Kako kritične mineralne sirovine postaju jedno od centralnih pitanja energetske tranzicije, industrijske politike i geopolitičkog nadmetanja, Srbija u ovu oblast ulazi sa ozbiljnim resursnim potencijalom, ali bez dovoljno ozbiljnog sistema upravljanja. Problem nije samo u tome što institucionalni okvir kasni za novim okolnostima. Problem je dublji: država i dalje pristupa kritičnim sirovinama pre svega kao rudarskom i investicionom pitanju, iako je odavno jasno da se radi o temi koja istovremeno zadire u bezbednost, industrijski razvoj, međunarodne odnose, zaštitu životne sredine i društvenu stabilnost.
Drugim rečima, Srbiji i ovde, kao i u mnogim drugim oblastima, nedostaje integralan pristup. On ne mora nužno biti potpuno nov niti institucionalno revolucionaran, ali mora biti stvaran, koordinisan i sposoban da različite dimenzije problema poveže u jednu koherentnu politiku. Trenutno to nije slučaj.
Postojeći sistem upravljanja kritičnim sirovinama ostaje fragmentisan. Ministarstvo rudarstva i energetike vodi glavne procedure vezane za istraživanje i eksploataciju, Ministarstvo zaštite životne sredine se bavi procenama uticaja i dozvolama, Ministarstvo finansija pitanjima rudne rente i fiskalnih prihoda, dok stručne institucije poput Geološkog zavoda Srbije imaju pomoćnu ulogu. Formalno, dakle, institucije postoje. Suštinski, međutim, ne postoji telo niti mehanizam koji bi ove procese povezao i sagledavao ih u širem okviru javnog interesa. Odluke se donose sektorski, parcijalno i često reaktivno, zavisno od konkretnog projekta i političkog trenutka, a ne na osnovu jasne dugoročne strategije.
To je naročito problematično jer kritične sirovine više nisu “obični” mineralni resursi. One su deo šire borbe za kontrolu nad lancima snabdevanja, tehnološkim razvojem i strateškom autonomijom. Evropska unija ih danas tretira upravo tako, kao pitanje bezbednosti snabdevanja i industrijske otpornosti, a ne samo tržišta. Srbija, nasuprot tome, još nema institucije koje bi ovu logiku dosledno prevele u domaći sistem upravljanja.
Poseban problem je odsustvo formalnog mehanizma za skrining stranih direktnih investicija u sektorima od strateškog značaja, uključujući kritične sirovine. To u praksi znači da se veliki rudarski projekti procenjuju pre svega kroz tehničke i ekonomske parametre, dok pitanja geopolitičkog rizika, koncentracije kontrole nad resursima, bezbednosti snabdevanja ili dugoročne strateške zavisnosti ostaju na margini, ako se uopšte i razmatraju. U zemlji u kojoj su upravo strani investitori nosioci najvećih rudarskih projekata, to više nije administrativni propust, već ozbiljna institucionalna praznina.
Takav pristup bio je možda očekivan u periodu kada je dominantna razvojna logika počivala na privlačenju stranog kapitala po gotovo svaku cenu. Danas je, međutim, takva logika nedovoljna. Ako država nema mehanizam da proceni da li prekomerna koncentracija resursa u rukama jednog investitora ili investitora iz određenog geopolitičkog okruženja dugoročno ugrožava njene interese, onda ona ne upravlja strateškim resursima, već njima, u najboljem slučaju, administrira.
Uz to, institucionalne slabosti nisu samo organizacione. One su duboko povezane sa širim problemima vladavine prava. Neefikasna birokratija, nedovoljna transparentnost, selektivna primena propisa i snažna percepcija političkog uticaja na regulatorne odluke potkopavaju poverenje u sistem. Zato se i kod velikih rudarskih projekata često stvara utisak da se procedure ne koriste da bi se donosile odluke, već da bi se formalno potvrdile odluke koje su već politički donete. U takvom ambijentu ni najbolji propisi ne znače mnogo ako javnost ne veruje da će biti primenjeni jednako, dosledno i nepristrasno.
