„Duhove na Balkanu“ uzburkao je protekle nedelje „non pejper“ (nezvanični dokument u kome se, bez atribucije, iznose određeni predlozi) a koji, poput poslovičnog „čekića“ koji u svakom problemu vidi ekser, polazi od etničkog principa kao glavnog problema – i ujedno rešenja za Zapadni Balkan, zaustavljen u tranziciji i evro-integracijama. Nedelju dana kasnije, prema navodima lista „Koha Ditore“ Pariz i Berlin izlaze sa sopstvenim – u kome iznose predlog elemenata sveobuhvatnog sporazuma Beograda i Prištine, ključne „neuralgične tačke“ regiona.  

Pisanim na brzinu, rukom nekog ko ima vrlo određeno viđenje geneze problema na ovim prostorima, prvim „non pejper“-om se, zapravo, nudi malo šta osim predrasuda iskazanih prema Bošnjacima i tome šta oni zapravo žele. Između redova se, pritom, provlači poznata i opasna teza da većinski muslimanska zemlja nema šta da traži u Evropskoj uniji (EU). 

Otkud Slovenci, odnosno otkud Janša u tome? Bliski su Zapadnom Balkanu, razumeju ga nešto ili dosta bolje od drugih, slovenački premijer je linijom Evropske narodne partije u dobrim odnosima sa Budimpeštom i Beogradom, a u medijima se piše i o navodnim poslovnim vezama sa rukovodstvom Republike Srpske. Moguće da ih je neko „prijateljski zamolio“ da papir „puste“ u etar. (Kako je to lepo primetila Izabela Joanides, recept da svi u EU brzo saznaju za neki dokument je da ga sastavite na engleskom i proglasite „non pejperom“.) Reputacioni rizik od puštanja ovakvog papira ne treba potcenjivati, ali ni preglašavati; postoji barem nekoliko članica EU čije vlade iz različitih razloga nemaju problem da o njegovoj sadržini razgovaraju. 

Osnovna poruka prvog „non pejpera“ je da ovakav Zapadni Balkan ne može u EU. (To znamo.) Ali, ne iz onih razloga koji nama padaju na pamet (na primer, država zarobljenih nedemokratskim i koruptivnim praksama). Ne, „ključni nerešeni problem“ Zapadnog Balkana jeste „nacionalno pitanje Srba, Albanaca i Hrvata“. Zatim se tvrdi da je Turska ta koja najviše profitira od nerešenih (etničkih) odnosa (u BIH i Severnoj Makedoniji); te da su vlade u Srbiji, Hrvatskoj i Albaniji „stabilne“ i da su njihovi lideri „sposobni da donesu strateške odluke“ (eto, pretpostavljamo, kruga u kome se o „non pejperu“ svakako razgovaralo). 

Koja su „rešenja“? Maksimalistička, ista ona zbog kojih se, na kraju krajeva deset godina ratovalo. Tačka prva, ujedinjenjem Kosova i Albanije do „velike Albanije“ (zato što to želi 95% građana Kosova, što će reći, svi koji nisu Srbi valjda); Srbima na severu dati „autonomiju po uzoru na Južni Tirol“ (tirolski model je načelno dobar, ali i „slabiji“ od obećane Zajednice srpskih opština). Konačni gubitak Kosova Srbiji kompenzovati ujedinjenjem sa Republikom Srpskom (tačka 2). Isto se nudi Hrvatima u „krnjoj“ BIH – ili prisajedinjenje kantona u kojima čine većinu Hrvatskoj, ili pomenuti tirolski model. Krnjoj BIH bi zatim bio ponuđen referendum da odluče hoće li put evropskih integracija, ili – Turske (na eng. stoji „non-EU future“, „budućnosti koja nije EU“). Sve je začinjeno pozivom EU da obezbedi (jer šta bi, zaboga bila druga uloga za Uniju) sredstva za „sveobuhvatni ekonomski program stabilizacije i bolje infrastrukturne i energetske povezanosti, te životne sredine regiona“. Na delu ovog plana EU navodno već radi (sigurno se misli na ekonomski i investicioni plan Evropske komisije). Podnaslov „koraci“ nam otkriva kako se o „non pejperu“ već „tiho razgovara“ sa donosiocima odluka i utvrđuje ima li podrške ili ne. Ako ima, onda slede „logični koraci“ – od plana kako će se ideja „komunicirati“, do toga da je EU preuzima i dalje predstavlja kao svoju.     

