Danima do nas stižu slike sukoba na ulicama gradova Belorusije. U trenutku pisanja ovog teksta, uhapšeno je šest hiljada ljudi, a dvoje demonstranata je stradalo. Intenzitet nasilja šokira. BBC poziva svoje gledaoce da pojačaju ton kako bi čuli krike onih koje policija uvodi u kombije, a zatim tuče. Tako je nastradao 25-godišnjak u Gomelju (gradu na jugoistoku zemlje, nadomak granice sa Rusijom i Ukrajinom). U izjavi za Slobodnu Evropu, njegova majka kaže da joj nisu dali da vidi sinovljevo telo: „mislim da je to zato što su ga prebili“.
Pa šta je tu novo, reći će neko. Svake izbore u Belorusiji počevši od 2001. pratili su slični prizori. Te godine su njegova četiri protivnika nestala. Sjedinjene Države (SAD) su odbile da priznaju rezultat, a nakon (po pisanju zapadnih medija, nameštenih) izbora 2006. uvele i sankcije. (Tada je Lukašenko sam sebi smanjio rezultat sa 93 na 86% – jer „ne ide“ da bilo ko osvoji više od 90% glasova.) Četiri godine kasnije, vlasti hapse Andreja Sanikova, jednog od vodećih disidenata, osnivača Povelje ’97. (organizacije uspostavljene po uzoru na čehoslovačku, Povelju ’77.) i protivkandidata Lukašenku na predsedničkim izborima, nakon što je ovaj (mirno) protestovao. Sanikov je zatvoren, držan bez kontakta sa spoljnim svetom dva meseca, prebijan sve dok nakon 16 meseci nije pristao da napusti politiku – i Belorusiju. Zatražio je i dobio politički azil u Velikoj Britaniji.
Dešavanja uoči aktuelnih izbora slutila su na sličan ishod. Osnovano je pretpostaviti da Lukašenko jeste dugo uživao podršku najvećeg broja Belorusa. Međutim, ta podrška se nije mogla objektivno utvrditi. Zvučaće neverovatno, ali jedina „dozvoljena“ izborna anketa bila je ona televizije „Mir“; dok je malom broju posmatrača omogućeno da budu prisutni na biralištima. Recimo, pomenute 2010. godine prema zvaničnim rezultatima Lukašenko je osvojio 80% glasova. Međutim, Nezavisni institut za društveno-ekonomska i politička istraživanja (IISEPS) utvrdio je kako podrška beloruskom predsedniku – mada većinska – nije iznosila više od 51%. (Nakon godina pritisaka, IISEPS ne objavljuje analize od sredine 2016. godine.)
Svetlana Tihanovskaja, koja je ove godine „stala na crtu“ Lukašenku umesto supruga koji je već bio u pritvoru, suočena je sa „izborom“ sličnim onom koji je imao Sanikov. Kada je u ponedeljak po zatvaranju birališta došla u izbornu komisiju kako bi se žalila na zvanične rezultate (prema kojima je dobila svega 10% glasova), zadržana je sedam sati. Već u utorak ujutru bila je u Litvaniji, gde je prethodno poslala decu.
Lukašenko je na vlasti 26 godina, oslonjen na ministarstva sile („силовые структуры“) i „vertikalu vlasti“ koju je sam birao, te državnu propagandnu „mašinu“. U Belorusiji, međutim, postoji i opšta, besplatna zdravstvena zaštita koja čini da je životni vek u ovoj zemlji najduži od svih post-sovjetskih republika; razvijena industrija, IT sektor i za razliku od maltene svih bivših sovjetskih republika, „opšta stabilnost“. Minsk, ta „lepo sređena prestonica kraljevskih bulevara i trotoara bez mrlje“ (Den Peleščuk za Bazfid) ostavlja na posetioca utisak reda. Belorusija je uspela da zadrži proizvodnu bazu i razvijenu industriju, nasleđenu iz vremena Sovjetskog Saveza. „Značajan deo populacije, međutim, smatra da ova stabilnost znači stagnaciju i da su potrebne reforme u ekonomiji, vladi; i da se glasovi dobijeni na izborima moraju pošteno izbrojati“ (Elena Gapova). Dodajte krajnje neozbiljan način na koji je beloruski predsednik pristupio korona virusu i dolazimo do korena nezadovoljstva i sukoba koji gledamo.
