Posmatranjem globalnog poretka i uticaja velikih sila na isti, možemo zaključiti da u 2019. godini više ne treba govoriti o unilateralnoj podeli moći na svetskom nivou. Sjedinjene Američke Države, njihova moć i uticaj, nisu sporni, ali rast i razvoj Kine doveli su ovu dalekoistočnu državu na nivo koji joj omogućava da se o njoj govori kao stvarnom takmacu čiji se uticaj na globalni poredak mora posmatrati sa jednakom pažnjom i značajem.
Putovanje po Evropskim zemljama kineskog predsednika Ksi Đinpinga pokazalo je da je Kina već postala značajan partner ne samo istočnoevropskim zemljama, sa kojima je povezuje nasleđe komunizma, odnosno socijalizma kao društveno-ekonomskog poretka, već su za blisku saradnju sa Kinom spremne i države poput Italije, Monaka i Francuske, sa kojima je ona potpisanla brojne sporazume, od kojih je svakako najznačajniji onaj sa Italijom. Italija je postala prva država članica G7 grupe ekonomski najrazvijenihih država, koja je zvanično podržala kinesku stratešku inicijativu pod nazivom „Pojas i put“. Od lansiranja inicijative, prvobitno nazvane ,,Jedan pojas – jedan put’’, a često posmatrane kao želju Kine da uspostavi novi, ekonomski ,,Put svile’’, Kina je kroz finansijske aranžmane postala ako ne najznačajniji, onda jedan od najznačajnijih partnera država ne samo Azije i Afrike, već i Evrope i Latiske Amerike. Ova strateška inicijativa, čedo je sadašnjeg kineskog predsednika, koji je postao najmoćnija politička figura u novijoj kineskoj istoriji, kako strateškim delovanjem na međunarodnom planu, tako i načinom na koji vodi unutrašnju politiku. Između ostalog, Komunistička partija je 2018. donela odluku da ukine ograničenje broja mandata koji jedan predsednik može da obavlja. Kina je ograničenje na dva predsednička mandata uvela devedesetih godina prošlog veka, a Đinping će biti prvi predsednik od tada, koji će moći da ostane na vlasti do kraja života. Prvobitno je njegov drugi mandat trebalo da se završi 2023. godine.
Delovanje Kine na međunarodnom planu često se poistovećivalo sa realizacijom projekata u ovkviru inicijative ,,Pojas i put’’. Stručnjaci procenjuju da se ukupna vrednost kineskog kapitala, koji će biti uložen u infrastrukturne i druge projekte, kreće od trilion američkih dolara pa čak do 8 triliona u slobodnim procenama. I dok se na posledice ove inicijative u državama koje su njome obuhvaćene i u državama koji su takmac Kini u globalnoj ,,igri prestola’’ različito vrednuju, pravi rezultati su doista raznovrsni. Kroz infrastrukturne projekte, Kina uistinu doprinosi razvoju država kojima je bila potrebna finansijska injekcija u vidu, pre svega, kredita koje Kina obezbeđuje. Na kredite kineskih banaka se gleda kao na alternativu finasijskim aranžmanima koje obezbeđuju međunarodne finansijske institucije. Kineski krediti dolaze bez uslova koje propisuju institucije poput Svetske Banke ili Međunarodnog monetarnog fonda. Prilikom davanja kredita, ne mari se mnogo za stanje unutrašnjeg poretka, nivo demokratije, zaduženosti jedne države. Međutim, takav način delovanja stavlja primaoce kredita u položaj u kome mogu da upadnu u zamku dugova: načini otplate se razlikuju od ugovora do ugovora, a već postoje i neki primeri šta se dešava ukoliko država nije u mogućnosti da isprati odrednice ugovora. Tako je Kina 2019. godine dobila svoju prvu vojnu bazu van svoje teritorije. Džibuti, jedna od država koje su deo ,,Pojas i put’’ inicijative, nije bila u mogućnosti da isplati svoja dugovanja prema Kini te je Kina preuzela vojnu bazu u toj državi, načinivši je svojom prvom prekookeanskom vojnom postajom. Pored Džibutija, Šri Lanka je takođe predala na upravljanje Kini luku usled nemogućnosti da isplati svoja dugovanja. Masovnost ove inicijative učinila je Kinu najvećim zajmodavcem nerazvijenim državama na svetu, ali je očigledno da korist nije samo za račun država koje uzimaju kredit, već dolazi i do pozicioniranja Kine na međunarodnom planu, širenja političkog uticaja, ali i nekih konkretnijih koristi poput smanjivanja troškova transporta proizvoda, osiguravanje bitnih strateških tačaka poput luka i vojnih baza.
