Skip to main content
search

Promena naziva „mini Šengen“ u „Open Balkan“, tri potpisana dokumenta (olakšanje uvoza, izvoza i kretanja roba; slobodan pristup tržištu rada; zaštita od katastrofa) i sve one pozitivne poruke koje su upućene sa skupa u Skoplju, zaključno sa ambicioznom najavom ukidanja, do 1. januara 2023. svih graničnih kontrola između Srbije, Severne Makedonije i Albanije, govore u prilog tezi da ova inicijativa jedina – trenutno – iskazuje potencijal da postane okosnica intenzivnije regionalne saradnje. I to ne između svih članova „šestorke“, već samo onih koji to žele. Budućnost Berlinskog procesa se (još uvek) čini neizvesnom, nakon što je ove, prve post-korona godine „vraćen“ Nemačkoj; zajedničko regionalno tržište, uprkos sveobuhvatnosti pristupa, „pati“ od nedostatka implementacije; a neke druge ideje (Kurtijeva SEFTA; „šestorka“ kao deo jedinstvenog tržišta Evropske unije) za sada su samo – ideje, sa malim izgledima da postanu stvarnost. Šta god mislili o trojici lidera i njihovim stvarnim motivima, oni su u Skoplju jasno stavili do znanja da su spremni da ulože politički kapital u nastavak priče započete u Novom Sadu pre dve godine. Tu se, međutim, otvara nekoliko problema.

Prvi je ujedno i najvažniji – kako dalje, ali i sa kim. Otpor učešću u inicijativi „Open Balkan“ najizraženiji je na Kosovu. Tamo se, u interpretaciji visokih zvaničnika, ona doživljava kao „opasna za stabilnost i mir“ (Donika Gervala Švarc). Predvodi je Srbija „kojoj se ne može verovati zbog poznatih događaja iz 90-ih“ (Mimoza Kusari Ljilja). Još ranije smo imali izjave kako je reč o „četvrtoj Jugoslaviji“ (Aljbin Kurti), a Ramina podrška inicijativi se poredi sa „izdajom interesa Kosova“. Crna Gora i Bosna i Hercegovina su još ranije oklevale – delom iz političkih razloga (nepoverenje u stvarne namere zvaničnog Beograda), a delom ekonomskih (nesigurnost u pogledu ekonomskih koristi). Zona slobodne trgovine – CEFTA – postoji duže od decenije i jedan način da se razveju sumnje jeste da nosioci inicijative „Open Balkan“ predoče Podgorici i Sarajevu koje su to konkretne koristi, šta je to „više“ što bi učešćem ove dve države tj. njihove privrede mogle dobiti.

Vlasti u Prištini, naravno, imaju svako pravo da ne budu deo ove priče. Među argumentima protiv, možda je najubedljiviji onaj gde kažu da ne žele da učestvuju u nečemu gde neće biti tretirani kao ravnopravan partner. Paradoks je međutim da im je upravo u okviru „mini Šengena“ Vašingtonskim sporazumom nuđeno da „uđu“ kao Kosovo – bez ograda i napomena oko statusa. Svesna značaja ovog sporazuma, koji je Kosovu doneo i priznanje od Izraela (strateški važan „izlaz“ u uslovima pat pozicije oko potvrde državnosti) vladajuća većina nije glasala protiv rezolucije opozicije kojom se poziva na nastavak njegovog sprovođenja, već je ostala uzdržana. Ambasada SAD u međuvremenu „poziva Kosovo da otvorenog uma pristupi inicijativi Open Balkan“.

No, najveću korist od ukidanja barijera imala bi najjača ekonomija; a u kontekstu Zapadnog Balkana, to je Srbija, na koju odlazi polovina BDP-a regiona. Rastućoj ekonomiji potrebni su radnici, po mogućstvu kvalifikovani. U teoriji, oni bi nadomestili one koji su otišli van zemlje, ili prešli na druge poslove gde mogu zaraditi više od minimalne zarade. Kako su otvorene i fabrike u kojima je plata nešto veća, javlja se i konkurencija među stranim investitorima kojima je smanjenje („optimizacija“) troškova poslovanja bila glavni motiv dolaska u Srbiju. Imamo primere inženjera koji iz Severne Makedonije dolaze u Loznicu; odnosno radnika koji su zaposlenje našli u Kruševcu. Postoji realna opasnost, koju je u vidu strahovanja izrazio jedan predstavnik sindikata, da na ovaj način imamo „damping“ cene rada i dovedemo „domaćeg“ radnika u još teži položaj. (Odgovor privrednika iz pojedinih grana, poput niskogradnje glasio bi da radnika već nedostaje i da je trend njihovog „uvoza“ iz inostranstva nepovratan.)

