Tekst je prvobitno objavljen u Novom magazinu.

Međunarodna zajednica, a pre svih EZ, pokušala je da interveniše i intervenišući dosegla “granice svojih mogućnosti”, ali deo principa koje je usvojila nisu jednako prihvatile sve strane u sukobu; sve vreme je bila u zaostatku, što i ne čudi jer sami akteri nisu bili iskreno posvećeni mirnom rešenju krize, te se konstantno suočavala s politikom “svršenog čina”. Istovremeno, moćniji akteri SAD i SSSR iz različitih razloga nisu u dovoljnoj meri bili zainteresovani za očuvanje Jugoslavije

Među istraživačima ne postoji konsenzus u kom trenutku počinje raspad Jugoslavije. Izvesno je da se ona nije raspala odjednom; tokovi dezintegracije, prelomni događaji se jesu odvijali i smenjivali velikom brzinom, ali je postojao “prozor” u kojem je međunarodna zajednica mogla – i na kraju pokušala – intervenisati. Recimo da je to bilo nekih 18 meseci, od januara 1991. do juna 1992. Ovde ćemo se osvrnuti (za nešto više nemamo prostora) na ulogu i opredeljenje Evropske zajednice (EZ); Nemačke kao jedne od njenih vodećih članica; Sjedinjenih Država (SAD) i Sovjetskog Saveza (SSSR). 

Ujedno ćemo razmotriti nekoliko teza koje se uporno ponavljaju u našoj javnosti.

TEZE BEZ DOKAZA: Jugoslavija je 1991. bila prva naredna članica EZ (EU). Nažalost, ovo nije tačno. Iz transkripta sednica Saveznog izvršnog veća može se videti da se o mogućnosti diskutovalo (konkretno Stane Dolanc i Budimir Lončar), ali su na putu njenog ostvarenja bile značajne prepreke. Prvo unutrašnje: Jugoslavija se imala sačuvati takvom kakva je bila, sa vladajućom ideologijom na mestu. Zatim, nivo odlučivanja federacije bio je udaljen od stvarnosti, koju su stvarale republike koje su radile na dezintegraciji ili se pripremale za nju. Spoljašnja ograničenja bila su ništa manje značajna. U to vreme ključni izazov s kojim se Evropa suočava jeste kraj Hladnog rata i početak raspada SSSR-a.

U zaključcima Saveta ministara EZ iz tog vremena prvo se raspravlja situacija u Sovjetskom Savezu, pa tek onda Jugoslaviji. Možda i važnije, “plišane revolucije” u Centralnoj i Istočnoj Evropi otvorile su perspektivu širenja EZ na čitav niz država izašlih iz sovjetskog bloka. Njihova (nova) rukovodstva, za razliku od jugoslovenskog, nisu imala dileme kojem “svetu” žele da pripadaju. Bilo je prirodno i očekivano da najveći deo pažnje u Briselu i drugim prestonicama ode upravo njima. Prema Milanu Igrutinoviću, da je ostala cela i da nije bilo sukoba, bivša Jugoslavija bi svakako prvo ušla u Savet Evrope (Slovenija je to učinila 1994), a znatno kasnije u samu EU.

Nemačka je prerano priznala Sloveniju i Hrvatsku, čime je ubrzala raspad i ukinula mogućnost mirnog rešenja. Nemačka jeste požurila, ali su republička rukovodstva ta koja su na kraju pošla putem nasilne secesije, odnosno odgovora na nju. U Bonu nije bilo mnogo ljubavi za umiruću Jugoslaviju; ona se doživljavala kao totalitarna država (vidimo iz reakcija na “suđenje beogradskoj šestorici”), a aspiracije Ljubljane i Zagreba posmatrane su u ključu Vilsonovog prava naroda na samoopredeljenje (kako je, uostalom, Nemačka pravdala sopstveno ujedinjenje). 

Upitno je i koliku ulogu su odigrali istorijski resentimani, što se opet provlači kao teza u našoj javnosti. Sama EU je tokom 1991. menjala stav – od toga da nudi “dobre usluge” signalizirala je spremnost da se direktno uključi. Postojala je čak i ideja da se u Jugoslaviju uputi misija (tada postojeće) Zapadnoevropske unije (preteče zajedničke politike bezbednosti i odbrane EU), koju je zaustavila Velika Britanija (Igrutinović). Kada se čitaju zaključci Saveta ministara iz avgusta 1991, jasno je gde je EZ videla krivca: u “JNA i srpskim snagama u Hrvatskoj”, a poziv da se zaustave “sva dejstva snaga pod njenom komandom” uputila je Saveznoj vladi u Beogradu, a ne Zagrebu (Predsedništvo SFRJ je još 18. jula 1991. donelo naredbu o povlačenju JNA iz Slovenije).