Marko Prelec na tviteru piše kako je „zapanjujuće“ da jedan „amaterski napisan i pun grešaka, a pretpostavićemo lažan“ dokument može preko noći izazvati toliko negativnih i pozitivnih (u Republici Srpskoj) reakcija. Međutim, kakav god bio, on ima veliku upotrebnu vrednost – „branioci BIH mogu podići barikade“, dok Dodik može podržati „tuđe ideje“ o podeli. Pravo pitanje je „ko dobija“ (lat. qui bono) – i zaključuje Prelec – ponajmanje Bosna.

Pored trenutne i ispravne osude komadanja Bosne i Hercegovine, nekako u drugom planu ostala je ideja „velike Albanije“, odnosno ujedinjenja Albanije i Kosova. Ništa manje opasna, ona povlači za sobom dezintegraciju Severne Makedonije, gde su dve najveće zajednice pomešane i koja je u ne tako davnoj prošlosti (2001.) preživela sukob zaustavljen pravovremenom intervencijom tada jedinstvene međunarodne zajednice. Ona je ništa manje opasna jer su je samo u proteklih mesec dana, raspravljali dvojica lidera, od kojih je jedan aktuelni premijer Kosova; a drugi političar u penziji (Salji Beriša). 

Prvi „non pejper“ se u jednom delu naslanja na tezu koja je sve prisutnija u diskursu – da je konflikt neizbežan ako se Zapadni Balkan brzo ne integriše u EU. Prelec ga ilustruje citirajući predsednika Pahora, odnosno njegovo izlaganje u Sobranju, 25. septembra 2020: „ako nema proširenja ili je ono značajno odloženo, u regionu će prevladati verovanje (sic!) da dezintegracija bivše Jugoslavije nije okončana te da bi trebalo (ponovo) uspostaviti etničke granice“. To je, sada već, dobro poznat argument kojim, u nedostatku boljih, „plašimo“ partnere u EU: vi insistirate na uslovljavanju – tako usporavate proširenje, odnosno naš ulazak u članstvo – čime rizikujete izbijanje novog sukoba. Sve i da u pojedinim evropskim prestonicama iz sopstvenih interesa dele ovaj stav (Budimpešta), drugi, kudikamo važniji akteri (Pariz i Berlin pre svih) nisu ubeđeni.

Prema navodima lista „Koha Ditore“ od utorka, 27. aprila, Francuska i Nemačka pripremile su sopstveni „non-pejper“ koji se tiče ključne neuralgične tačke na Zapadnom Balkanu – nerešenog kosovskog pitanja. U njemu se, navodno, pored uspostavljanja Zajednice srpskih opština, srpskoj zajednici nudi i „autonomni distrikt“ na severu Kosova (koji obuhvata četiri većinski srpske opštine koje su i bile predmet razgovora o korekciji granica); Crkvi neka vrsta samouprave bez mešanja Prištine (i zaštite preko četrdeset crkava i manastira – kao što je, uostalom bilo predviđeno i aneksom V Ahtisarijevog „paketa“); i trasira put ka uzajamnom priznanju, tezom sa kojom se počinje: (o) nepovredivosti suverenosti i teritorijalnog integriteta.