Širenje kineskog uticaja nije prošlo bez stvaranja nekoliko neprijatelja. Najveći protivnik kineskom širenju uticaj jesu upravo Sjedinjene Američke Države. Početak 2019. godine obeležila je kulminacija američko-kineskog trgovinskog rata. Uvedene takse na uvoz proizvoda iz Kine bile su samo početak. Nastavak je sledio u toku kampanje američkog državnog sekretara Majka Pompea po državama Centralne i Istočne Evrope. Konstanta u njegovim izlaganjima bila su upozorenja na potencijalni štetni ruski, ali i sve više rastući kineski uticaj. Kina je 2012. godine uspostavila multilateralnu platformu za saradnju sa državama centralne i cstočne Evrope. 16 + 1 samiti se od tada održavaju redovno, na godišnjem nivou, i predstavljaju centralni mehanizam za saradnju Kine sa 16 centralno i istočno evropskih država, članica EU i država koje teže da to postanu. Upozorenja na opasnost širenja kineske političke moći, do koje će kroz finasijske aranžmane, kredite i investicije u ovim delovima Evrope doći, imaju kao rezultat da države poput Češke, Poljske i Mađarske moraju dobro razmisliti o daljim odnosima sa državom koja im je do sada bila lak izvor priliva kapitala. Čini se da je i sama Evropska Unija postala svesna potencijalnog problematičnog uticaja Kine. Savet Evropske Unije je usvojio mehanizam kojim će države članice biti obavezane da preispitaju strane direktne investicije, odnosno njihov uticaj na unutrašnji poredak i potencijalne pretnje po bezbednost država članica. Do sada su samo pojedine države članice imale ovakvu vrstu zaštite, dok je ovim aktom najavljeno da će i sve ostale krenuti ovim putem. Smatra se da je ovaj mehanizam usvojen pre svega zbog opasnosti od novih kineskih investicija. Kao najveća pretnja za Evropu od širenja kineskog uticaja smatra se njegovo (kineski uticaj) prodiranje u Evropu kroz „mala vrata“ preko država istočne Evrope, ali i država kandidata, poput Srbije. Johanes Han je govorio o balkanskim državama kao potencijalnim ,,trojanskim konjem’’ kineskog uticaja u Evropi. Pitanje je koliko su takve izjave na mestu, pogovoto obzirom na nivo dobrodošlice kojom zapadnoevropske države primaju kineske zvaničnike prilikom poseta, broja bilateralnih ugovora o saradnji, ali i na podatke o nivou investicija, gde se Kina ističe sa skoro 50 milijardi dolara investicija u Velikoj Britaniji, 22 milijarde u Nemačkoj, dok se, na primer, Mađarska percipira kao najveći prijatelj Kine u Evropskoj uniji, a podaci govore da je od 2010 godine priliv kineskog kapitala kroz strane direktne investicije u Mađarsku iznosio nešto više od 2 milijarde.
Ne tako slučajno, u isto vreme kada Pompeo krstari Evropom, podiže se velika prašina o daljem razvoju infrastrukture koja će omogućiti početak nove generacije telekomunikacija – 5G mreže. Kineska kompanija Huavej najveći je snabdevač opremom koja se koristi prilikom građenja 5G infrastrukture. Kineskoj kompaniji se zamera bliskost sa zvaničnim Pekingom i ukazuje se na opasnost od zloupotrebe podataka, dostavljanje prikupljenih podataka kineskoj vladi i generalne pretnje po privatnost građana. Sjedinjene Američke Države su zabranile učešće Huaveju u izgradnji 5G infrastrukture na svojoj teritoriji. Kao članica grupe ,,Pet Očiju’’, grupe koja posmatra razvoj telekomunikacione infrastrukture na globalnom nivou i potencijalnih pretnji od zloupotrebe, Sjedinjene Američke Države su izvršile pritisak na ostale države članice grupe ,,Pet Očiju’’, Kanadu, Australiju, Novi Zeland i Veliku Britaniju. Takav potez je doveo do toga da se učešće Huaveja zabrani i Australija i na Novom Zelandu, dok su preostale dve države koje su deo navedene grupe trenutno u procesu razmatranja štetnosti uticaja Huaveja i procene potencijalne zabrane za isti. Ipak, do danas nije ni jedna evropska država zabranila Huaveju da učestvuje u