Skip to main content
search

Kosovo* je proglasilo nezavisnost 2008. godine, dok su 2011. godine otpočeli pregovori Beograda i Prištine u cilju poboljšanja statusa građana. Danas, 11 godina nakon započetih pregovora, ne čini se da su pregovori blizu okončanja.

U ovom trenutku ne postoje znaci koji bi bar ukazali na neku mogućnost okončanja pregovora. Problemi koji okružuju dijalog su višedimenzionalni, podrazumevaju kako unutarpolitičku dimenziju, tako i bilateralnu i međunarodnu dimenziju. Potrebno je raditi na svim nivoima kako bi poboljšanje odnosa između strana bilo moguće.

Prvenstveno, potrebna je istinska želja obeju strana da se dijalog pomeri sa “mrtve” tačke i da se nastavi u pravcu normalizacije odnosa. Ključno u toj želji treba, pre svega, da bude  poboljšanje položaja svakodnevnog života građana, kao i primena svega prethodno dogovorenog. Prvi stepenik ka ostvarivanju toga je izgradnja međusobnog poverenja. Dakle, potrebno je promeniti ustaljenu paradigmu gde se druga strana percipira kao neprijatelj i težiti partnerskom odnosu. Nažalost, to se u ovom trenutku čini manje verovatnim, ili čak nemogućim. U tom smislu, strane moraju imati u vidu da je produktivna komunikacija oličena kroz dijalog osnova bilo kakvog napretka, dok je dijalog lišen suštine i kulture razgovora samo put ka produbljivanju jaza između dve strane. Dijamentralno suprotne stavove Beograda i Prištine treba približiti kroz realnu percipciju onog što je moguće, a što bi rezultiralo održivim i sveobuhvatnim rešenjem koje će uvažiti legitimne interese obe strane.

Potrebno je uspostaviti sveobuhvatnu saradnju na svim nivoima kako bi došlo do približavanja i povezivanja dva društva. Ta saradnja treba da obuhvata sve aspekte društva od ekonomije, preko kulture, pa sve do sporta. Na taj način možda se neće rešiti sva otvorena politička pitanja, ali se može ukazati i na drugačije oblike saradnje osim političke, a mogu se tom prilikom i smanjiti tenzije.

Važan deo uspešne saradnje ogleda se i u promeni medijskog diskursa. Važno je da se obe strane uzdrže od zapaljive retorike, kako se odnosi ne bi dodatno pogoršavali. Ratna retorika u medijima često je alat za skretanje pažnje sa drugih važnih pitanja koja se mogu naći na dnevnom redu, poput visoke stope korupcije, loše ocene po indeksu vladavine prava, demokratskog nazadovanja i svakodnevnog kršenja ljudskih prava.

Ulogu civilnog društva u procesu normalizacije odnosa Beograda i Prištine ne treba zanemariti. Stoga je važno, da njihova uloga bude jasno definisana, a delovanje proaktivno. Na taj način civilno društvo može poslužiti kao most u pokušaju izgradnje poverenja između dve strane i doprineti unapređenju procesa normalizacije odnosa.

Pored svega navedenog, očigledno je da bez jasnog zalaganja, bez doslednog sprovođenja svih potrebnih reformi kao i više stvarne posvećenosti nema ni evropske perspektive obe strane. Teško je zamisliti put ulaska Srbije u EU bez rešavanja pitanja Kosova*, budući da EU verovatno neće dozvoliti prijem novim članicama koje imaju nerešene teritorijalne probleme. Problematično jeste i poglavlje 31 koje se odnosi na zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku EU a koje sada predstavlja deo klastera 6 – Spoljni odnosi. Stepen usaglašenosti Srbije sa spoljnom i bezbednosnom politikom EU nije na zadovoljavajućom nivou u pogledu spoljnopolitičkih deklaracija sa kojima se Srbija usaglasila. U tom pogledu dominatno je neusaglašavanje sa spoljnopolitičkim deklaracijama koje bi ugrozile interese strana od kojih Srbija očekuje podršku po pitanju Kosova*, kao što su Rusija i Kina. Shodno trenutnim okolnostima u međunarodnom okruženju pritisak na Srbiju da jasno odluči i zauzme poziciju biće samo još veći.

