Photo by Daniel Olah
Evropska unija (EU) je zasnovana na vladavini prava. Ova tvrdnja odzvanja u našim osiromašenim i korupcijom nagriženim društvima i dugo već predstavlja način da se tzv. „evropski projekat“ „proda“ našim građanima. U trenutku pisanja ovog teksta, protiv članice EU i našeg suseda, Mađarske, pokrenuta je procedura po članu 7. Osnivačkog ugovora. Ona se pokreće „onda kada su pod pretnjom osnovne vrednosti Unije“ (Lili Bajer za „Politiko“). Razlozi su gušenje akademskih sloboda (Centralnoevropski univerzitet – CEU kao cause celebre); koncentracija medija u rukama vladi naklonjenih vlasnika; i kontroverzna reforma pravosuđa.
Prisutan je obrazac, koji se otkriva pregledom stanja u oblasti vladavine prava u Poljskoj i Mađarskoj. Najpre se teži većini u telu koje bira sudije (savetu pravosuđa). Zatim se lojalne sudije imenuju u najviši (ustavni) sud u datoj državi, ne bi li svaki put kada se pokrene pitanje zakonitosti imali odluku koja vama ide u prilog. Kako bi sistem „očistili“ od protivnika, možete spustiti starosnu granicu za odlazak u penziju. Zatim predložite, a parlament (koji je već pod vašom kontrolom) usvoji zakon kojim se omogućava disciplinovanje ili kažnjavanje onih sudija koji javno izraze neslaganje sa izmenama. Naposletku su tu mediji, u kojima će sudije biti provučene kroz „toplog zeca“, kao pripadnici „otuđene kaste“, obasute privilegijama funkcije. Rezultat? Bez slobodnih sudova nema slobodnih medija; bez slobodnih medija nema slobodnih izbora; a bez slobodnih izbora, ne može se više govoriti o demokratiji.
Vlade na Zapadnom Balkanu slede ovaj primer, koji nije pristigao iz Rusije, Turske, ili Kine (famoznih „trećih aktera“); već članica EU. Imamo sreće što građani toga nisu svesni, inače bi se legitimitet Unije dodatno srozao. Više ne predstavlja iznenađenje da postoje države koje su potencijalni kandidati za članstvo (Severna Makedonija) sa vladavinom prava u boljem stanju.
U Poljskoj i Mađarskoj vladavina prava se ugrožava kako pod izgovorom borbe protiv (navodne) neefikasnosti, tako i uklanjanja preostale ideologije. Jedan poslanik govori o „sudokratiji“ i razmatra mogućnost da sve sudije budu otpuštene. Ministri upozoravaju kako sudije i procedure nisu propisno izmenjene još od pada komunizma, što je nonsens – svega 10% onih koji su danas u radnom odnosu radilo je i tada. Za posledicu, smatra Malgoržata Gersdorf, predsednica Ustavnog suda Poljske, „izvršna vlast je iznad sudske“ (Rob Šmic za NPR).
Na sve kritike, vladajuće partije u ovim zemljama odgovaraju povicima kako je reč o „lovu na veštice“ koji sponzoriše Soroš; da je posredi „osveta političara naklonjenih migrantima“ (Peter Sjarto, ministar spoljnih poslova Mađarske) koja će povećati nepoverenje između država članica. Ko se seća, Mađarska je čak u aprilu 2017. pokrenula kampanju „Zaustavite Brisel“ (koja je naprasno obustavljena nekih mesec dana kasnije).
Šta može EU? Pre svega tu je Evropski sud pravde. Zatim, još uvek je Uniji na raspolaganju član 7. Pojedini autori smatraju da bi, umesto pomirljivih najava novog početka u odnosima, Brisel morao da uslovi plasman sredstava iz fonda kohezije napretkom u oblasti vladavine prava. U kontekstu izbora za Evropski parlament (EP) i potom novu Komisiju, bilo je i govora o isključivanju Fidesa iz Evropske narodne partije, ali se to nije dogodilo.