izgradnji 5G mreže. Nemačka, koja se takođe našla pod pritiskom Sjedinjenih Američkih Država, odbacila je mogućnost da zabrani kineskoj kompaniji da učestvuje u ovom poduhvatu. Nemačka je svoj postupak argumentovala isključivo ekonomskim razlozima: Huavej je već nosilac velikog dela postojeće infrastrukture u Nemačkoj te bi zamena postojeće infrastrukture, koja bi morala da se obavi pre nego što dođe do postavljanja nove, bila bi jednostavno veliki trošak. Ono što su Nemci najavili jesu garancije koje će Huavej morati da pruži: garancije da prikupljeni podaci neće biti zloupotrebljeni, da neće biti dostavljeni kineskoj državi, te su najavili donošenje novog seta zakona kojima će se to i obezbediti, popularno nazvanih ,,Lex Huavej. Da postoje animoziteti na globalnom nivou prema kineskim investicijama, pokazuju i hapšenja predstavnika Huaveja u Kanadi i Poljskoj. Optuženi za zloupotrebu položaja, predstavnici kompanije Huavej uhapšeni su u ove dve države, dok je na primer češka obaveštajna agencija ukazala na opasnost postojećih ugovora sa kineskom kompanijom. Ova akcija je izazvala i zvaničnu reakciju Pekinga. Ukazivanje da su potezi pre svega politički, da nisu zasnovani na dokazima, jeste bila očekivana reakcija, međutim, doku su u slučaju hapšenja u Kanadi pokrenuti diplomatski koraci kako bi se predstavnik Huaveja oslobodio, predstavnik u Poljskoj je dobio otkaz i kompanija se ogradila od njegovog delovanja.
Dodatna opasnost koja dolazi sa korišćenjem kineskih telekomunikacionih tehnologija jeste i opasnost po samu privatnost građana. Tehnologija koja omogućava prepoznavanje lica pokrećepitanje ne samo zloupotrebe do koje bi moglo doći, već i načina na koji če prikupljeni podaci biti iskorišćeni. U Kini se u ovom trenutku testira beta verzija programa koji omogućavaju sistem tzv. ,,Socijalnih kredita’’. Socijalni krediti predstavljaju sistem bodovanja, odnosno ocenjivanja ponašanja i načina života građana Narodne Republike Kine. Kroz prikupljene podatke putem video nadzora, građanima se dodeljuje određena ocena na osnovu koje se građanima obezbeđuje ili zabranjuje pristup određenim uslugama: poput brzog interneta, putovanja u inostranstvo, ali i dobrog zaposlenja ili pozajmicama u bankama. Koliko god ovo zvučalo naučno-fantastično, već je primenjeno u test verziji u Kini i sama pomisao da bi probližno slična tehnološka infrastruktura bila prisutna u Evropi (ili drugim delovima zapadnog sveta) jeste zastrašujuća. I dok je Huavej pod lupom svetske javnosti, uz ukazivanje na opasnost zloupotrebe tehnologija i sistem socijalnih kredita, u Srbiji se saradnja sa ovom kineskom kompanijom sve više produbljuje i ojačava. Huavej je 2017. godine potpisala nekoliko sporazuma o strateškoj saradnji sa Vladom Republike Srbije, ali i sa Telekomom Srbija o ekonomskoj i tehničkoj saradnji, između ostalog i u izgradnji 5G infrastrukture. Početkom 2019. godine, ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović najavio je i postavljanje 1000 kamera za nadzor, na 800 lokacija u Beogradu. I dok prilikom najave, nije bilo navedeno da se radi o kompaniji Huavej, sama kompanija je na svom portalu potvrdila da se radi o projektu ,,Siguran grad (Safe City)’’. U prvoj fazi projekta, već je postavljeno 35 kamera, a objavljeno je da su korišćene za prikupljanje podataka koje su omogućile rešavanje kriminalnih i prekršajnih dela. Pored koristi koje će kamere doneti u povećanju bezbednosti građana i povećanom procentu rešavanja krivičnih slučajeva, eksperti su već naveli mogućnost zloupotreba i pretnji po privatnost građana. Na koji način će ova vrsta tehnologije biti korišćenja, ostaje da se vidi. To, naravno, ne zavisi samo od želja kompanije Huavej, već i od krajnjeg koristnika tehnologije: policije, sudstva, obaveštajnih agencija i nadležnih ministarstva.
