U pozorištu Gorki, jednom od najlepših i najsmelijih pozorišta u Berlinu, koje je svoje ime dobilo po Maksimu Gorkom,14. septembra prošle godine održana je premijera predstave “Roma Armee” (Romska armija), inspirisana idejama Sandre i Simonide Selimović, dve mlade romske umetnice, poreklom iz Srbije. One žive od svog detinjstva u Austriji, gde od sredine devedesetih glume, repuju, bore se za prava Roma, prvenstveno Romkinja, da bi 2010. osnovale i prvo feminističko i profesionalno pozorišno udruženje Roma u Beču. S njih dve u predstavi nastupaju Romi i Romkinje iz Austrije, Nemačke, Kosova, Rumunije, Engleske i Švedske, uz podršku glumca nemačko-turskog porekla i glumice iz Izraela. Potonja je zajedno s režiserkom ovog izuzetno potresnog i dinamičnog komada Yael Ronen (takođe iz Izraela) član Egzil ansambla, stvorenog pre dve godine od profesionalnih umetnika primoranih na izgnanstvo. Predstava je nastala iz dugotrajnih razgovora/ispovesti učesnika, koji sami kažu da su ti razgovori ličili na duge psiho-terapeutske seanse, na osnovu kojih je režiserka stvorila komad posvećen nužnosti samoodbrane, ”borbi protiv strukturalne diskriminacije, rasizma i anti-ciganizma, ali i emancipaciji od interiorizovane uloge žrtve”. Navodimo reči iz uvodnog teksta publikacije koja prati predstavu:
”Romska armija” nije poziv na nasilje. Ona je metafora, traganje za odgovorom na osećanje nemoći i isključenosti, krik očajanja, U sceni u kojoj su svi glumci naoružani i kreću u boj protiv onih koji ih ponižavaju, ugrožavaju, udaraju na sam život (setimo se samo trinaestogodišnjeg Dušana Jovanovića, koga je otac poslao u obližnju radnju da kupi koka kolu, 18. oktobra 1997. u centru Beograda ubili skinhedsi samo zato što je bio Rom) većina njih gine a oni koji prežive ubijaju jedni druge. Dakle, nasilje nije odgovor, ali kako se nenasiljem izboriti za svoje mesto pod suncem? Kako učiniti Evropu i Evropljane svesnim da su odgovorni za svoju najveću a najugroženiju manjinu ukoliko žele sačuvati sebe i svoje vrednosti?
Pozorišna predstava ima svoj moto koji opominje da nenalaženje odgovora na ova i brojna druga pitanja kojima se susrećemo u novom naletu nacionalističkog populizma, koji neretko nosi i fašistički naboj preti da nas vrati u najtamnije godine koje je Evropa preživela: ”Zajednica evropskih naroda raspala se na paramparčad onda kada je – i zato što je – dozvolila da njen najslabiji član bude isključen i proganjan.” (Hana Arendt) Činjenica da se predstava nakon pola godine igra u ”Gorkom” pred dupke punom salom, da publika kraj dvosatne eksplozije bola, ljubavi, očaja i spremnosti za borbu za drugačiju budućnost Roma svaki put ispraća ovacijama uliva nadu da ovaj put fašizam, ipak, neće proći.
No, Romi i oni koji su spremni da ih podrže, na putu emancipacije kroz osnaživanje identiteta i prava na samoopredeljenje znaju da nada nije dovoljna. Želja i potreba da se izdrži na tom putu, između ostalog vodi kroz jezik koji svi razumeju – umetnost i kulturu. Tako je pre nekoliko godina nastala Alijansa za podršku osnivanju Evropskog romskog institita za umetnost i kulturu. Fondacija otvorenog društva i Savet Evrope prepoznali su potencijal tog projekta i podržali ga. U Fondaciji su Džordž Soros i Kancelarija za romsku inicijativu (uz izuzetnu mudrost i energiju prvog čoveka Kancelarije Željka Jovanovića) čvrsto su stajali iza ove inicijative i kada je bilo veoma teško ubediti pojedine disonantne glasove u Komitetu ministara Saveta Evrope. A to je uporno činio i Tirborn Jagland, generalni sekretar organizacije. I mnogi drugi koji su se godinama zalagali za ovu inicijativu, verovali u nju, širili krug podrške. No osnovna snaga koja ju je održavala i osnaživala su bili i jesu romski umetnici, kulturni poslenici, istraživači, naučnici koji su bili najubedljiviji argument da je taj san moguće pretopiti u stvarnu instituciju.
I tako je rodjen Evropski romski institut za umetnost i kulturu (ERIAC). Odlučujući potez u njegovom uobličavanju došao je od Mihaela Rota, Državnog sekretara za evropske integracije u Ministrastvu spoljnih poslova Federalne Republike Nemačke, koji je ponudio Berlin za domaćina Instituta. Juna 8. 2017 u prostorijama Ministarstva objavljeno je otvaranje Instituta, koji je počeo s radom u januaru 2018. Treba napomenuti da je 1. Decembra 2015. u prostorijama istog Ministarstva održan prvi međunarodni skup o anti-ciganizmu, što je, neosporno, podstaklo procese koji su doveli i do odluke da Berlin postane domaćin Instituta.
Misija ERIAC-a je da podstakne ”porast samopouzdanja romskog naroda i smanji negativne predrasude većine protiv Roma, putem umetnosti, kulture, istorije i medija”. ERIAC deluje kao medjunarodni hab s ciljem da podrži razmenu stvaralačkih ideja preko granica, kulturnih prostora i različitih romskih identiteta. ERIAC želi da ukaže na romski doprinos evropskoj kulturi, talentu, uspesima, ostvarenjima, kao i da dokumentuje istoroijsko iskustvo Roma u Evropi. ERIAC je komunikator i onaj koji će obrazovati javnost, širiti pozitivnu sliku o Romima i njihovoj sposobnosti da otvore dijalog, da bi doveli do izgradnje uzajamnog poštovanja i razumevanja između Roma i ostalih Evropljana.
ERIAC je ustanovio šest principa kojima definiše svoj karakter:
- Poštovanje dostojanstva Roma i romskog identiteta;
- Različitost i mnoštvo Romskog identiteta i kulture;
- Romsko rukovodstvo uz podršku i saradnju ne-Roma;
- Angažman i doprinost romskih organizacija i pojedinaca u
Uspostavljanju i aktivnostima Instituta;
- Politička autonomija i ne partijnost uz spremnost na saradnju s institucijma vlasti i partnerstvo s političkim institucijama;
- Ostvarenje najviših standard kvaliteta u oblasti umetnosti kulture, kao i u sostvenim aktivnostima Instituta.
ERIAC je zasnovan je na članstvu, što konkretno znači da će ono donositi odluka glasanjem na Generalnoj skupštini i nominovaće članove Barvalipe (romski ponos) akademije, sastavljene od 15 istaknutih pojedinaca i pojedinski koji će utvrđivati strategiju i plan rada.
Tekst je prvi put objavljen u Novom magazinu br. 358, 8. marta 2018.
