Interes je valjda jasan. Gubimo vreme i novac na prelazima. Roba iz Skoplja putuje u Mostar 26 dana. Balkanska „šestorka“ zajedno izveze manje roba za godinu dana od Slovenije. U poređenju sa prosekom Evropske unije (EU), bruto društveni proizvod (BDP) nam je pet do šest puta manji po glavi stanovnika (Suzana Grubješić). Ne uspevamo da realizujemo ni polovinu potencijala trgovine unutar regiona. Tek su „zeleni koridori“, uspostavljeni u prvom „talasu“ korone a na inicijativu Regionalnog saveta za saradnju (RCC) pokazali da se može – kada se hoće.

U Sofiji je prošle nedelje (9-10. novembar) održan samit Berlinskog procesa za 2020. godinu, kome su domaćini bili Bugarska i Severna Makedonija; dva suseda koja su, ima li većeg paradoksa, ovog trenutka u sporu oko istorije, jezika i identiteta. Nakon svega što je Vlada Zorana Zaeva prošla, ovaj spor preti da dodatno prolongira najavljeno otvaranje pristupnih pregovora Severne Makedonije sa EU.

Najvažnije postignuće samita jeste usvajanje akcionog plana o zajedničkom regionalnom tržištu (eng. common regional market, CRM), novom konceptu – a dugo prisutnoj ideji – koja u nomenklaturi regionalne saradnje nasleđuje regionalnu ekonomsku oblast (REA). Zasnovano na „četiri slobode“ EU (kretanja ljudi, roba, usluga i kapitala) predstavlja „korak ka jedinstvenom tržištu (eng. single market)“. (Ambiciozan) cilj je da bude uspostavljeno do 2024. godine. Na drugom mestu, usvojene su smernice za primenu Zelene agende (za Zapadni Balkan, ZB), kojima je proklamovan (još ambiciozniji!) cilj karbonske neutralnosti do 2050. godine. Oporavak od ekonomskih efekata pandemije mora biti „zelen“ i „digitalan“, odnosno uvažiti zaštitu životne sredine i računati sa digitalnom transformacijom. Samo u tom slučaju devet milijardi novca EU, planiranih Ekonomskim i investicionim planom (EIP) naći će svoj put do krajnjih korisnika na ZB. U međuvremenu, vazduh u našim glavnim gradovima među najzagađenijim je u svetu a pored beogradske Ade se od miomirisa ne može proći.

Berlinski proces je zamišljen, pored ostalog, kao još jedna „vežbaonica“ za članstvo u Uniji, u trenutku kada tzv. evropska perspektiva deluje neizvesna. Važan deo članstva je negovanje dobrosusedskih odnosa; pa i spremnost da se bilateralni sporovi ostave po strani zarad većeg dobra. Međutim, novi, sada bugarski veto i propuštanje da se pre kraja godine održi međuvladina konferencija EU i Severne Makedonije značio bi i „neuspeh Berlinskog procesa“ (Bujar Osmani), „zato što je ideja iza ove inicijative bila da se ohrabri regionalna saradnja i ubrzaju evropske integracije Zapadnog Balkana“. Prisetimo se, Severna Makedonija je brzo po promeni vlasti i zauzeću nedvosmislenog evropskog i evroatlantskog kursa sa Bugarskom potpisala Sporazum o prijateljstvu. Njime je, pored ostalog, predviđeno i uspostavljanje zajedničke komisije u kojoj bi naučnici i istraživači pokušali da približe stavove po pitanju istorije, jezika i identiteta. Zvanična Sofija dovodi u pitanje poreklo i samosvojnost makedonskog jezika; i ne želi da čuje za makedonsku verziju istorije, prema kojoj je Bugarska u ratovima nastupala kao agresor. Najveći deo istraživačke zajednice koja se bavi „nama“ osudila je ovaj – možda i očekivan – pokušaj Bugarske da na poslednjoj stepenici uceni Skoplje. U međuvremenu, Nemačka nije uspela u pokušaju da posreduje između dve strane; videćemo da li će situacija biti drugačija nakon današnjeg (17. novembar) zasedanja Saveta ministara EU. Kolege iz Bugarske, s njihove strane, upozoravaju da je puno „veštački postavljenih rokova“ i da je kraj godine „još uvek pet nedelja daleko“.

Drugi veliki problem tiče se naravno Beograda i Prištine. Tamošnja Vlada insistira na „simetričnom tretmanu“ (ministarka spoljnih poslova Haradinaj-Stubla), odnosno, tome da pre nego što, ili kada već traži regionalno tržište, Srbija mora da primeni sporazume koje je potpisala u okviru Briselskog dijaloga (ona kaže 33, međutim broj onih koji se ne primenjuju je znatno manji). Konkretno, kako bi se u „mali Šengen“, odnosno buduće regionalno tržište uključilo i Kosovo, Srbija mora da prizna dokumente (pasoše, vozačke dozvole), registarske tablice i ukine necarinske barijere. Albanija će nastaviti da podržava Kosovo oko ovoga i da li je, kako je na istom sastanku istakao ministar spoljnih Gent Cakaj, „jedini način za dugotrajnu saradnju u regionu“ taj da „Bosna i Hercegovina i Srbija priznaju Kosovo“ – videćemo. 

