Skip to main content
search

Invazija Rusije na Ukrajinu predstavlja jedan od momenata koji će definisati globalni poredak u godinama pred nama. Već u toku samog rata dolazi do preraspodele moći među velikim igračima na polju međunarodnih odnosa. Međutim, nisu samo velike sile te koje moraju da zauzmu stavove prema dešavanjima u Ukrajini. Svetla pozornice su okrenuta i ka malim i srednjim državama, a među njima i onih koje se još uvek nisu u potpunosti jasno odredile svoje pozicije, ali se to vrlo lako može uskoro promeniti.

Zapadni akteri, predvođeni državama Evropske unije i Sjedinjenim Američkim Državama su jasno osudile rusku agresiju i otvoreno pružile pomoć i podršku Ukrajini u borbi protiv Rusije. Države poput Kine i Indije, sa druge strane, teže nešto neutralnijim stavovima. Iz ovih država stiže jasna poruka da se sukob mora zaustaviti i da se treba težiti diplomatskom rešavanju konflikta, ali za razliku od Zapada, one nisu uvele sankcije Rusiji i još uvek imaju otvorene kanale komunikacije i saradnje.

Razlike u načinu na koji Zapad i Istok pristupaju samom konfliktu čini posebno teškim poziciju država koje pokušavaju da svoju spoljnu politiku zasnivaju na balansiranju između dve strane. Jedna od takvih država jeste Srbija. Evropske integracije jesu definisane kao jedan od primarnih spoljnopolitičkih ciljeva Republike Srbije, ali je stav Beograda takav da i pored toga razvija bliske odnose sa državama Istoka, pre svega sa Rusijom i Kinom.

Poziciju Srbije, ali i drugih država Zapadnog Balkana, dodatno komplikovanom čini to što je proces evropskih integracija u određenoj meri u stagniranju. Iako proklamovano poruke posvećenosti procesu proširenja i pristupnim pregovorima stižu i iz Brisela i iz Beograda, konkretan napredak nije vidljiv. Inicijative poput Briselskog procesa u određenoj meri doprinose očuvanju duha evropskih integracija Zapadnog Balkana, nedostatak konkretnog napretka doveo je do porasti pesimizma da će region zaista i postati deo Evropske unije. Stagnacija u pregovorima sa Beogradom, kao i opadanje nivoa demokratije u samoj državi otežavaju put Srbije ka finalizaciji procesa pridruživanja. U procesu pregovora, Crna Gora je najdalje odmakla, ali činjenica da je od 33 otvorena pregovaračka poglavlja zatvoreno samo tri, govori da nije za očekivati da će postati deo zajednice u skorije vreme. Pregovori sa Severnom Makedonijom i Albanijom zvanično otvoreni 2020. konkretni pomaci nisu napravljeni, a posebno negativno na percepciju integracija je uticalo to što su otvoreni tek 2020. godine, iako je to moglo da bude urađeno i u godini pre, ali je tada Francuska stopirala odluku. Posebno komplikovane ostaju pozicije Kosova i Bosne i Hercegovine. I jednog i drugog aktera definiše podeljeno društvo i još uvek postojanje potencijalnog izbijanja konflikta. Ni Kosovo ni Bosna nemaju status kandidata i teško je za očekivati da će se to uskoro promeniti. Ovo posebno važi za Kosovo čiju nezavisnost još uvek ne priznaje 5 država članica Evropske unije.

Uzevši trenutno stanje u obzir, nije za očekivati da će se sledeće proširenje desiti u skorije vreme. Iako su sve jasnije poruke, kako međunarodne zajednice, tako i regionalnih aktera, da do toga mora doći. Kao jedan od glavnih razloga za to se navodi upravo to da je činjenica da Ukrajina nije deo Evropske unije u mnogome olakšalo rusku invaziju i da bi članstvo Zapadnog Balkana u istoj predupredilo potencijalne konflikte unutar samog regiona. Kao dodatni argument, navodi se da je ’’veliko proširenje’’ iz 2004. doprinelo povećanju nivoa stabilnosti i sigurnosti država centralne i istočne Evrope, uključujući i države Višegradske grupe. Članstvo u Evropskoj uniji, ali i u NATO alijansi donelo je ovim državama viši nivo sigurnosti i viši nivo otpornosti na strane pretnje. Pri tome, pretnje ne moraju nužno doći u vidu oružanog napada. Dugoročno članstvo stvorilo je u većini država sisteme i institucije koje su otporne i na porast spoljnog uticaja autoritarnih aktera.

