Da pandemija neće dovesti do velikih promena u međunarodnim odnosima, već će samo ubrzati postojeće trendove, napisao je još 7. aprila Ričard Has (Haass). Jedan od njih tiče se vodeće uloge Nemačke u okviru Evropske unije (EU). Na čelu članice koja je prva po veličini, broju stanovnika i ekonomskoj snazi nalazi se žena koju mnogi smatraju najuticajnijom liderkom svoje generacije. Pritom je od 1. decembra Nemica i na čelu Evropske komisije (Ursula fon der Lajen).
Do izbijanja pandemije, jedna od glavnih preokupacija nemačke kancelarke bila je da pronađe naslednika (naslednicu). Nakon 15 godina na čelu imala je svako pravo da kaže „dosta“. Međutim, za nekoga ko je „u prethodnom životu“ bio naučnik, COVID-19 je predstavljao savršen izazov. Kada su postale jasne razmere krize u Italiji, Merkel se nije „samo okružila stručnjacima i slušala, već je staloženo, argumentovano, krenula da problem objasni javnosti“ (Džudi Dempsi). Sada će prevazilaženje ekonomskih posledica pandemije zahtevati „još Nemačke“; za razliku od krize suverenog duga, bogatije članice će podržati njenu politiku.
Sve krize kroz koje je Unija u proteklih 12 godina prošla potvrdiće njenu vrednost. Slično je i sa političkim zaveštanjem Merkel. Oveštala je fraza, naime, kako se sa globalnim izazovima možemo suočiti samo zajedno. Ona je to zaista i pokušala. Išlo joj je na ruku to da u 21. veku između nacionalnog interesa Nemačke i interesa EU stoji znak jednakosti. Bila je skeptična prema dubljoj političkoj i ekonomskoj integraciji; njen prirodni „teren“ bio je Evropski savet, međuvladina institucija.
Da sami ne možemo „pobediti“ koronu brzo je postalo jasno. Moguće je da su mnogi u Italiji, razočarani sporom reakcijom EU, poželeli da pocepaju njene zastave. Međutim, velike zemlje – sa, samo naizgled, neograničenim resursima – SAD, Rusija, Brazil, grubo su probuđene iz sna o sopstvenoj moći. Prisećajući se 2008, nemačka kancelarka kaže kako je rešenje tada bilo u više multilateralizma.
U ranijim krizama, glavni izazov pred Merkel bio je „uveriti sopstveno građanstvo u neophodnost akcije“ (Dempsi), bilo da je reč o spašavanju grčke ekonomije (a zapravo i samog evra) ili prihvatanju milion i više izbeglica i migranata (čemu je alternativa bila humanitarna katastrofa na granicama Unije). Ona je to činila gradeći široke koalicije, postupno i oprezno. Bez drame; kako je u nedavnom razgovoru sa više vodećih evropskih medija rekla, „umesto da isuviše često postavljamo egzistencijalna pitanja, treba da nastavimo sa svakodnevnim poslovima“.
Zameran joj je nedostatak vizije, spremnosti da u integracijama ode korak dalje, po uzoru na elite koje su stvarale EU. Merkel se složila sa tim da „Evropa nije dovoljno otporna na krize (…) u krizi evra, nedostajali su alati kako bi se pružio adekvatan odgovor. Kretanja izbeglica 2015. pokazala su nedostatke politike azila EU“. Iz našeg ugla, da Merkel nije preuzela „staranje“ o politici proširenja, vrlo verovatno bi „evropska perspektiva“ bila davno zatvorena priča.
