Ilustracija copyright magazin Rolling Stone
Od najave izgradnje zida na granici sa Meksikom, do premeštanja ambasade Sjedinjenih Država (SAD) u Jerusalim, godina za nama je bez sumnje godina Donalda Trampa. U samim SAD, nestabilnost u izvršnoj vlasti produbila je podele u već polarizovanom biračkom telu; dok je u međunarodnim odnosima vodila neočekivanim politikama i savezima, kao reakcijama na ponašanje Vašingtona. Svake nedelje, čini se, nad glavom Administracije nova je opasnost: bilo zbog istrage Kongresa, FBI ili mogućnosti opoziva. Niz uticajnih autora sa levice, političkog centra pa čak i konzervativaca Trampa smatra najgorim predsednikom ikad. Uticajni “Intersept” Glena Grinvolda izveštava čak o njegovom psihološkom profilu, citirajući psihijatre koji ga listom smatraju “neuravnoteženim”, “neobuzdanim hedonistom”, “narcisom”.
Međutim, kako se pokazalo u odvojenim istraživanjima „Blumberga“ i „Gardijana“, te „Politika“, „Voksa“ i „Tajma“, veza između Trampa i njegove „baze“ je i dalje veoma jaka. Bilo da je reč o registrovanim republikancima, ili građanima koji su 2012. godine glasali za Obamu da bi prošle birali Trampa (7 miliona njih!); nepredvidljivi američki predsednik još uvek može da računa na veliki broj onih koji imaju razumevanja za odluke koje donosi. Tako 82% onih koji su glasali za njega kažu da bi to učinilo ponovo (kada je reč o Hilari Klinton 78%). Zašto ga, nakon svih situacija u kojima je uhvaćen u neznanju ili laži i dalje podržavaju?
Na prvom mestu iz ideoloških razloga. Bilo da je reč o ukidanju programa „Obamaker“, otkazu Džejmsu Komiju ili načinu na koji je odgovorio na incidente u Šarlotsvilu, sve dok je Tramp spreman da „pokaže levičarima“ (odnosno onima koji u najširem smislu zagovaraju liberalne politike), imaće podršku, ma šta god uradio. „Levicu“ ispitanici smatraju nekonstruktivnom: „da je imao više pomoći s druge strane“ mogao je doći do boljeg dogovora o zdravstvenom sistemu, recimo.
U bliskoj vezi sa navedenim stavom je i ocena da on samom svojom pojavom ukida uvrežene odnose u američkoj politici. Za one koji su ga izabrali, to je dobra stvar i nije strašno ako neke od mera koje je zagovarao na kraju ne sprovede. Otuda čak dve trećine njih veruje kako svojim postupcima menja vladu nabolje. Redovne ispade na tviteru ne vide kao problem, jer on i jeste „kandidat antiestablišmenta“; time „samo daje materijal CNN-u da bude ono što jeste: portal lažnih vesti“. Reč je, dakle, o refleksiji dubokog nepoverenja u sistem kakav jeste.
Trampove pristalice neće prestati da ga podržavaju čak i nakon što uvide njegove karakterne mane. „Zato što (Tramp) nije neko ko odustaje”; “previše je arogantan da bi odustao“, glasio je jedan od odgovora na pitanje da li je trebao da bude opozvan nakon što je više njegovih saradnika sumnjičeno za veze sa Rusijom. Velika većina ispitanih (85%) u istraživanju “Politika” veruje da će Tramp „izgurati“ mandat do kraja.
Iz ovog se može zaključiti i u kojoj meri je njegova kampanja za predsednika, vođena prošle godine, bila uspešna. Stvoren je jedan kult ličnosti, koji se, prema rečima Džulije Azari (profesora pol. nauka na univerzitetu Market) upravo zasniva na načinu komunikacije. Nastupima na tviteru Tramp gradi kontra-narativ: piše (on ili savetnici, to je sada manje važno) o „lažljivim“ medijima (pre svih), političkim protivnicima, pa čak i drugim šefovima država; stvarajući iluziju nastupa “sam protiv svih”. U kontekstu pomenute polarizacije, gde najveći deo njegovih birača već ne veruje tzv. mainstream medijima i nada se da će ih neko uzeti za ozbiljno, ova poruka „pogađa u centar“.
Naravno, američki predsednik nije iracionalan politički akter i novi narativ nije jedino što isporučuje pristalicama. Uzmimo, iz njegove perspektive, krunsko postignuće 2017. godine, poreske olakšice: one su, pre svega, za bogate i one bogatije u srednjoj klasi. Na kritike (uključujući onu najozbiljniju: da će budžetski deficit biti uvećan za 1,5 triliona dolara u narednih deset godina), odgovara tvitom: “lažne vesti (misleći na medije) odbijaju da govore o tome kako je velika i jaka naša BAZA (velikim slovima). Uprkos negativnom izveštavanju, stvari dobro idu – niko nas neće pobediti. UČINITE AMERIKU VELIKOM PONOVO!” Poput kakvog tinejdžera, najmoćniji čovek na svetu poentira vikom.
Uzimajući sve napisano u obzir, odluka da se ambasada SAD u Izraelu premesti u Jerusalim nije iznenađenje. To je klasičan Tramp: bezobziran prema odnosima i politikama građenim decenijama pre (njega), kojima se ionako ne oseća obaveznim; biznismen koji čini isključivo svojoj interesnoj grupi i ne razmišlja o dugoročnoj perspektivi.
Postoji barem jedna stvar koja bi morala da zabrine Trampove pristalice. Izgledi za drugi mandat nisu sjajni, naprotiv: ankete pokazuju da bi, da se izbori održe danas, većina ispitanih glasala za „neimenovanog kandidata demokrata“. Slično razmišljaju i tzv. „nezavisni“ birači, koji ne podržavaju kako Demokratsku, tako ni Republikansku stranku. Tu je, najzad, i objektivna potreba da se nešto ipak uradi, neki rezultati se moraju postići. Sa administracijom u kojoj su ključni igrači opterećeni sami sobom, bilo da je reč o istragama Kongresa, sudskim procesima, skandalima svake vrste, mali su izgledi da tako i bude. Otuda i neuspesi, kojih je u 2017. ipak bilo znatno više: da se Obamaker u potpunosti stavi van snage, šire preispita politika migracija, unapredi infrastruktura. Pritom, u Trampovom okruženju previše je problematičnih ljudi (poput Pola Manaforta, savetnika u kampanji pod istragom zbog veza sa Rusima) da bi “stvari dobro išle”, kako se u tvitu kaže.
Tekst objavljen u Novom magazinu br. 348-349, 27. decembra 2017.
