Photo: Pexels.com
Socijaldemokratija je već godinama u krizi, posebno u evropskim zemljama. Socijaldemokratska ideja i misao jedna je od neizostavnih stubova demokratskog poretka. Njena kriza nikoga ne bi trebalo da raduje, a ponajmanje njene protivnike
Izbori za Evropski parlament koji su održani 26. maja izazivaju oprečne reakcije, kako u medijima tako i među uglednim analitičarima. Da li je reč o porazu ili o pobedi demokratije, o jačanju evropskog zajedništva uprkos, ili upravo zbog Bregzita, ili o postepenom rasipanju i slabljenju evropske porodice – čini se da ne postoje dva ista mišljenja. Mediji donose udarne naslove i tekstova bez ikakve sadržine koji izazivaju emotivne reakcije čitalaca, ali ne pružaju nikakav uvid u probleme i uzroke očiglednih pomeranja društvenih i državnih odnosa. “Kriza” je najčešća reč – kriza Evropske unije, kriza demokratije, kriza velikih, narodnih partija.
Dovoljno je samo baciti pogled na naslove knjiga koje se poslednjih godina objavljuju u svetu, počev od Fukujaminog “Kraja istorije”: “Demokratija, prevaziđen model?”, “Umor od demokratija”, “Diktatura većine”, “Lobikratija”, “Simulativna demokratija”, “Decentralisana demokratija”, “Apolitična demokratija: kriza građanske reprezentacije”, “Kritika reprezentativne demokratije”, Postdemokratija” Kolina Krauča je ponovo u modi, a za jesen se sprema izdanje pod naslovom “Propast demokratije: kako populizam preti pravnoj državi”.
Poslednji događaji u svetskoj politici ne daju bolju sliku – izbor Donalda Trampa u Americi, pojava neočekivano jakih desnih političkih partija i udruženja, preko PEGIDE, AfD-a, konstantni demokratski deficit u evropskim integracionim procesima i procesima proširenja Evropske unije, pritisak evropske politike štednje na parlamente suverenih evropskih država, zahvati nacionalno-konzervativnih vlada u nezavisnost ustavnog sudstva i medija, sve do projekta Viktora Orbana za etabliranjem “iliberalne demokratije”, koju je Karl Šmit već 1920. pokušao da promoviše.
EU U KRIZI, ALI NE I DEMOKRATIJA: Istorija Evrope je istorija protivrečnosti i dijahronosti, istorija prihvatanja i odbacivanja ideja prosvetiteljstva, istorija neuspelih pokušaja usaglašavanja vizija i realnosti. Ona se temelji na dogovoru vlada i građana koji se svakih pet godina obnavlja – vizija, odnosno politička skica kojom vlada dolazi na vlast, može biti ostvarena samo ukoliko građani prihvataju sprovođenje te vizije i svakog njenog dela. Kategorički imperativ svake vlade morao bi biti poštovanje granica prihvatljivosti društva kojim upravljaju i sposobnost tog društva da usvoji i integriše mere kojima vlada ostvaruje svoju viziju.
Imajući u vidu ove osnovne pretpostavke demokratskog uređenja, zaista možemo poći od pretpostavke da je Evropska unija u krizi, ali ne i demokratija. Izraz je nemoći i neznanja tvrditi da je demokratija u krizi, pošto to znači da ona nije više rešenje za izazove savremenog sveta. Trebalo bi imati u vidu upozorenje Maksa Horkhajmera iz njegove “Kritičke teorije”: “Ko brani demokratiju, on ne veruje u nju”. Šta to uopšte znači da demokratija nije više kompatibilna s nastajućim digitalnim svetom? Iz čega se sastoji taj svet i ko ga čini? U čijim rukama se nalaze svetska bogatstva i ko je uopšte vlasnik svetske teorijske misli?
Već godinama je reč i o krizi socijaldemokratije, posebno u evropskim zemljama. Socijaldemokratija ima svoju dugu i specifičnu tradiciju u Evropi i više je nego ijedna druga politička organizacija proizvod i pratilac evropske istorije. No, socijaldemokratska ideja i misao jedna je od neizostavnih stubova demokratskog poretka. Njena kriza ne bi trebalo nikoga da raduje, a ponajmanje njene protivnike.
Na ovim izborima za Evropski parlament socijaldemokratske partije su u svojim zemljama izborile sasvim različite rezultate – počev od neočekivano dobrih rezultata u Holandiji i Španiji, do potpunog fijaska u Nemačkoj, Francuskoj i Velikoj Britaniji. Papir koji su Toni Bler i Gerhard Šreder 1999. predstavili širokoj javnosti početak je ovog sunovrata, pošto taj papir u stvari promoviše da ne postoji “leva” i “desna” politika već samo “prava” i “pogrešna”. Rezultat ovog zaokreta bila je “politika ponude i potražnje”, a ona je temeljno uzdrmala osnove socijaldemokratije, koja se tradicionalno koncipira kao avangarda izopštenih, obespravljenih, marginalizovanih i siromašnih.
Margaret Tačer je Nove laburiste smatrala svojim najvećim uspehom – tek kada je stavila radnike u svoju tašnu, ona je pobedila. Emanuel Makron je svojom politikom dao veštačko disanje ovom Bler – Šreder projektu, pokušavajući da lavira između “levog” i “desnog” bez ikakvog uspeha. Tamo gde nema jake socijaldemokratije jača tzv. ekstremno desno krilo, koje okuplja upravo iste one izopštene, obespravljene, marginalizovane i osiromašene, učeći ih kako da budu protiv sebe, protiv drugih i protiv onih izvan. Ponavljajući mantru da savremenom svetu više ne treba ideologija i da je utopijska energija prevaziđena padom Berlinskog zida i pobedom liberalnog kapitalizma nad socijalističkim i komunističkim putevima i besputicama, mi se ipak suočavamo sa činjenicom da pobednička društva i dalje proizvode gubitnike i da su oni rastuća većina bez glasa i ideje, plodno tlo za sejanje straha koje će desni populisti da požanju.
