržište (Tijeri Breton) i ekonomiju (Paolo Đentiloni) u izjavi Frankfurter Allgemeine Zeitung-u pozvali na stvaranje fonda „evropskih poreskih obveznika“ iz koga bi se potom izdavale dugoročne obveznice kako bi se finansirala obnova ekonomije. Tako smo dobili ideju „korona obveznica“ – oko koje su odmah krenula sporenja.
Da se nešto menja, postalo je jasno nakon pisma koje su, takođe 5. aprila, uputili Hajko Mas, ministar spoljnih poslova, i Olaf Šolc, ministar finansija Nemačke. U pismu, vrlo svesno upućenom vodećim dnevnim novinama u Francuskoj (Les Echos), Italiji (La Stampa), Španiji (El Pais), Portugaliji (Publico) i Grčkoj (Ta Nea), dvojica vodećih predstavnika SPD-a u nemačkoj vladi kažu kako „sredstva ne smeju pratiti nepotrebni uslovi“; da nema prepreka da Italija „odmah“ povuče 39, a Španija 28 milijardi evra iz ESM, te da nije potrebna „ni trojka, ni inspektori, niti program reformi za svaku zemlju koji bi izradila Komisija“. (Na tviteru, Mas dodatne uslove naziva „sredstvima torture“.) Za tako nešto nema vremena. Idu i dalje; govore o panevropskom garantnom fondu, kojim bi se osigurale postojeće pozajmice, a koji će udruženim snagama razviti ESM i Evropska investiciona banka. Posebno, krenula bi primena programa SURE (eng. Support Mitigating Unemployment Risks in Emergency) – podrške nezaposlenima u vidu garantovane isplate minimalne zarade – kojim će upravljati Evropska komisija. Nakon početnog nesnalaženja, EU povlači prvi konkretan korak. Članicama je dozvolila da prekorače dozvoljene budžetske deficite. Na taj način akumuliraće se 2,8 biliona (hiljada milijardi) evra, što je najveći do sada zabeležen „paket pomoći“, veći i od američkog.
Najzad, u četvrtak, 9. aprila, dogovoren je panevropski „paket pomoći“: 240 milijardi iz ESM; „sačekati“ sa „korona obveznicama“ dok članice ne utvrde mogu li do potrebnih sredstava doći redovnim putem, na finansijskim tržištima; pomenuti SURE vredan 100 milijardi i najzad, „fond obnove“ – srednje rešenje za koje se zalagala Francuska – oročen na 5 do 10 godina. Ideji obveznica, kako god da se zvale, ponovo se usprotivila Holandija; čitajući tvitove ministra finansija (holandskog, Hokstre, i italijanskog, Gvalterija) moglo bi se zaključiti da su bili na različitim sastancima. Gledajući plasman bankarskih kredita u Italiji (88 milijardi iz nemačkih banaka, čak 320 milijardi iz francuskih; 73 iz španskih i tako dalje) jasno je da se obveznice, ako jednom i budu ugovorene, neće ticati samo spasavanja ekonomija, već i banaka (Florijan Kesler, Koessler).
Kao i onaj originalni, novi „Maršalov plan“ će imati i političku dimenziju. A ona se, pre svega, tiče spasavanja evropskog projekta. U uvodniku pisanom za sajt Komisije, njena predsednica Ursula fon der Lajen kaže kako je solidarnost „zarazna“ (zanimljiva igra reči) i „u samom srcu“ Evropske unije. Međutim, bude li se sa zemljama juga Evrope, najteže pogođenim koronom, postupalo onako kako se postupalo sa Grčkom 2013-15, imaćemo novu, još dublju krizu poverenja. Sve to u trenutku kada je, sa novim sazivom Evropskog parlamenta i novim sastavom Evropske komisije, te nešto lošijim rezultatima populista, Unija optimistički krenula u evropski „grin dil“, razgovore o novom budžetu, i na kraju, dvogodišnje „planiranje budućnosti“ (eng. Conference on the Future of Europe). Dok se „ispravlja kriva“ elite u Briselu, Berlinu i drugde nemaju luksuz vremena.
Za to vreme, Zapadni Balkan se suočava sa pandemijom kombinacijom rigoroznih mera (koje variraju od ograničenja kretanja do vanrednog stanja, policijskog časa i zabrane izlaska starijima od 65 godina) i obećanja državne pomoći privredi. Stiče se i neprijatan utisak da su neke odlike COVID-19 (asimptomatičnost, period inkubacije, izrazita virulentnost) nadležne „zatekle“ iako se o njima diskutovalo nedeljama. Nakon početne ležernosti („najsmešniji virus u istoriji“, nažalost, većina će dr Nesterovića pamtiti po tome), političari su ušli u „trku“ za medicinskim sredstvima, oslanjajući se u jednom delu na pomoć „velikih“; te smo bili svedoci i neprijatnih rasprava „ko je dao (doprineo) više“. Strah – sveprisutan – ostaje, da će krhki i zanemareni zdravstveni sistemi popustiti.
Na inicijativu ministra spoljnih poslova Severne Makedonije Nikole Dimitrova, „šestorka“ se u četvrtak zajedničkim pismom obratila evropskim komesarima Hoganu (trgovina), Varheljiju (susedstvo i proširenje) i visokom predstavniku Borelju, kako bi se Zapadni Balkan izuzeo iz važenja uredbe EU po kojoj se, dok traje pandemija, određeni medicinski proizvodi ne mogu izvoziti. Ova, sa stanovišta strateške komunikacije izrazito nesrećna odluka Unije kritikovana je i prošlog meseca. U kritici je tada prednjačio predsednik Srbije, rekavši da „evropska solidarnost ne postoji“, hvaleći Kinu. Prema Adnanu Ćerimagiću iz Evropske inicijative za stabilnost, u interesu EU i „šestorke“ je da se poveća proizvodnja zaštitne opreme – vizira, naočara, maski, rukavica, odela. Unija je već omogućila pristup standardima njihove proizvodnje; logičan – i human – naredni korak je da se ukinu restrikcije na njihov izvoz. Sve dok one traju, ne treba slepo kriviti aktere „šestorke“ što na drugim mestima – u Kini, Rusiji, Turskoj – traže sredstva bez kojih je zaštita zdravstvenih radnika nezamisliva.
Tekst je prvi put objavljen u Novom magazinu br. 468, 16. aprila 2020.