Masovnost skupova opozicije ukazivala je na to da ovo neće biti izbori kao prethodni. Tri „originalna“ protivkandidata – video bloger Sergej Tihanovski, bankar Viktor Babariko i nekadašnji diplomata Valeri Cepkalo – održali su vidno posećene mitinge, neobična slika u zemlji koja se dugo doživljavala kao politički apatična. Kada su sva trojica zatvorena, Sergejeva supruga Svetlana donosi odluku da nastavi njegovu kandidaturu, u čemu je podržavaju Babarikova žena Veronika i njegova šefica kampanje Marija Kolesnikova. Vlasti dozvoljavaju Tihanovskoj da se registruje kao kandidatkinja, procenivši da ona ne predstavlja pretnju. Tokom kampanje, ovaj „ženski trio“ zagovara mirne promene, služi se inkluzivnim jezikom i drži dalje od polarizujućih pitanja (Maša Gesner za „Njujorker“). Kampanja dobija još dva simbola: zastavu (jednu od istorijskih zastava Belorusije pod kojom je nakon Prvog svetskog rata ova zemlja stekla kratkotrajnu nezavisnost) i pozdrav „stisnuta pesnica-srce-znak pobede“ koji se (nalik nama poznatom „Gotov je“) kopira i ispisuje širom zemlje. Pritom Tihanovskaja nastupa skromno: za sebe kaže da ne ume da upravlja državom, da je ona „tehnički kandidat“ i da je njen prvi zadatak da nakon pobede raspiše slobodne izbore. 30. jula, prema proceni nevladinih organizacija, 60,000 ljudi je prisustvovalo njenom mitingu u Minsku. Građani su joj poverovali – da je za nju politika vrlo lična, a ne apstraktna stvar (Gakova).
Međutim, dan izbora je pomenuta „mašina“ dočekala spremna. Prvo su „pali“ domaći sajtovi na kojima su se pratili rezultati. Zatim više nisu bili dostupni kritički nastrojeni mediji, poput Radija Slobodna Evropa. Potom je onemogućen pristup društvenim mrežama i aplikacijama za komuniciranje (fejsbuk, tviter, vajber, vatsap). Ali država nije mogla da ovlada svim novim tehnologijama i pristupima. Grupa IT-jevaca koja je sebe nazvala „Pošteni ljudi“ („Честные Люди“) razvila je platformu „Glas“, preko koje su građani pozvani da šalju fotografije svojih glasačkih listića sa informacijama o mestu gde su glasali, nadajući se da će na taj način lokalni odbori biti sprečeni u pokušaju da umanje broj glasova za kandidate opozicije. Platforma je postala i kanal mobilizacije, koji je biračima ponudio nekoliko praktičnih saveta kako da „zaštite svoj glas“. Još značajnijom se u kontekstu nakon izbora pokazala „Neksta“. Zato što je postavljena na aplikaciji telegram koju je teže „probiti“, beloruske vlasti ne uspevaju da je obore. Ne samo da je jedan od retkih kredibilnih (uz sve ograde, budući da je reč o agregatoru informacija koje pristižu sa terena) izvora o situaciji u Belorusiji, ova aplikacija je postala i mesto na kome se demonstranti informišu o narednim koracima, poput lokacije protesta i kretanja protestne kolone, te – što je naročito interesantno – ističu konkretni zahtevi i poziva na dalje akcije. (Nažalost, i putem „Nekste“ je podeljena informacija za koju se pokazalo da je „fejk njuz“: da u suzbijanju demonstracija učestvuju i vojnici iz Srbije koji su tamo na vojnoj vežbi.)
Sve i da njihova kandidatkinja nije odnela pobedu, vredna divljenja je hrabrost onih koji protestuju. Utisak je da čitavi segmenti populacije demonstriraju: tim teže je i vlastima suzbiju demonstracije. Jednog dana su to žene obučene u belo koje nose cveće. Drugog, poznati novinar koji odbija da čita vesti. Na „Neksti“ se sada mogu videti pisma u kojima radnici fabrika otkazuju poslušnost režimu. Među njima su navodno i radnici jedne od najuspešnijih fabrika „BelAZ“ (prihod u 2019. iznosio milijardu dolara). Najzad, imamo i snimke, čija autentičnost nije nezavisno proverena, policajaca koji odbacuju opremu i staju uz građane. Prema proceni Šona Vokera iz „Gardijana“ u nedelju, 16. avgusta 100,000 ljudi je izašlo na ulice Minska kako bi protestovalo protiv rezultata izbora i policijske torture. „Kontramiting“ Lukašenka nije uspeo: ljude su dovozili iz cele Belorusije, pod pretnjom gubitka posla, pa ih je opet bilo tri puta manje. Na „svom“ mitingu beloruski predsednik je građane koji demonstriraju nazvao „pacovima“ (opozicija će „izgmizati kao pacovi iz rupe“ ako se ovog puta ne suzbije, BBC na srpskom) dok je beloruska državna televizija emitovala „lake note“.