Uspeh Merkel je i da je Nemačka od Francuske preuzela vodeću ulogu, a da se ova nije ni pobunila. Dok je francuski (uz engleski) i dalje bio jezik Brisela, uticaj Nemačke je rastao. Vreme provedeno i uloženo u evropske integracije donelo je dobro i jednima i drugima, ali je usporavanje francuske ekonomije, njeni strukturni problemi, tenzije u društvu i posledična podrška evroskepticima (kako na levoj, tako i desnoj strani ideološkog spektra) učinio da to više ne bude „dinamo“ ravnopravnih. Francuska se nije mogla odupreti pozitivnoj agendi politike proširenja na Istok. Njom je Nemačka zadovoljila svoj najneposredniji interes; danas zvuče anegdotski epizode francuskog protivljenja početkom 90-ih. Tri decenije kasnije, geografski i politički centar Evrope su postali jedno. Kada Berlin u okviru Unije nešto želi, često „pogura“ (da ne kažemo „podmetne“) druge, bliske članice. Otvorenu konfrontaciju izbegava, ali je svima posle jasno da je to bio stav Nemačke.
Ekonomskom odgovoru Nemačke na pandemiju malo šta se može zameriti. Merkel je svesna da su, ako Nemačka ne ublaži očekivane efekte recesije (rastuće nezaposlenosti), evroskeptici, desni populisti, suverenisti tu, za vratom. Isto tako, ona nije zloupotrebila prostor koji se „otvorio“ zahvaljujući uspešnom odgovoru države i društva na pandemiju. Odbacila je podele: „ne mislim da pomaže ako govorimo o severnimčlanicama, južnim članicama, Istočno Evropljanima…to znači gledati stvari crno-belo. Očekujem da svako od nas bude sposoban posmatrati stvari iz tuđih cipela“.
Paket pomoći privredi „težak“ dva biliona evra veći je i od onog u SAD. Napuštena je politika „schwarz null“ („nula duga“) tako što je u junu dogovoren paket stimulusa u vrednosti od 130 milijardi evra, pored 123 milijarde već odobrene u martu. Angela je prihvatila da spasi Lufthanzu, ali ne i automobilsku industriju. (Nakon prevare sa emisijama izduvnih gasova, građani Nemačke ne bi pristali da slepo pomažu industriju koja je tako sporo usvajala promene.)
Ništa manje impresivan je paket oporavka dogovoren na nivou EU – 500 milijardi evra plasiranih preko Komisije. Za Nemačku, ovo je bila radikalna promena kursa. Nakon godina odbijanja fiskalne integracije, Merkel je pristala na zajednički dug kako bi se podržale ekonomije članica. Izvukla je lekcije iz grčke krize: u Berlinu su najzad čuli argument o „izgubljenoj deceniji“. Pristanak na zajednički dug ujedno je i priznanje da su neke prethodne politike bile pogrešne. „U ovim okolnostima, nije bilo u redu da Nemačka misli samo na sebe, već da bude spremna na nesvakidašnji čin solidarnosti. U tom duhu Makron i ja izlazimo sa ovim predlogom“, rekla je.
Prihvatanje nemačke liderske uloge neće voditi nekakvoj „federalizovanoj superdržavi“ kakvu, čini se, priželjkuju u okruženju francuskog predsednika. Trenutak u kome živimo – kriza za krizom – ne pogoduje tome, ističe Ivan Krastev: „niko (više) ne sanja o Sjedinjenim Državama Evrope“. Neće to biti ni „nemačka EU“. Slediće se ono što je realno i što najneposrednije tišti glasače – „unapređenje Šengena, revizija pravila o konkurenciji, porez za finansiranje EU, i eventualno – osnivanje Saveta bezbednosti EU kako bi se procenjivale spoljne pretnje“ (Metju Karnišig).
Pred nama je teških šest meseci nemačkog predsedavanja EU. Očekuje se drugi talas pandemije – niko ne zna kada. Vakcina još nije pronađena. Deluje da će Tramp izgubiti izbore u novembru, ali SAD su trenutno daleko od pouzdanog partnera i uzora kakav su bile. Međutim, članice Unije, zabrinute i ljute na ostale velike sile, spremnije su da slede Berlin u odgovoru na strateška pitanja odnosa sa Rusijom, Kinom i SAD. Tako je u jednom Merkel već uspela: da pokaže da je Nemačka sposobna da bude predvodnik, a da ne dominira. Upravo takva EU, koja ima svoju perspektivu i „nakon korone“ njena je najbolja moguća zaostavština.
Tekst je prvi put objavljen u „Novom magazinu“ br. 479, 2. jula 2020.