Sa druge strane, treba razmotriti i uticaj i ulogu međunarodnih aktera u procesu normalizacije odnosa Beograda i Prištine. U prvom redu Evropska unija treba da zauzme jasniji stav i istinski se posveti procesu normalizacije odnosa, ali i evropskim integracijama. Čini se da evropska perspektiva kao glavna „šargarepa“ u ovom procesu više nije dovoljno konkretna, a ni vidljiva. Ne možemo nikako zanemariti trenutne okolnosti izazvane ratom u Ukrajini, koje nesumnjivo predstavljaju jednu od najosetljivijih tačaka u evropskim integracijama Srbije, ali i prouzrokuju tektonske promene u međunarodnom okruženju. Stoga, EU mora ubedljivije i jasnije nego ikada ranije da preuzme svoju ulogu i jasne korake u pogledu evropskih integracija Zapadnog Balkana. Svaka kriza predstavlja priliku, ostaje pitanje samo kako će ona biti iskorišćena.

SAD je drugi značajni akter koji može doprineti unapređenju odnosa Beograda i Prištine. Postavlja se pitanje da li se i u kojoj meri region Zapadnog Balkana nalazi na mapi interesa SAD-a. Dolaskom iskusnog diplomate Kristofera Hila, na mesto ambasadora SAD-a u Srbiji, čini se da SAD pruža odlučni signal rešenosti da se pitanju Kosova* pristupi na drugačiji, odlučniji način. Mnogi ga pamte po zlu. Bio je deo tima Ričarda Holbruka koji je radio na Dejtonskom sporazumu, ambasador u Severnoj Makedoniji, kao i specijalni predstavnik SAD-a za Kosovo do samog početka bombardovanja SR Jugoslavije. Ovaj iskusni diplomata i izvrsni poznavalac prilika na Balkanu pokušaće da, uz kombinaciju pritiska i podsticaja, ponovo pokrene i unese nove aspekte u dijalog Beograda i Prištine. Pored toga, verovatno će težiti i umanjenju  prožimajućeg uticaja Rusije i Kine u ovom regionu.

Takođe, važno je pomenuti i uticaj Rusije i Kine u ovom regionu, pre svega u Srbiji. U tom pogledu važno je objektivno sagledati dominantno „prijateljski“ diskurs koji postoji u medijskom diskursu Srbije. U neizvesnim međunarodnim okolnostima, ostaje da vidimo kakvi će biti dalji koraci dveju sila, ali i na koji način će se rat u Ukrajini odraziti na odnose Beograda i Prištine. Važno je imati na umu da Zapadni Balkan može postati točka preloma uticaja velikih sila. Zato će od krucijalne važnosti biti način na koji će se svaki pojedinačni akter prilagoditi i pozicionirati u izmenjenim i kompleksnim međunarodnim odnosima.

Sveobuhvatno i održivo rešenje pitanja normalizacije odnosa Beograda i Prištine mora biti motivisano istinskom namerom i voljom da se dođe do određenog kompromisa. Kompromis ponekad podrazumeva i da ne dobijemo sve što želimo. Važno je da se interesi obe strane ravnopravno uzmu u obzir, i objektivno percipiraju. Ključni cilj mora biti unapređenje života građana i približavanje dva društva. U tom cilju međunarodni akteri, uprkos velikoj krizi u međunarodnim odnosima, treba da budu posvećeni i pružaju kredibilan put Beogradu i Prištini i da uvažavaju interese i jedne i druge strane, bez favorizovanja i dodatnog otežavanja procesa. Sa druge strane, Beograd i Priština treba da pokažu jasnu spremnost da svoje odnose u što većoj meri približe tački normalizacije, posvete se najpre sprovođenju svih postignutih sporazuma i neophodnih reformi kako bi se, između ostalog, sprečilo dalje demokratsko nazadovanje.

Tekst je napisan u okviru projekta „Zapadni Balkan – istraživanje putanja za region“ koji je podržan je od strane Međunarodnog Višegrad fonda i deo je šire inicijative pod nazivom „Budućnosti Zapadnog Balkana“ čiji je cilj proširenje i podizanje nivoa debate o budućnosti Zapadnog Balkana. Projekat se partnerski sprovodi u Albaniji, Srbiji, Severnoj Makedoniji, Mađarskoj, Slovačkoj, Češkoj i Poljskoj, a pored Fondacije BFPE za odgovorno društvo, partnerske organizacije su: Albanski institut za međunarodne studije, EUROTHINK – Centar za evropske strategijeInstitut za spoljne poslove i trgovinuPraški institut za bezbednosne studije i Slovačka asocijacija za spoljnu politiku.

U okviru projekta, možete pročitati i izveštaj pod nazivom „Budućnost Zapadnog Balkana: pet scenarija za 2030“.

Autorka teksta je Mirjana Đorđević, mlađa istraživačica u Fondaciji BFPE za odgovorno društvo.

Ovaj post je takodje dostupan na %s.

Close Menu