Da je „duh izašao iz boce“ pokazuju i međunarodne reakcije proteklih dana. Nakon po običaju mlake inicijalne reakcije Evropska unija (EU) se konsolidovala i sada, iznenađujuće jednoglasno, najavila uvođenje sankcija – i to ciljanih – vodećim ljudima Lukašenkovog režima. Da podsetimo, vođena geopolitičkim interesima, EU je 2016. ukinula veći deo režima sankcija – odluka je i tada bila žestoko kritikovana. Litvanija, Poljska i Letonija su iskazale spremnost da posreduju, pod uslovom da vlasti u Belorusiji obustave nasilno suzbijanje demonstracija, puste uhapšene i pristanu na uspostavljanje nacionalnog saveta sa članovima civilnog društva. Mađarska, Grčka i Austrija – tri članice koje su, iz različitih razloga izrazile rezerve prema novim sankcijama, prihvatile su procenu Saveta; neke i nakon konsultacija sa beloruskim susedima. EU je najavila i upućivanje misije, kao i pomoć civilnom društvu. U ponedeljak, 17. avgusta Velika Britanija je izjavila da ne priznaje rezultate izbora i pridružila se sankcijama.
Dve, odnosno tri su velike nepoznanice. Prva se tiče dalje uloge Tihanovskaje. Po prisilnom egzilu, ona je dala nekoliko kontradiktornih izjava, iz kojih nije jasno da li i sama veruje u uspeh daljih protesta. U međuvremenu oni su narasli. Ko su predvodnici protesta? Ako zaista i dođe do promene vlasti, ko će biti nosioci te tranzicije?
Druga, šta će biti sa predsedničkim izborima? Hoće li biti ponovljeni? Lukašenko izjavljuje kako bi ponavljanje izbora značilo kraj Belorusije kao nezavisne zemlje. Sumnja – sa pravom, sudeći po razvoju situacije – da bi na nekim ponovljenim izborima, koji bi se održali uz minimum demokratskih standarda, izgubio. Proziva Zapad i NATO da žele smenu vlasti i nastoji da mobiliše pristalice rečima da su avioni Alijanse na 15 minuta od granica Belorusije. Pritom niko ne zna šta će se sledeće desiti. Na pomenutom, juče održanom mitingu najavljen je generalni štrajk. Zatražena je krivična odgovornost za sve koji su „tukli i ubijali“ (Neksta).
Treća se tiče uloge Rusije. Veze dve zemlje su jake. Pre dvadeset godina, uspostavile su uniju (ko se seća, u času naše najveće muke, pristupila joj je i SR Jugoslavija) zahvaljujući kojoj su njihovi državljani izjednačeni po pravima. Belorusija je bila „fabrika“ SSSR-a: veliki deo te industrije je nasledila ali i sačuvala. Moskva i Minsk su ekonomski partneri, a Rusija i zemlje post-sovjetskog prostora tržište za mnoge beloruske proizvode, uključujući vozila i naoružanje.
U proteklih nekoliko godina, međutim, Lukašenko se polako počeo otvarati za Zapad. Najpre su ukinute sankcije; uoči izbora intenzivno se razgovaralo o viznoj liberalizaciji. Ne smemo smetnuti sa uma da je Belorusija, s izuzetkom Rusije, okružena državama koje su ili članice EU i NATO, ili teže bližoj integraciji sa Zapadom (Ukrajina). Tokom 2018. Moskva iznenada kreće da insistira na dubljoj integraciji. U jeku kampanje, beloruski predsednik je govorio kako su kandidati opozicije „pioni“ u rukama „ruskih tajkuna“. Zatim je 29. jula policija privela 33 državljana Rusije i optužila ih da su plaćenici, zaposleni kompanije „Vagner“ (poznate po svom „radu“ u Siriji). Delovalo je da su odnosi u dubokoj krizi.
Suočen sa protestima i međunarodnom izolacijom (pored Rusije, među vodećim zemljama sveta rezultate izbora priznala je još samo Kina), Lukašenko nije imao kud – okreće se Putinu, koga zove telefonom u subotu, 15. avgussta. Prethodno je u petak pomenutih 33 (32 prema nekim izvorima) pušteno na slobodu. Zanimljivo je da dve strane različito prenose zaključke poziva: dok Lukašenko tvrdi da mu je ruski predsednik obećao „sveobuhvatnu pomoć kako bi se osigurala bezbednost Belorusije“, ruski mediji prenose da se Putin (samo) obavezao na pomoć u slučaju pretnji izvana – što opet ne uključuje demonstracije kod kuće.
Nakon četvrt veka igranja na kartu ekvidistance između Moskve i Brisela, deluje da je „poslednji evropski diktator“ ostao bez ideja kako da nastavi dalje (Endrju Higins i Ivan Nečepurenko za „Njujork tajms“). Dok opozicija njegovoj vlasti jača i dopire do gradova van Minska, raste i neizvesnost. Da li je moguća mirna smena vlasti? Kako bi se ona uopšte odvila? Hoće li Rusija intervenisati? Predstoji li repriza situacije iz Ukrajine, nešto čega se – u šta se autor sam uverio razgovarajući sa kolegama – Belorusi ponajviše plaše, u ovom trenutku nemoguće je pretpostaviti.