Rizici takvog modela su višestruki. Ekološki su najvidljiviji i politički najeksplozivniji: uticaji na zemljište, vode, biodiverzitet i zdravlje stanovništva postaju žarište društvenog otpora, posebno tamo gde je poverenje u institucije već nisko. Bezbednosni rizici su manje vidljivi, ali podjednako važni: koncentracija kontrole nad strateškim resursima u rukama ograničenog broja aktera može dugoročno smanjiti pregovarački prostor države i povećati njenu spoljnopolitičku i ekonomsku ranjivost. Ekonomski rizici takođe nisu zanemarljivi. Bez ozbiljne domaće prerade i bez razvoja širih lanaca vrednosti, Srbija može ostati zarobljena u ulozi izvoznika sirovina i nosioca ekoloških i društvenih troškova, dok se najveći deo profita i tehnološke koristi ostvaruje van zemlje.
Zato se pitanje kritičnih sirovina ne može svesti na dilemu “za” ili “protiv” rudarenja, niti na pitanje koliko će neki projekat doneti prihoda u budžet. Suštinsko pitanje je da li Srbija ima kapacitet da uopšte proceni ukupnu neto korist i ukupni neto rizik pojedinačnih projekata. To podrazumeva mnogo više od standardnih administrativnih procedura: potrebna je procena dugoročnih ekonomskih efekata, geopolitičkih implikacija, ekoloških troškova, troškova sanacije i remedijacije, kao i društvenih posledica po lokalne zajednice. Bez toga, priča o “razvojnoj šansi” lako se svodi na politički slogan.
Tu iskustva zemalja poput Finske i Kanade mogu biti korisna, ali ne kao gotov model za preslikavanje. Njihova glavna lekcija nije u tome da su pronašle savršeno rešenje, već da su kritične sirovine počele da tretiraju kao pitanje ekonomske bezbednosti, a ne samo investicione politike. U oba slučaja država pokušava da poveže industrijsku strategiju, zaštitu resursa, bezbednosnu procenu, ekološke standarde i međunarodna partnerstva u koherentniji okvir. Srbiji nedostaje upravo ta vrsta povezivanja.
Zato bi prvi korak morao biti manje spektakularan, ali suštinski važan: uspostavljanje funkcionalnog, međuresornog i kredibilnog okvira za upravljanje kritičnim sirovinama. To podrazumeva bolju koordinaciju institucija, formalni skrining stranih investicija u strateškim sektorima, znatno viši nivo transparentnosti i stvarno, a ne samo proceduralno, uključivanje javnosti i lokalnih zajednica. Sve to, međutim, zavisi od nečega još osnovnijeg — od jačanja vladavine prava. Bez toga, svaki novi mehanizam lako može ostati još jedna formalna kutija bez stvarnog sadržaja.
Ako Srbija želi da kritične sirovine zaista budu razvojna prilika, a ne novi izvor zavisnosti, konflikata i nepovratnih troškova, moraće da odustane od parcijalnog i improvizovanog pristupa. U suprotnom, nastaviće da reaguje na pojedinačne projekte kao na izolovane slučajeve, umesto da upravlja sektorom koji će u narednim godinama imati sve veći ekonomski i politički značaj.
Ovaj tekst nastao je u okviru projekta „Upravljanje stranim pristupom kritičnim sirovinama Srbije na transparentan, bezbedan i održiv način, kroz pružanje analiza relevantnih za kreiranje javnih politika, preporuka zasnovanih na dokazima i inkluzivnog dijaloga među akterima“, koji podržava Kanadski fond za lokalne inicijative (CFLI). Analiza predstavlja deo šireg istraživačkog i konsultativnog procesa čiji je cilj razvoj preporuka za unapređenje javnih politika u oblasti upravljanja kritičnim mineralnim sirovinama u Srbiji.