Drugi problem koji se ovde javlja jeste možemo li da zamislimo dvosmeran proces, gde kvalifikovani radnici odlaze iz Srbije u druge dve zemlje. Koja bi bila, da odemo korak dalje, motivacija nekog iz Beograda, Novog Sada ili Niša da potraži posao u Skoplju ili Tirani? Tu je posredi ljudska dimenzija, na koju ova inicijativa teško može da pruži odgovor. Možda bi jedna interaktivna, onlajn berza rada mogla pomoći.

Što se tiče proizvođača koji nastoje da plasiraju svoje proizvode, tu se otvara hiljadu i jedna računica i nemoguće je sve ispratiti. U jednoj rečenici, svako veruje u svoju šansu pod suncem, a neko se možda nada i efikasnijem „lancu vrednosti“, da će pronaći kooperante, podizvođače. Tu su i brojni tenderi, javni radovi, investicije u infrastrukturu: ne mogu, valjda, svi biti namešteni? Najzad, turizam. Svake godine milion ljudi iz Srbije krene put nekog od mora u okruženju. Za ove dve sezone „turizma u doba korone“ Albanija se nametnula kao destinacija uz prelepo a često potcenjeno Ohridsko jezero.  

Četvrti se tiče odnosa sa drugim inicijativama regionalne ekonomske saradnje (i integracije), pre svih pomenutim zajedničkim regionalnim tržištem, koje je oslonjeno kako na Berlinski proces, tako i dimenziju EU-ZB i samite koji su proteklih godina sazivani. Putovanje između šest samo sa ličnim kartama figurira kao ideja u okviru Berlinskog procesa – ali nije prošlo, kao i još nekoliko dobrih, progresivnih politika.

Naravno, „Open Balkan“ ima jaku političku dimenziju odnosno politički motiv. Oni koji je predvode mogu da kažu, „evo, mi radimo (nešto konkretno) za region“. Kao po dogovoru, trojica lidera u Skoplju polazila su od argumenta da se ne može doveka čekati da se evropske integracije nastave; da je ova inicijativa važna zato što su njeni inicijatori i „vlasnici“ države regiona, a ne međunarodna zajednica; da je praktično korisna i da nije usmerena ni protiv koga. U autorskom (programskom?) tekstu za „Politiku“, predsednik Vučić je upotrebio i često korišćen primer francusko-nemačkog pomirenja preko – ekonomije.

Nepoverenje je, međutim, veliko. Njega dobro sažima naslov priloga „Radija Slobodna Evropa“, „Vučićev ’Otvoreni Balkan’: ekonomska dobit ili srbijanska hegemonija“. Zvanični Beograd ne pomaže; ne ograđuje se – moguće i namerno – od provokativne teze (ideje?) „srpskog sveta“. Provokativne zato što nije objašnjena do kraja (opet, možda je to i namera) a i kad bi se objasnila, na šta bi tačno ličila? Na dobro poznati „pусский мир“ (sveukupnost interakcije kulture, tradicije i društva, nacionalnu „osobenost“), ili, kako u autorskom tekstu za „Politiku“ piše Darko Tanasković, „Smeju li Srbi da budu Srbi“ – „sveukupnost jezičkog, kulturnog, tradicijskog i mentalnog, a ne prevashodno teritorijalnog prostora u kom Srbi žive, (koja) ne bi trebalo nikoga da zabrinjava“? Pomiriti ove dve stvari neće biti jednostavno. Međutim, ako inicijatori „Open Balkan“-a uspeju u svojim namerama, i ostvare ciljeve koje su postavili, otvoriće se neka nova perspektiva, bez obzira na sumnje i osporavanja.

*Autor je Marko Savković, izvršni direktor Fondacije BFPE za odgovorno društvo

Ovaj post je takodje dostupan na ENG.

Close Menu