Rat u Ukrajini predstavlja najozbiljniji geopolitički sukob od Drugog svetskog rata i ostaviće velike posledice na globalni poredak. Iako se rat vodi na granicama Evrope i Azije, ostatak sveta nije imun i od velikih aktera se očekuje da zauzmu stav prema Ruskoj agresiji. Dok su Zapadni akteri, pre svega Sjedinjene Američke Države i Evropska Unija preduzeli oštre mere prema Moskvi, uveli najsnažnije sankcije od onih koje je imala Jugoslavija devedesetih, čini se da Peking stoji na marginama i pokušava da zadrži neutralnu poziciju.
Neutralna u svom stavu prema sukobu, u očima posmatrača Peking je ipak bliži Moskvi nego Kijevu. Kineska pozicija kao takva se tumači u kontekstu toga da je izostanak direktne osude Ruske agresije podržavanje iste. Međutim, čini se da je jedini interes koji Kina zastupa u okviru tekućih dešavanja – Kineski interes. Zbog toga se često percipira kao jedini akter koji zapravo može izaći u boljoj poziciji nego što je bila. Od početka sukoba, Kina je vrlo izričita u svom stavu da osuđuje svako ugrožavanje teritorijalnog integriteta i eskalaciju sukoba, pozivajući na mirno rešavanje i diplomatski pristup konfliktu. Ono što međutim izostaje iz izjava kineskih zvaničnika jeste osuda Rusije i invazije. Kina je čak i jedna od država koje su ostale neizjašnjenje po pitanju rezolucije Ujedinjenih nacija koja osuđuje rusku invaziju, potvrđujući svoj neutralni stav.
Iz ovoga bi se moglo zaključiti da Kina ipak vidi u Rusiji svog favorita u sukobu. Međutim, stvar je daleko komplikovanija. Rusija jeste osigurala svoje istočno krilo sa prećutnom saglasnošću Pekinga da izvrši invaziju najpre u Donbasu, a zatim i drugim delovima Ukrajine. Malo je verovatno da su se ruski i kineski lider sreli na otvaranju Zimskih Olimpijskih igara u Pekingu, a da ulazak u Ukrajinu nije bila jedna od tema u trenutku kada je više od sto hiljada ruskih vojnika na granici sa Ukrajinom. Kineski zvaničnici su čak došli u situaciju da moraju da negiraju navode da je Ši Đinping zamolio Vladimira Putina da odloži invaziju do završetka Zimskih Olimpijskih igara. Da je određeno usaglašavanje postojalo, ukazuje i činjenica da je istog momenta kada su države Zapada uvele prve sankcije Rusiji, Kina ukinula trgovinske barijere i omogućila uvoz pšenice iz Rusije. Dalje, Peking ostaje pouzdan ekonomski partner Vladimira Putina, davajući prostor i određenu stabilnost u trenutku kada se Zapad u potpunosti distancirao od njega.
U svemu ovome, poziciju Pekinga komplikuje zapravo želja da iz trenutne situacije izađe neukaljanog ugleda. Negativna percepcija Kine je u uzlaznoj putanji i ne iznenađuje to što su se oči svetske javnosti okrenule ka Tajvanu istog trenutka kada je Rusija upala u Donbas. Činjenica da Peking ne priznaje nezavisnost Tajvana i da je očekivanje svetske javnosti da nakon potpune reintegracije Hong Konga u svoj politički sistem sledeći korak reintegracija Tajvana, do koje ne bi moglo da dođe bez vojne intervencije. Međutim, ispostavilo se da barem za sada ta očekivanja nisu opravdana jer Peking nije pokazao nikakvu želju da se sukob proširi iz Ukrajine na druge delove sveta. Drugi razlog za komplikovanu poziciju Pekinga jeste taj što se čini da se sukob u Ukrajini ne odvija na način na koji je to Rusija želela. Kina nije planirala da se distancira od Moskve, niti je to do sada uradila. Međutim, situacija u kojoj se Rusija našla dovela je do toga da Peking može biti viđen kao facilitator agresorskog režima, omogućujući produžavanje sukoba i dalje povećavanje broja žrtava. Zbog toga, pozivanje na mir, stabilnost, diplomatsko rešavanje sukoba jeste najracionalniji stav koji je Peking mogao da zauzme iz svoje perspektive, kreirajući najbolju poziciju za dalje zastupanje svog interesa.