Deluje i kao da se još jedna podela pomalja unutar EU. Ako je i bilo kritika, one su pristizale iz zapadnih članica, dok su nove na istoku uglavnom ostale tihe. Tako je bilo i kada se glasalo u EP: odluka je doneta većinom glasova „starih članica“. Ovo pitanje ipak neće nestati sa dnevnog reda; za to će se postarati evropski parlamentarci, koji su svesni koliko je polarizujuće i na njemu grade svoj politički profil. U međuvremenu su počela saslušanja pred Savetom za opšte poslove EU (General Affairs Council, GAC); za sada bez rezultata.
Refleksija uočenih nedostataka u oblasti vladavine prava našla je svoj izraz i u komunikaciji Komisije kojom se najavljuju nova pravila („nova metodologija“) procesa proširenja. Kaže se kako će „lideri Zapadnog Balkana morati da kredibilnije ispunjavaju obaveze koje su preuzeli“ (lepa srpska reč „deliveruju“). Zatim, da će se usvojiti „mapa puta“ za vladavinu prava; usvajanje akcionih planova (za poglavlja 23 i 24) ostaje „polazna tačka“. U bliskoj vezi sa ovom stajaće i „mapa puta“ vezana za funkcionisanje demokratskih institucija. Na insistiranje Francuske, unete su odredbe na osnovu kojih će – ako nova pravila budu usvojena na samitu u martu ili maju – biti moguće zaustaviti pregovore; suspendovati ih u potpunosti; smanjiti iznos finansijske podrške (za sve osim civilno društvo).
Mada se to zagovornicima proširenja neće dopasti, tenzije u odnosima Brisela s jedne, odnosno Budimpešte i Varšave s druge strane, govore u prilog tezi da sama Unija nije dovoljno integrisana – tezi koju glasnije od drugih zastupa francuski predsednik Makron. Prema Andreasu Klutu (Blumberg), tačno je da „Makronov“ (Francuska i njeni predstavnici odbacuju da su samo oni bili „protiv“) veto nije bio fer prema potencijalnim kandidatima, kao i to da nije bio strateški promišljen. Međutim, „sa svakom novom članicom je teže (postići konsenzus, prim. aut.), kako novi jezici, političke kulture, istorijske nepravde i nacionalni interesi moraju biti zadovoljeni“. Nakon podnaslova koji će, opet, mnoge iznervirati („Balkanizacija EU“), Klut piše kako su isti argumenti korišćeni kako bi se opravdalo proširenje 2004. i 2007. a da se u međuvremenu sa integracijom – stalo, delom i zato što su Varšava, Budimpešta i drugi bili protiv daljeg ustupanja suvereniteta Briselu.
U široko deljenom tekstu evropskog parlamentarca iz Rumunije Klotilde Arman, pisanom u kontekstu rasprava oko novog budžeta Unije, kaže se da „Istočna Evropa daje Zapadu mnogo više nego što dobija zauzvrat“ (eng. „Eastern Europe gives more to the west than it gets back“). Svoju tezu potkrepljuje cenom odlaska ljudi i stručnjaka iz ovih društava (uključujući tu mađarsko i poljsko) kao i zaradom koje, prevashodno zapadne korporacije stiču na tržištima novih članica. Ona tako odbacuje kritike autora koji dele stavove Kluta. Svaki kompromis oko toga kako će Unija krenuti napred, moraće negde da uvaži drugačije viđenje Evrope; šta ona znači i donosi nacionalnoj državi. Takva EU će teško ojačati, a još teže primiti nove članice.
(Izlaganje na konferenciji „EU Enlargement on Hold: Western Balkans between Containment and Reform“, Zagreb, 14. februar 2020.)
*Autor je programski direktor Beogradskog fonda za političku izuzetnost i Beogradskog bezbednosnog foruma
Tekst prvi put objavljen u Novom magazinu br. 460, 20. februara 2020.