Prema predlozima iznetim u prvom „non-pejperu“ zvanični Beograd je iskazao dvosmislen stav: s jedne strane osuđujući, a s druge, lamentom nad činjenicom da niko prethodno nije osudio prekrajanje granica Srbije (kada je Kosovo jednostrano proglasilo nezavisnost). Prihvatanje „non pejpera“ teško je – zapravo nemoguće – pomiriti sa insistiranjem na teritorijalnoj celovitosti vlastite zemlje, osim ukoliko se ponovo želi oživeti ideja „razgraničenja“, nikad do kraja objašnjena javnosti u Srbiji. Ne zaboravimo pritom nesrećnu kovanicu „srpski svet“, koja je već nanela štetu interesima srpske zajednice u regionu.

Na drugi „non pejper“, koji u jednom delu odgovara na zahteve za „jačom“ autonomijom Srba na severu Kosova predsednik Vučić je takođe dvosmisleno odgovorio, ponavljajući tezu da je priznanje „neprihvatljivo“, ali i – vrlo indikativno – da je u njemu „90 ili 80 posto“ „manje važnih stvari“ prihvatljivo („dato“) Srbiji. Oštre reakcije analitičara na Kosovu i odbacivanje ideja iznetih u „non pejperu“ kao „non startera“ (Agon Malići), te silne ograde koje su postavili nemački i evropski zvaničnici ipak će i ovaj dokument (makar privremeno) ostaviti po strani. Privremeno – jer se nastavak dijaloga očekuje već u maju.

Kada je reč o skoro pa univerzalnoj osudi prvog „non pejpera“, za žaljenje je što je izostala i značajnija reakcija opozicije u Srbiji (s izuzetkom Pokreta slobodnih građana i nekoliko političara na tviteru). I ne samo u Srbiji – ovo je tema na kojoj su levo orijentisane stranke i pokreti morale da „poentiraju“, tako što će se organizovati i pripremiti jedno zajedničko saopštenje i time demonstrirati da vizija drugačijeg Zapadnog Balkana postoji još negde osim u civilnom društvu i ekspertskoj zajednici.

Čak i kada bi prihvatili da vodeći političari na odnose država kojima upravljaju gledaju kao igru, gde se jednog dana svađamo a drugog mirimo, postoje granice – crvene linije ako hoćete – koje ne bi smeli preći: na primer, da ne rade o glavi jedni drugima. Ideja da ćemo Zapad ubediti da nam pomogne tako što ćemo im reći „ako nas ne primite, pobićemo se“, je naivna i glupa. Stvari treba nazvati pravim imenom: papirima poput ovih, bili oni stvarni ili ne, odustaje se od članstva u EU a priželjkuje širenje na uštrb suseda. Zajedno, to je put u rat. A ako je autor ovih redova pre četiri godine napisao da bi „naredni rat na Zapadnom Balkanu“ bio ograničen i uglavnom okončan u prvih 24 do 48 sati (nakon čega bi sledio mukotrpan proces pregovora), i to zato što je „ovaj region u geostrateškom i svakom drugom smislu previše važan“, sada više nije tako ubeđen.

Drugi „non pejper“ takođe za cilj ima da „testira“ raspoloženje ključnih donosilaca odluka i tzv. stručne javnosti. Ono po čemu se razlikuje jeste da on ne izlazi iz okvira koje je pregovaračka „trojka“ postavila tokom pregovora vođenih u Beču (ne sme biti povratka na staro, podele odnosno prisajedinjenja Kosova Albaniji) zbog čega je, pored ostalog, korekcija granica kao koncept i kritikovana; računa sa političkom autonomijom kao načinom ostvarenja prava srpske zajednice na Kosovu; i uvažava objektivan interes vlasti u Prištini za predstavljanjem u UN, putem kog se „otključava“ perspektiva članstva u drugim međunarodnim organizacijama, a (vrlo) hipotetički uverava i pet članica EU koje ne priznaju Kosovo da to, u nekom vidu, učine. Međutim, kako smo napomenuli, prve reakcije u Prištini nam govore da je ovo previše ustupaka da bi se došlo do rešenja. Meseci pred nama, kao toliko puta do sad, pokazaće mogu li se naizgled nepomirljive pozicije dve strane ikako približiti.

Autor je izvršni direktor Beogradskog fonda za političku izuzetnost