Kina najpre želi da učvrsti poziciju sile na globalnom nivou. Pozivajući na mir i diplomatsko rešavanje spora, Kina zapravo želi da zauzme centralnu poziciju u potencijalnoj međunarodnoj medijaciji. Učestvovanje u rešavanju sukoba u Evropi bi Kinu učinilo važnim partnerom za očuvanje mira u budućnosti. Kini nije u interesu da dođe do podele sfera uticaja na način na koji je to bila za vreme Hladnog rata. Jako uporište u Evropi je korak ka prevazilaženju hladnoratovskog diskursa, što je više nego jasno naznačeno u izjavama kineskih zvaničnika po eskalaciji sukoba u Ukrajini. Pozicija partnera koji je pored ekonomske saradnje i garant mira bi Kinu neodvojivo vezao za evropske država, učvršćujući njenu poziciju sile na globalnom nivou.
Jedan od razloga zbog kojih bi Kina zapravo mogla da igra ulogu mirotvorca jeste upravo odnos sa Rusijom. Ukoliko bi Kina samo nagovestila da će sankcionisati Rusiju na bilo koji način, to bi značilo potpunu ekonomsku izolaciju Moskve koja bi onemogućila dugoročno opstajanje ratnih napora. Međutim, Rusija ima načina da osigura to da joj Peking pored distanciranja neće okrenuti leđa. U jednoj reči, to bi bio Sibir, odnosno prirodni resursi koji on može da ponudi. Bilo da se radi o direktnom pristupu ili povlašćenim trgovinskim odnosima, rusko prirodno bogatstvo može sačuvati poziciju Pekinga koju trenutno zauzima, a to je pozicija države koja neće direktno osuditi agresiju i invaziju Moskve. Postoji i treća opcija, koja nije ni eksploatacija ni trgovina – to je direktno preuzimanje resursa od strane Pekinga. U scenariju u kome Rusija biva iscrpljena ratom ili čak poražena u potpunosti, ulazak kineskih kompanija je više nego realna mogućnost. To se može desiti pod parolom ekonomskog spasioca, odnosno kupovine velikih ruskih kompanija kao u mnogim drugim državama. Druga opcija je da se u okviru međunarodne zajednice Kina nametne kao garanta mira, odnosno aktera koji će držati Moskvu pod kontrolom kako ne bi ponovo zauzela poziciju agresora. Ni jedan od ova tri scenarija ne zahteva da Kina osudi Rusiju i zauzme poziciju koja je definisana pripadnošću bilo kojoj strani, te ovo omogućava da Kina prolongira svoju definitivnu odluku i poziciju.
Pored distanciranog i neutralnog stava prema stranama koje su u direktnom sukobu u Ukrajini, Kina ne propušta priliku da proširi poruku o svom stavu prema onome što bi trebalo da bude globalni poredak po završetku krize. Kina je otvoreno podržala optužbe upućene Sjedinjenim Američkim Državama i Ukrajini da su radili na razvijanju biološkog oružja. Ove optužbe su ocenjene od strane američkih zvaničnika kao neosnovane i neutemeljene u dokazima. Međutim, ukazuju na trend rata (dez)informacijama posebno razvijenim od početka pandemije Kovid-19 kada su se Kina i Sjedinjene Američke Države međusobno optuživale da su krive za nastanak virusa. Nije u potpunosti jasno do čega bi dalje zaoštravanje odnosa Vašingtona i Pekinga dovelo, ali je tokom sastanka između savetnika bele kuće za Nacionalnu bezbednost Džejka Salivana i kineskog diplomate Janga Jiečija navedeno da će se Sjedinjene Američke Države potruditi da Kina oseti posledice ukoliko bude pružala podršku Rusiji u njenoj invaziji na Ukrajinu. Iako se čini da akteri žele da izbegnu novi Hladni rat i podelu interestnih sfera, nameće se stav koji jeste izričito definitivan – ako nisi sa nama, protiv nas si. Te će biti posebno zanimljivo da li će i koliko akteri poput Vašingtona zapravo biti spremni da dopuste veću ulogu Pekinga u rešavanju ukrajinskog pitanja.
Sve ovo ukazuje da više ne postoje nikakve dileme i da istorija ipak nije došla do svog kraja. Ne možemo više pričati o unipolarnom globalnom poretku, oružani sukobi na tlu Evrope nisu deo prošlosti i imamo ponovo Giganta sa Istoka više nego sposobnog da preuzme glavnu ulogu u jednom delu sveta. Bilo da nastupa iz pozicije ličnog interesa ili podrške partnerima, Kina delovanjem u okviru krize koja se odvija dokazuje da je postala supersila čiji se potezi tumače, uzimaju u obzir ili jednostavno rečeno definišu globalna dešavanja. Ostaje da se vidi da li će u ovom novom poretku Peking svog partnera potvrditi otvorenom podrškom Moskvi ili će doći do udaljavanja između dve države.
Tekst je prvobitno objavljen u Novom Magazinu, br. 568, 17. marta 2022.
Autor teksta je programski koordinator Fondacije BFPE za odgovorno društvo.