Porast uticaja autoritarnih aktera, pre svega Rusije i Kine se često navodi kao mana pojedinih država regiona Zapadnog Balkana. Ruski uticaj dolazi pre svega kroz vid energetske zavisnosti koje region ima u odnosu sa Moskvom, ali i kroz širenje ruske meke moći. Ipak, nemaju sve države podjednako razvijene odnose sa Rusijom. Rusko prisustvo je vidljivo pre svega u Srbiji, koja Kremlj vidi kao svog tradicionalnog i dugugodišnjeg saveznika. Uticaj pro-ruskog narativa je više nego dobro prihvaćen i može se reći da je Rusija pozicionirana u regionu kroz strateško širenje neke moći. Sličan, ali ipak sa sopstvenim karakteristikama, kineski uticaj u državama regiona nije ujednačen. Kao i u slučaju sa Rusijom, najrazvijeniju saradnju sa Kinom ima Srbija, dok druge države nisu dostigle visok nivo ekonomske i političke saradnje. Osnov saradnje Kine i država regiona jesu preferencijalni krediti koje su kineske banke obezbeđivale državama u regionu za unapređivanje infrastrukture. Dok su države poput Srbije profitirale od ovakve vrste zajedničkih projekata, druge su nailazile na sistemske preprepe i zamalo upadale u zamku dužničkog ropstva. Naime, 2021. godine javni dug Crne Gore je dostigao 105% bruto društvenog proizvoda, te je Podgorica morala da pronalazi načine na koje će stabilizovati svoje državne finansije. Države koje se mogu okarakterisati kao autoritarne će i dalje pokušati da povećaju svoje prisustvo u regionu, a koliko će region ostati imun na potencijalno negativne posledice u mnogome će zavisiti i od budućnosti evrointegracija regiona.

Geopolitička situacija, nejasna budućnost evropskih integracija, tenzije unutar samog regiona i uticaji autoritarnih spoljnih aktera su neki od faktora koji su negativno uticali na trend procesa pristupanja država regiona Zapadnog Balkana Evropskoj uniji. Međutim, region i dalje ostaje čvrsto oslonjen na Evropsku uniju kao svog glavnom ekonomskog partnera, aktera koji ima najviši nivo stranih direktnih investicija i sa kojim se ostvaruje najveći obim trgovinske razmene. Posvećenost procesu evropskih integracija je i dalje najbolji način za demokratske reforme društva i državnih institucija, ali i za kreiranje kapaciteta koje bi region Zapadnog Balkana učinile otpornijim na izazove koje negativno utiču na demokratsku perspektivu društva. Međutim, da bi postojala jasna perspektiva evropskih integracija regiona, neophodno je da postoji posvećenost i Brisela i šest aktera sa prostora Zapadnog Balkana.

Tekst je napisan u okviru projekta „Zapadni Balkan – istraživanje putanja za region“ koji je podržan je od strane Međunarodnog Višegrad fonda i deo je šire inicijative pod nazivom „Budućnosti Zapadnog Balkana“ čiji je cilj proširenje i podizanje nivoa debate o budućnosti Zapadnog Balkana. Projekat se partnerski sprovodi u Albaniji, Srbiji, Severnoj Makedoniji, Mađarskoj, Slovačkoj, Češkoj i Poljskoj, a pored Fondacije BFPE za odgovorno društvo, partnerske organizacije su: Albanski institut za međunarodne studije, EUROTHINK – Centar za evropske strategijeInstitut za spoljne poslove i trgovinuPraški institut za bezbednosne studije i Slovačka asocijacija za spoljnu politiku.

U okviru projekta, možete pročitati i izveštaj pod nazivom „Budućnost Zapadnog Balkana: pet scenarija za 2030“.

Ovaj post je takodje dostupan na %s.

Close Menu