GRANICE: Kako čitamo iz rada Koste Nikolića, “Srbija i plan lorda Karingtona na mirovnoj konferenciji u Hagu 1991”, navedeni zaključci bili su značajni iz više razloga: “to je bio prvi dokument o Jugoslaviji usvojen bez saglasnosti njenih nadležnih institucija”; “prvi put se ultimativno tražilo usvajanje određenih mera, pre svega saglasnost Srbije za proširivanje prava delovanja Posmatračke misije i na Hrvatsku i osnivanje Mirovne konferencije o Jugoslaviji u Hagu” i, treće, donosi se odluka da se formira i arbitražna komisija od pet članova koja je trebalo da odgovori na pravna pitanja nastala iz krize vlasti u SFRJ (Badinterova komisija, po predsedniku Robertu Badinteru). Ona će na kraju izaći sa zaključkom koji i danas izaziva kontroverze, da se granice između republika (unutrašnje granice) ne smeju menjati. 

Sjedinjene Države su odgovorne za raspad JugoslavijeBliže istini je da nisu u dovoljnoj meri bile zainteresovane, i to iz sličnih razloga; administracija Buša starijeg bila je preokupirana završetkom Hladnog rata, uspostavljanjem novih savezništava i upravljanjem posledicama krize i rata u Zalivu. Uprkos upozorenjima i insistiranju ambasadora Cimermana (koji će kod nas ostati upamćen zbog “miniranja” Kutiljerovog plana), u Vašingtonu su dugo odbijali da prihvate da je raspad neizbežan; a zatim i da bi SAD morale da intervenišu. Užasni zločini u Bosni učiniće da rat postane tema na predsedničkim izborima 1992.

Da je bilo ko bio na vlasti umesto Miloševića, rata ne bi biloNikolićev rad i ovde nudi otrežnjujuća saznanja i uvide, do detalja opisujući događaje koji su prethodili mirovnoj konferenciji u Hagu. U pitanju je bila “trka s vremenom koju je Srbija izgubila”, smatra autor, štaviše, “raspoloživa građa sugeriše zaključak da je Milošević veoma ozbiljno nameravao da ‘izađe iz rata’, ali je od toga odustao tačno dve nedelje posle postignutog dogovora u Hagu”. Zašto, do danas nije jasno, ali čini se da je zahtev EZ da se JNA povuče iz Hrvatske (u zamenu za deblokadu kasarni) imao veze s tim. U atmosferi krajnjeg nepoverenja, gde se verovalo da će povlačenje JNA Srbe u Hrvatskoj izložiti “fizičkoj likvidaciji” (Borisav Jović), tako nešto nije bilo moguće. Na kraju samo “krnje” Predsedništvo SFRJ (prema izjavi Branka Kostića za Politiku) nije bilo spremno da generalu Kadijeviću naloži povlačenje (Nikolić, str. 231). Preduslov za pregovore na kojima je Karington insistirao bila je demilitarizacija, ali ona više nije bila moguća.

U diskusiji sa crnogorskim rukovodstvom Jović i Milošević su u više navrata ponovili da “u Srbiji ne postoji raspoloženje za punu ratnu opciju”; da je “internacionalizacija” položaja Srba u Hrvatskoj prva mera zaštite njihovog interesa; i da se “Srbija zalaže za demilitarizaciju svih područja na kojima potencijalno mogu da izbiju sukobi (posebno u BIH)”; te da je u tom smislu neophodan “radikalan mirovni predlog” (Momir Bulatović u knjizi “Pravila ćutanja”). Iz današnje perspektive ovo zvuči neverovatno.

SUŽEN PROSTOR ZA MANEVAR: Šta se zatim desilo? Srbi u Hrvatskoj odbijaju ustupke koje im je ponudio Zvonimir Šeparović (“maksimalna autonomija”), insistirajući na tome da “na svojim teritorijama” ostaju u Jugoslaviji i obrazuju republiku ravnopravnu sa ostalim. Milošević i Tuđman zajedno odlaze u Moskvu na poziv Mihaila Gorbačova, gde je postignut “dogovor” da u roku od mesec dana prestanu oružani sukobi i počnu mirovni razgovori uz posredovanje SSSR, SAD i EZ. Na konferenciji za novinare Milošević izriče nekoliko ocena koje su sve prisutne iznenadile – da EZ ima dobre namere i da deluje jedinstveno; te da Srbija nema ništa protiv nezavisnosti Hrvatske, ali da “i Srbi moraju imati to pravo”. 

