search

Nakon što je dijalog sa Prištinom zapao u (veštački izazvanu?) krizu, zvanični Beograd je pokušao i uspeo da zainteresuje Trampovu administraciju za „pitanje“ Kosova. Kako je američki predsednik postupao sa saveznicima i međunarodnim poretkom našu stranu nije previše interesovalo („nije naš problem“). Tramp je, uostalom, moderni populista, neko ko je pre za neposredan dogovor (transakciju – otuda termin transactional leader) nego pažljivo pripremljen i vođen proces. Javno, predsednik Vučić ostaje zahvalan Trampu (uspeo je da dođe do Ovalne sobe, pustimo sad poziciju sedenja) ali privatno, sigurno razmišlja o tome kako da priđe Džou Bajdenu. Jedan način je i da se u arhivi pronađu fotografije sa poslednjeg sastanka sa Tonijem Blinkenom, za koga se pretpostavlja da će biti novi državni sekretar. 

S druge strane, Vašington je, preko lokalne ambasade i vrlo ubedljivog ambasadora Skata (i sada Entonija Godfrija, čiji je pristup za nijansu neformalniji i srdačniji) od 2018. naovamo vodio dobro osmišljenu i relativno uspešnu kampanju s ciljem pridobijanja podrške među građanima Srbije za bolje odnose sa SAD. Ciljana da se poklopi sa obeležavanjem stogodišnjice završetka Prvog svetskog rata, predstavlja primer „dogovorene istorije“ (Nemanja Starović): hajde da razgovaramo o onim vremenima kada smo bili saveznici (umesto da se sada i zauvek fokusiramo na 90-te). Tako su se istoričari raspravljali, a mediji izveštavali da li se srpska zastava zaista „vijorila nad Belom kućom“ 1918. Prošle i ove godine, važno mesto zauzuma i obeležavanje operacije „Halijard“, kada je u koordinaciji OSS (pretečom CIA) i četničkog pokreta Draže Mihailovića (JVuO), uz pomoć lokalnog stanovništva na više lokacija u Centralnoj Srbiji, evakuisano 512 savezničkih pilota i letačkog osoblja.

Kako je američka strana iskazala spremnost da „pogura“ sporazum sa Prištinom, tako su odnosi Vašingtona i Beograda dobili na zamahu. Na drugoj strani, zatečena, našla se Nemačka, koja je bila protiv budući da se naširoko spekulisalo da bi sam sporazum uključio i razmenu teritorija. Haradinaj kao predsednik Vlade u novembru 2018. uvodi takse od 100% na proizvode iz Srbije; Beograd dobija izgovor koji mu je bio potreban da odugovlači sa implementacijom preostalih tehničkih sporazuma; većina članica EU čeka da se nešto desi i to nešto bila je franko-nemačka inicijativa i imenovanje Miroslava Lajčaka za specijalnog predstavnika.

U međuvremenu, nakon poseta visokih delegacija Beogradu i Prištini, pa i Berlinu i Briselu, uključujući i delegaciju Saveta za nacionalnu bezbednost, Trampova administracija i Grenel kao specijalni izaslanik predsednika uviđaju kako politički sporazum nije više moguć i brzo se okreću ekonomiji.  Fokusiraju se na drugo ključno pitanje, ko (će) upravlja(ti) resursima. Na kraju, 4. septembra, potpisan je sporazum u Vašingtonu.

Mnogi su komentarisali, uključujući i potpisnika ovih redova, da je posredi pre „razmena pisma o namerama“ nego sporazum; i verovatno su u pravu. Međutim, kao što u autorskom tekstu primećuje Dragiša Mijačić, i Briselski sporazum je „potpisan“ na sličan način – sa posrednikom, a ne međusobno. U to vreme predsednik Vlade Dačić je parafirao formulaciju dopisanu slobodnom rukom, na engleskom jeziku na kraju teksta sporazuma: „potvrđujem kako je ovo tekst o čijem prihvatanju ili odbijanju će se svaka od strana izjasniti“ (izvor: Radio televizija Srbije/Narodna skupština, prema Dragiši Mijačiću za Radio mir).

Na prozapadnoj strani istraživačke zajednice, sporazum je viđen kao dobrodošao razvoj događaja, uz nekoliko ograda. Srbija koja se „otvara“ prema SAD činilac je koji menja konfliktnu dinamiku Zapadnog Balkana i kako to Amerikanci vole da kažu, „otključava“ potencijal regiona. Ograda, i to glavna, tiče se mogućnosti da je ovo još jedan način jačanja autokratije u Srbiji. Ali tu nisu odgovorne samo SAD, već i EU, odnosno Nemačka.

Ako je Trampova administracija verovala Vučiću, videćemo hoće li ga Bajdenova pozvati na odgovornost. Tamo gde će dolazeća administracija videti problem, jeste odnos sa Kinom (u nedavnom podkastu Centra za evropske politike, general u penziji Džon Alen govorio je o „ujgurskom pitanju“, pominjući „milion ljudi u kampovima za reedukaciju“, i pitao kako mislimo dalje); političke slobode i izborni uslovi (ima smisla da i SAD stanu iza ideje dijaloga kome posreduje Evropski parlament). Kod nas su mejnstrim mediji jako bili na strani Trampa, nazivajući Bajdena „srbomrscem“.

Kako će se novi stanari Bele kuće odnositi prema sporazumu? Kao što u autorskom tekstu pisanom za časopis Horizons piše Kameron Manter, itekako ima smisla nastaviti sa podrškom regionalnim ekonomskim integracijama, odnosno izgradnji zajedničkog tržišta. Tu su i odredbe koje se tiču 5G tehnologija i energetske diverzifikacije. Najkonkretnija – rada kancelarije sa regionalnim mandatom Razvojne banke SAD (Development and Finance Corporation, DFC). Ovde je prioritet naći sinergiju sa evropskim partnerima i opet, staviti jasna očekivanja pred Beograd.

Naravno, ništa od navedenog se neće desiti preko noći. Neće najednom Srbija prestati da bude energetski zavisna od ruske nafte i gasa, niti će tek tako odustati od saradnje sa „dobavljačima kojima se ne može verovati“, kako, gotovo poetski, zvuči formulacija koja se u suštini odnosi na Huawei. Ali, ako ništa drugo, sporazum govori o ambiciji – koju će zadržati, nadamo se, i naredna Administracija.

Može li, dakle, Beograd biti zadovoljan sporazumom iz Vašingtona? Ako je ideja bila da se postigne političko rešenje pod okriljem SAD, onda ne; a ako je ideja bila da se upravo to izbegne (zato što bi neminovno značilo i uzajamno priznanje) i postave temelji za postepen strateški zaokret u spoljnoj politici Srbije, onda da. Sporazumom su, naposletku, stvorena konkretna očekivanja, na koja se sutra može pozvati i dolazeća administracija – ako proceni da je to u njenom interesu.   

Fotografija: Simbolično otvaranje kancelarije DFC u Beogradu, FoNet

Tekst prvi put objavljen u 500. broju Novog magazina, 26. novembra 2020.

Close Menu