Fotografija: Frontex
Putnika tek pristiglog na beogradski aerodrom sačekaće sledeći prizor: policajac iz neke od članica Evropske unije (EU), zajedno sa kolegama i koleginicama iz Srbije, zaustavlja i pregleda dokumenta, odnosno ispituje putnike ne bi li utvrdio ima li među njima lica vraćenih iz EU. Slika druga: BBC emituje prilog sa granice Bosne i Hercegovine i Hrvatske, naslovljen «Unutar kampa iz noćne more» («Inside Bosnia’s ‘nightmare’ migrant camp») koji izaziva opšte zgražavanje i osudu. Treća: nakon izjave hrvatske predsednice da policija primenjuje «malo sile» («a little bit of force»), «Hjuman rajts voč» upućuje pismo nadležnoj instituciji EU – Fronteksu (FRONTEX, Evropska agencija za granice i obalsku stražu) u kome upozorava na postojanje prakse «pushback»-a («državnih mera kojima se migranti vraćaju nazad preko državne granice, neposredno nakon što su je prešli», u tumačenju ECHR). Razlog zašto je pismo upućeno baš Fronteksu jeste taj, da bespilotna letelica (!) ove agencije služi kako bi se nadgledala problematična granica. Tako se u kontekstu sve upitnijeg proširenja, jedno ipak dogodilo. EU je direktno uključila države regiona u sprovođenje politika u oblasti migracija; a to je učinila zato što se one nalaze kako na «migrantskoj ruti», tako i njenoj «spoljnoj granici» (eng. external border).
Pet država Zapadnog Balkana – Albanija, Bosna i Hercegovina, Severna Makedonija, Srbija i Crna Gora – potpisale su tokom prošle i ove godine «statusne sporazume» sa Fronteksom. Njima je službenicima ove agencije i formalno omogućeno da deluju na granici i u unutrašnjosti navedenih zemalja. Izvršni mandat kojim službenici raspolažu omogućava im da (uz asistenciju, odnosno prisustvo domaćina) presreću i kontrolišu lica i vozila u situacijama gde postoji sumnja na iregularne migracije. Broj migranata, u stalnom porastu od novembra 2017. pod naročit pritisak stavio je Bosnu: otuda i ne iznenađuje izjava Dragana Mektića, ministra sigurnosti BIH, «videćemo da li i mi sa Zapadnog Balkana možemo postati članice Fronteksa». Formalno, prvu misiju izvan EU Fronteks je započeo u Albaniji, maja ove godine. U njoj učestvuje 50 službenika iz 12 zemalja članica, sa 16 patrolnih kola i specijalnim vozilom za termovizijsko praćenje, koji su raspoređeni na granici prema Grčkoj. Zanimljivo je da mandat misije nije vremenski ograničen, a timovima Fronteksa nadređene su njihove kolege iz albanske policije.
Uspostavljanje misija, odnosno jačanje prisustva Fronteksa u trećim državama, ujedno i kandidatima za članstvo u EU, samo je deo novog pristupa Brisela upravljanju migracijama. U martu ove godine, pažnju specijalizovanih medija izazvali su navodi kako se u Varšavi (sedište Fronteksa) ponovo (prvi put je pokušano 2017.) pregovara da li agencija za račun istih tih «trećih zemalja» treba da preuzme i deportacije lica kojima je odbijen zahtev za azil. Ovo bi u praksi značilo da, na primer, pakistanske državljane kojima je naša Komisija za azil odbila zahtev nazad u njihovu zemlju vrati Fronteks. Obzirom na komparativno niže standarde zaštite tražilaca azila i opasnost da agencija izruči nazad nekoga kome preti progon, ili nešto gore, mnogima je ovo bio znak za uzbunu. Pritom je jedina ograda treće države u pitanju bila obaveza da je potpisnica Evropske konvencije o ljudskim pravima i Konvencije o izbeglicama iz 1951. godine.
Pritom, sam Fronteks će biti značajno ojačan – i uvećan. Tri godine nakon što je reformisan a finansiranje povećano, evropski komesar za migracije, Dimitris Avramopulos je u maju najavio kako će do 2027. godine ova agencija brojati 10,000 pripadnika. To će biti zasebna uniformisana služba; agencija se više neće oslanjati na agente koje privremeno uputi (neka od) 28 članica. Njihov zadatak biće – kao i do sada – da presretnu novopridošle; onemoguće svako putovanje koje nije dozvoljeno i ubrzaju povratak ljudi kojima je zahtev za azil odbijen.
Budžet uvećan za trećinu trošiće se i na tehničke inovacije. Na međunarodnom aerodromu u Lisabonu, agencija testira «biometriju u pokretu», softver koji omogućava daljinsko prepoznavanje lica i beskontaktno «čitanje» otisaka prstiju, kako bi se državljanima EU (u prvoj fazi) omogućio brži prolazak kroz kontrolu na granici. U saradnji sa grčkom obalskom stražom, na ostrvu Samos se ispituje korišćenje balona kojim se upravlja sa zemlje, ne bi li se omogućio stalan nadzor pomorske rute. Uporedo se koriste i senzori koji otkrivaju kretanje, a koje je ustupila portugalska mornarica.
Rad (i rast) Fronteksa je malo koga ostavio ravnodušnim. U izveštajima i prognozama ističe kako više ne postoji «goruća kriza» migracija u Evropi. Smanjuje se broj ljudi koji su uspeli da se domognu teritorije neke od članica – 2018. ih je bilo 27% manje nego 2017, odnosno čak 92% manje nego 2015, godine koja se uzima za vrhunac migrantske krize. Međutim, ono u čemu je Fronteks zapravo uspeo jeste samo kontrola zemaljske (balkanske) rute. U međuvremenu, uvećao se pritisak na pomorsku rutu (u razumevanju Fronteksa postoje dve – «istočnomediteranska» i «zapadnomediteranska»), kudikamo opasniju. Tako se broj onih koji su na prelazak krenuli iz Maroka uvećao pet puta, a na istoku, granici Grčke i Turske, zabeleženo za trećinu više ilegalnih prelazaka nego 2017 (preko 56,000).
Srbija nema druge nego da nastavi saradnju sa Fronteksom. U upravljanju migracijama (gde su one iregularne samo jedan deo), ona je idejno, organizaciono i finansijski zavisna od Evropske unije. Podrška koju aktuelna vlada uživa, na kraju je vezana i za njenu sposobnost da «kontroliše» migracione tokove. Fronteks će neminovno postati robustniji, ali ostaje otvoreno pitanje hoće li zbog toga «spoljne granice» EU biti sigurnije. Ne zaboravimo, one zavise i od niza bilateralnih sporazuma, od kojih je onaj sa Turskom najznačajniji. Erdogan uvek može «pustiti» tri miliona Sirijaca i tako izazvati reprizu 2015. godine – kudikamo strašniju, kako je niz zemalja najavio da će i silom, ako treba, braniti svoju granicu.
Tekst prvi put objavljen u Novom magazinu br. 445, 7. novembra 2019.