I tu dolazimo do za nas, barem, ključnih uvida sa sednice Skupštine Srbije zatvorene za javnost, koja je održana 17. oktobra 1991. Tadašnji ministar spoljnih poslova Vladislav Jovanović u uvodu je istakao da je konferencija u Hagu “samo jedan politički okvir” oformljen na osnovu “ponude dobrih uslova EZ”. Sami Jugosloveni treba da se slože o tome kako zamišljaju budućnost svoje zajednice, a Karingtonov predlog nije ponuda po principu “uzmi ili ostavi”. Jovanović se vrlo realno osvrnuo na položaj Srba u Hrvatskoj i ono što se u pogledu autonomije moglo izdejstvovati, te upozorio narodne poslanike da “međunarodni ambijent, politički kontekst, psihološko raspoloženje u Evropi i UN, kod velikih sila” ostavljaju vrlo malo prostora za manevrisanje u smislu istraživanja nekih drugih mogućnosti, “pogotovu onih jednostranih, da se za srpski narod u Hrvatskoj izdejstvuje neko radikalnije rešenje” (!) i da je “od posebne važnosti” da se Karingtonov materijal ne odbaci (…) jer se “nadvija opasnost” da Srbija ostane u izolaciji.

Iz obraćanja narodnih poslanika jasno je da je Karingtonova inicijativa bila “mrtva” pre nego što je i pokrenuta. Najpre Šešelja, koji je “brutalno napao” Jovanovića (a zapravo Miloševića) rečima da će “ako ovako nastavi (…) izazvati novi rat, rat u Srbiji, građanski rat”; “ako neko u ime Srbije… prihvati ovakvu soluciju, ja vam garantujem da će Srpska radikalna stranka pozvati srpski narod na oružani ustanak.” Šešelj zatim pita odakle ideja o članstvu u Evropskoj zajednici (sic!) i kritikuje tajnost sednice. Zatim, paradoksalno, nikog drugog do Dragoljuba Mićunovića – koji je žalio za Jugoslavijom (“ovo je jedan alibi za odluku o rasformiranju Jugoslavije u njenim postojećim granicama jer je to EZ najlakše”; “konfederacija je granična država u odnosu na ovo što mi sada imamo”). 

Njegova kritika je najpre upućena Evropi, koja je, to mu je sigurno u tom trenutku jasno, od Jugoslavije odustala (“izvolite, na kom principu želite da se ta država pravi”). Radoman Božović, šef poslaničke grupe SPS-a, kaže kako “nema govora” da se prihvati dokument koji “avnojevske republičke granice” proglašava državnim. Javlja se i “ministar za veze sa Srbima izvan Srbije” Stanko Cvijan rečima “da je posle toliko ljudskih žrtava (…) ponuđeno rešenje neprihvatljivo”. Na kraju se sam Jovanović ogradio od dokumenta rečima da je i Milošević kritičan prema njemu, te da se svaka kritika ima uputiti na adresu Karingtona i ambasadora Vejnandsa.

Dakle, međunarodna zajednica, a pre svih EZ, pokušala je da interveniše i intervenišući dosegla“granice svojih mogućnosti” (Van den Bruk) prilično brzo; neke od principa koje je usvojila nisu jednako prihvatile sve strane u sukobu; sve vreme je bila u zaostatku, što i ne čudi jer sami akteri nisu bili iskreno posvećeni mirnom rešenju krize, te se konstantno suočavala s politikom “svršenog čina”. Istovremeno, moćniji akteri (jedna preostala i druga, umiruća supersila) iz različitih razloga nisu u dovoljnoj meri bili zainteresovane za očuvanje Jugoslavije. Obilje oružja, strah od ponavljanje istorije i iznad svega, želja da se gospodari etnički čistim prostorom i tako isprave “istorijske nepravde”, učinila je svoje.

Autor je izvršni direktor Beogradskog fonda za političku izuzetnost. Tekst predstavlja razradu izlaganja na onlajn konferenciji “Raspad Jugoslavije trideset godina kasnije” Instituta za studije Centralne Evrope iz Lublina (Poljska). Autor se zahvaljuje kolegi Milanu Igrutinoviću iz Instituta za evropske studije na pomoći u pripremi.