Kako globalna potražnja za kritičnim mineralnim sirovinama ubrzano raste, države koje raspolažu ovim resursima sve češće se suočavaju sa pitanjem kako njima upravljati. Više nije dovoljno samo privući investicije i otvoriti rudnike. Pitanje je mnogo šire. Ko kontroliše resurse, kakvu ekonomsku korist zemlja ostvaruje, kakvi su dugoročni ekološki troškovi i kakvu poziciju država zauzima u globalnim lancima snabdevanja.
U slučaju Srbije, analiza postojećeg sistema pokazuje da institucionalni okvir još nije u potpunosti prilagođen takvom strateškom pristupu. Fragmentacija nadležnosti između institucija, odsustvo formalnog skrininga stranih investicija i nizak nivo transparentnosti otežavaju državi da prema kritičnim sirovinama nastupi kao koherentan akter. Upravo zato se kao ključni izazov nameće potreba za integrisanijim pristupom.
Prvi korak u tom pravcu jeste jačanje institucionalne koordinacije. Upravljanje kritičnim sirovinama ne može ostati isključivo u domenu rudarske administracije. Ono podrazumeva istovremeno sagledavanje ekonomskih, ekoloških, bezbednosnih i društvenih aspekata projekata. To znači da bi ministarstva rudarstva, zaštite životne sredine, finansija, privrede i spoljnih poslova, zajedno sa bezbednosnim institucijama i stručnim telima, morala delovati u znatno usklađenijem okviru nego danas. Takav integrisan pristup ne mora nužno podrazumevati potpuno novu instituciju, ali zahteva jasan mehanizam koordinacije koji će različite sektorske politike povezati u jednu koherentnu strategiju.
Drugim rečima, Srbiji je potreban integralan pristup upravljanju kritičnim sirovinama. Takav pristup nije institucionalna novina u međunarodnoj praksi. U Finskoj, na primer, pitanja kritičnih sirovina posmatraju se istovremeno kroz rudarsku politiku, industrijsku strategiju i bezbednost snabdevanja, uz aktivnu koordinaciju više institucija i uključenost bezbednosnih službi u procenu investicija. U Srbiji, međutim, upravo ta vrsta koordinacije između sektorskih politika često izostaje.
Drugi važan element odnosi se na kontrolu stranih investicija. U situaciji u kojoj su upravo strani investitori nosioci najvećih rudarskih projekata u Srbiji, odsustvo formalnog mehanizma za procenu njihovih dugoročnih implikacija predstavlja ozbiljnu institucionalnu prazninu. U poslednjih nekoliko godina sve veći broj država uvodi mehanizme skrininga stranih investicija u sektorima od strateškog značaja, uključujući kritične sirovine.
Iskustvo Kanade u tom pogledu je posebno ilustrativno. Kanadska vlada je kroz Investment Canada Act poslednjih godina pojačala kontrolu nad stranim ulaganjima u sektor kritičnih minerala i jasno naglasila da će akvizicije koje uključuju državne kompanije iz geopolitički osetljivih zemalja biti podvrgnute strožoj proceni nacionalne bezbednosti. Sličan pristup razvija i Evropska unija kroz mehanizam skrininga stranih investicija, u kojem učestvuju i države poput Finske. Takvi instrumenti nemaju za cilj zatvaranje tržišta, već procenu potencijalnih rizika, uključujući koncentraciju kontrole nad resursima i dugoročne bezbednosne implikacije.
Treći ključni element odnosi se na transparentnost i poverenje javnosti. U Srbiji su upravo nedostatak transparentnosti i percepcija političkog uticaja na regulatorne odluke među glavnim razlozima zbog kojih rudarski projekti često postaju izvor društvenih konflikata. Veća dostupnost ugovora, koncesionih aranžmana i studija uticaja na životnu sredinu, kao i ranije uključivanje lokalnih zajednica u procese odlučivanja, mogli bi značajno doprineti smanjenju tih tenzija.
I u tom pogledu međunarodna iskustva nude važne lekcije. U Kanadi je uključivanje lokalnih i domorodačkih zajednica postalo standardni deo procesa razvoja rudarskih projekata, dok se u Finskoj značajan naglasak stavlja na transparentne regulatorne procedure i javni nadzor nad projektima. U oba slučaja, cilj nije samo zaštita životne sredine, već i očuvanje društvenog legitimiteta projekata.
Istovremeno, pitanje kritičnih sirovina ne može se posmatrati samo kroz prizmu rudarske proizvodnje. Ako Srbija ostane ograničena na izvoz sirovina ili proizvoda niske dodatne vrednosti, razvojni efekti ovih projekata ostaće relativno skromni. Upravo zato zemlje poput Finske nastoje da eksploataciju mineralnih resursa povežu sa razvojem šire industrijske baze, uključujući preradu, tehnologije baterija i druge segmente energetskog lanca vrednosti.
Na kraju, nijedna od ovih promena neće imati značajan efekat bez šireg unapređenja vladavine prava. Transparentne procedure, dosledna primena propisa i kredibilan institucionalni nadzor predstavljaju osnovu svakog održivog modela upravljanja prirodnim resursima. Bez njih, čak i najbolje osmišljeni institucionalni mehanizmi mogu ostati formalni okvir bez stvarnog sadržaja.
U tom smislu, pitanje kritičnih sirovina u Srbiji zapravo predstavlja test sposobnosti države da strateške resurse sagledava dugoročno i integrisano. U svetu u kojem ovi resursi sve više određuju industrijske i geopolitičke odnose, način na koji Srbija odgovori na taj izazov imaće posledice koje će trajati mnogo duže od pojedinačnih rudarskih projekata. Jer na kraju, pitanje kritičnih sirovina nije samo pitanje rudarstva. To je pitanje da li država upravlja svojim resursima ili se upravljanje resursima dešava mimo države.
Ovaj tekst nastao je u okviru projekta „Upravljanje stranim pristupom kritičnim sirovinama Srbije na transparentan, bezbedan i održiv način, kroz pružanje analiza relevantnih za kreiranje javnih politika, preporuka zasnovanih na dokazima i inkluzivnog dijaloga među akterima“, koji podržava Kanadski fond za lokalne inicijative (CFLI). Analiza predstavlja deo šireg istraživačkog i konsultativnog procesa čiji je cilj razvoj preporuka za unapređenje javnih politika u oblasti upravljanja kritičnim mineralnim sirovinama u Srbiji.