Beograd svakako neće priznati Kosovo radi ostvarenja „malog Šengena“. Međutim jeste u neposrednom interesu da prizna dokumenta, tablice i možda kroz rad kakve zajedničke komisije, identifikuje i ukloni necarinske barijere (ako postoje). Ovim bi politička i ekonomska normalizacija bila ponovo pokrenuta, a i život srpske zajednice na Kosovu olakšan.  

Pored navedena dva bilateralna spora, na putu ostvarenja zajedničkog tržišta je i više otvorenih pitanja. Prvo bi otprilike glasilo, gde se dva procesa koja smo pominjali susreću. Prema prof. Gordani Đurović, to će se dogoditi upravo u CRM, u koje će „mali Šengen“ ući horizontalno, kroz tri (od četiri) „stuba“ (investicije, regionalna mobilnost i digitalna agenda; CEFTA ostaje kao četvrti). Na taj način, nastavlja Đurović, „mali Šengen“ biva institucionalizovan, dok se Akcionim planom postavljaju merila i dobija okvir za praćenje napretka. Umesto „hiperprodukcije“ regionalnih inicijativa, možda vidimo i „sinergiju“ (Đurović).

Drugo otvoreno pitanje tiče se EIP EU i predloga da se oporavak zasniva na tzv. zelenoj i digitalnoj tranziciji. Malo je razloga za optimizam da su naša društva spremna za takvu tranziciju, ali je promena u pristupu više nego dobrodošla. Srbija, kao što je poznato, prihvata i one investicije koje su sve samo ne „zelene“ – uzmimo projekat bloka „B3“ u Kostolcu (350 megavata energije spremno do 2024. godine) ili dva bloka termoelektrane „TENT A“ u Obrenovcu koja će energiju dobijati iz lignita. Hoće li – a nadamo se da hoće – Evropska investiciona banka i Evropska banka za obnovu i razvoj usloviti projekte koji pristižu sa Zapadnog Balkana? Da li će biti i drugih, fiskalnih mehanizama – prof. Đurović je opet govorila o uvođenju „zelenog poreza“, eng. carbon tax) iz koga bi se finansirala izdvajanja za zaštitu životne sredine.

Najzad, treće otvoreno pitanje vezano je za nedavno iskustvo s primenom CEFTA. Kako ćemo rešavati sporove? Setimo se koliko je problema izazvala odluka Kosova da uvede takse od 100% na proizvode iz Srbije.

Još je nekoliko zamki u koje bi Berlinski proces mogao dalje upasti. Prva se tiče vladavine prava – „bez koje ne može biti Berlinskog procesa“, kako je istakla koleginica iz jedne od u ovom trenutku najvažnijih članica EU. Druga zamka je u takvom razumevanju procesa kao još jedne strateške inicijative čiji je cilj u uspostavljanju ravnoteže sa Kinom i drugim globalnim i regionalnim igračima koji nastoje da iskoriste prazan prostor ostao na ZB. Treća, možda i najozbiljnija, da će sredstva pristigla kroz EIP iskoristiti autokrate, kako bi – poput Orbana u Mađarskoj – ojačali svoje „stabilokratije“. Ovo bi negde značilo da će sva buduća podrška EU biti uslovljena napretkom ostvarenim u poglavljima 23 i 24 (recimo). Četvrta, da je tolikim fokusom na regionalno ekonomsko povezivanje, sama perspektiva članstva pala u drugi plan. 

S druge strane, nakon godina postavljanja različitih prioriteta – u zavisnosti od toga ko predsedava – sa jedinstvenim tržištem Berlinski proces ponovo dobija na značaju. Sada je potrebno osmisliti mehanizam praćenja (dogovorenih politika i mera), a možda i – kao što je jedan od učesnika predložio – razmisliti o tome da se proces „mejnstrimuje“ u pregovore o članstvu. Jer napokon, šta bi inače bila njegova svrha? Nema ničeg lošeg u rečenicama „instrument regionalne kohezije“, „kojim će se obezbediti konvergencija tržišta zemalja kandidata sa onim zemalja članica“, „način da se povezivanje regiona ubrza“. Brzo ćemo saznati ima li i sadržaja.

Tekst se oslanja i na izlaganja zabeležena na onlajn diskusiji „Evropske integracije za Zapadni Balkan: zaokružiti buduću Evropu“ u organizaciji fondacije Res Publica i podršku Ministarstva spoljnih poslova Poljske.

Prvi put objavljeno u Novom magazinu br. 499, 19. novembra 2020.

Fotografija: Tymon Markowski za Min. spoljnih poslova Poljske, samit Berlinskog procesa u Poznanju, jul 2019.