TRENUTNA DILEMA SOCIJALDEMOKRATIJE: Socijaldemokratija je sa ovim sudbonosnim zaokretom, koji je bio izraz ignorantne vere da je doista došao kraj istorije, predala zaboravu svoj tradicionalni vrednosni kanon, a nije se potrudila da koncipira novi, 21. veku prihvatljiv i razumljiv. Alber Kami je podsetio da je u Antici svakom delanju prethodilo označavanje vrednosti koja je definisala granice delanja. Moderna filozofija vrednosni sistem vidi tek kao proizvod delanja. Ukoliko ovu primedbu primenimo na politiku socijaldemokratije u poslednjih dvadeset godina, obelodanićemo i njenu trenutnu dilemu.
Demokratskoj levici su neophodne vrednosti koje su smisleno inkorporirane u njeno političko delovanje. U ovom procesu socijaldemokratija je napustila i polje kulture, koje je od svog postanka prioritetno negovala, i to kulture najzahtevnije i najdublje vrste. Sposobnost teorijskog i kulturnog promišljanja političkih događaja i političkog delovanja razlikuje političara s velikim idejama od prosečnog političkog zanatlije koji zna kako da održava točkiće u mehanizmu vladanja. Istorijska svest i teorijsko znanje, filozofska, umetnička, kulturna aktivnost – to čini samu suštinu socijaldemokratske ideje.
U celoj Evropi je očigledan nestanak sindikata kao jednog od najvrednijih dostignuća socijaldemokratije. I ne, nije istina da više nema radnika. Nezaposlenost je u EU dramatično smanjena od 2014, što se smatra velikim uspehom privrednog i ekonomskog koncepta koji upražnjavamo i smatramo nezamenljivim, ali je kvalitet života dramatično izmenjen time što je postao merljiv potrošnjom. Ko je proklamovao da radnik više nije radnik ako nije umazan mašinskim uljem i ne radi u smenama!? “Radnik” je osvešćen, politički obrazovan i konzumira kulturu – sposoban je da se politički angažuje i da artikuliše svoje potrebe, kao i da samostalno razume političke tokove.
Tamo gde nema jake socijaldemokratije jača tzv. ekstremno desno krilo, koje okuplja upravo iste one izopštene, obespravljene, marginalizovane i osiromašene, učeći ih kako da budu protiv sebe, protiv drugih i protiv onih izvan
Neoliberalni koncept tu socijaldemokratsku ideju radnika menja iz osnove, čineći od njega beslovesnog konzumenta i objekat politike. Socijaldemokratija je pristala na ovaj proces, razgrađujući sindikate, čime je odlučujuće doprinela transformaciji države u poslodavca na globalnom nivou. Umesto borbe za kvalitet života većine, gde se prepustila defanzivi, socijaldemokratija se upustila u borbu za nacionalni identitet, koji ju je delimično odveo u evropski skepticizam. Pokušaj francuskih socijalista da se okoriste evroskepticizmom završio je u jačanju neonacionalističkih tendencija svake vrste.
NEMAČKA SPD OPTUŽENA ZA SEKSIZAM I ŠOVINIZAM: Nemačka socijaldemokratija poražena je na još jednom polju, koje je u svim drugim evropskim socijaldemokratijama bilo polje njihovog uspeha – u jačanju uloge žena u politici. Nemačka SPD je iznenađujuće diskriminatorska u odnosu prema ženama, bez obzira na retke izuzetke. Ona je posle Drugog svetskog rata postala muški klub, izbacujući iz svoje teorijske podloge u ludilu bezrezervnog distanciranja od Nemačke komunističke partije delo i misao Roze Luksemburg i snažnog feminističkog pokreta u periodu Vajmarske Republike. Feminizam je posle 68. postao tema Zelenih, koji su na tom polju postigli mnoge i značajne rezultate. Nemačka SPD je posle ostavke Andree Nales s pravom optužena za seksizam i šovinizam.
Nemačka socijaldemokratija poražena je na još jednom polju koje je u svim drugim evropskim socijaldemokratijama bilo polje njihovog uspeha – u jačanju uloge žena u politici
Uporno insistiranje na učestvovanju u vlasti, čak i u formi velike koalicije koja bi po svojoj suštini trebalo da bude kratkotrajna vlada “nacionalnog spasa”, konačno je slomilo vrat nemačkoj Socijaldemokratskoj partiji, najstarijoj nemačkoj partiji. Pod devizom vladati umesto kritikovati, SPD je na vlasti od 1998, sa izuzetkom perioda od 2009. do 2013. Dvadeset godina u svetu političkog establišmenta socijaldemokratama je otupelo osećaj za političku kritiku i za važnost snažne opozicije. Tu lekciju su naučili Zeleni, koji se polako profilišu u narodnu stranku i odlučujućeg političkog aktera.
Izvan sveta političkih elita, internet blogova, konferencijskih sala i beskonačnih pregovora, dogovora, kompromisa i nagođenja, milioni birača žive kompleksnim životom koji je ograničen siromaštvom, diskriminacijom, socijalnom nepravdom, neobrazovanjem i društvenom nesolidarnošću. Oni zavređuju novu socijaldemokratiju koja će biti sposobna da promišlja 21. vek i njegove izazove.
Tekst prvi put objavljen u Novom magazinu br. 423, 6. juna 2019.
Fotografija: Reuters