Da bismo razumeli na koji način funkcioniše ,,Pojas i put’’ inicijativa, ne moramo ići daleko: Srbija je reprezentativni primerak. Od 2009. godine, kada je potpisan Sporazum o ekonomskoj i tehničkoj saradnji u oblasti infrastrukture između vlade Republike Srbije i vlade Narodne Republike Kine dolazi do poboljšanja ekonomskih odnosa i ta godina se može uzeti kao početna godina intenzivne kinesko-srpske saradnje, odnos Srbije i Kine dobio je i simboličan naziv ,,čelično prijateljstvo’’. Da je Kina postala značajan partner Srbije, pokazuju brojni projekti koji su sprovedeni ili se sprovode u Srbiji. Most Kinesko-Srpskog prijateljstva, paradoksalno nazvan ,,Most Mihajla Pupina’’ prvi je značajan projekat koji je sproveden u okviru zajedničke saradnje. Ovaj projekat je finansiran iz kineskog kredita, dok je same radove sprovodila kineska građevinska kompanija. Od tada, kineski krediti su korišćeni za sprovođenje infrastrukturnih projekata poput izgradnje autoputa Koridor 11, zatim brze pruge Beograd – Budimpešta. Navedena pruga je najkontraverzniji projekat do sada: izgradnja mađarskog dela pruge još uvek nije otpočela zbog toga što je mađarska vlada kritikovana zbog toga što tender za izgradnju nije sproveden transparentno i u skladu sa pravilima konkurencije. Obzirom na kašnjenja, tokom 16 + 1 samita u Sofiji 2018. godine, potpisan je novi sporazum Mađarske, Kine i Srbije, koji obavezuje Mađarsku da sprovede novi tender. Nastavak izgradnje u Mađarskoj je predviđen za proleće 2019. godine, dok je u Srbiji već uveliko u toku. Srbija je Kini izuzetno značajna iz ugla infrastrukturnih ulaganja, između ostalog zbog toga što Kina kontroliše grčku luku Pirej, te je Srbija najkraći put do tržišta EU. Pored finansijskih sporazuma u vidu kredita koji je Srbija uzimala od Kine, strane direktne investicije su u porastu. Do skoro, najveća jeste bila preuzimanje Smederevske železare, dok je 2018. godina dovela do najvećeg broja potpisanih sporazuma o investicijama, koje obuhvataju kupovinu RTB Bora od strane kineskog Zijin Majninga, a u konkurenciji kanadskih i ruskih kompanija, što predstavlja svojevrstan presedan. Najava izgradnje fabrike za proizvodnju automobilskih guma u Zrenjaninu, kao i industrijskog parka u Borči podižu nivo kineskih investicija naskoro 3 milijarde dolara, što je čini jednim od najvećih investitora u periodu od 2010.godine do danas. Kinesko prisustvo u strateški važnim segmentima srpske privrede za sada se tumači kao izuzetno pozitivno. Politički poeni koje je donelo održavanje lokalnih giganata, poput Železare Smederevo ili RTB Bora, osigurali su položaj kineskih kompanija ne samo među nosiocima vlasti, već i opšte javnosti, te se na Kinu gleda kao na prijatelja Srbije napolju međunarodnih odnosa. Opasnost od potencijalnog političkog uticaj još uvek nije očigledna, međutim neupitan je dobar odnos koji Kina ima sa vladajućom strankom. U oktobru 2018., prilikom proslave 10 godina postojanja Srpske napredne stranke u Kraljevu, jedini ambasador koji se obratio publici je bio kineski ambasador, dok se u decembru iste godine Kini uputio vapaj za pomoć prilikom najave, a potom i sprovođenja, formiranja vojske Kosova. Kao razlog za povećanu prisustnost kineskih kompanija, pored blizine evropskog tržišta, navedeni su i jeftina radna snaga i niski troškovi energetike,tako da bi se moglo zaključiti da iza ,,čeličnog prijateljstva’’ stoje dobro proračunati ekonomski interesi.
Bilo da govorimo o Srbiji, ili o globalnom poretku, uticaj i prisustvo Kine se tumači dvojako. Najpre pozitivno, pošto on omogućava priliv kapitala, razvoj infrastrukture i drugih pojedinih segmenata društva. Postavlja se pitanja kakve mogu biti dugoročne posledice: bilo da je reč o stvaranju kineskog političkog uticaja, ili verovatnog upadanja u zamku dugova, ukoliko se jedna država ne zaštiti, može osetiti i negativnu stranu kineskog prijateljstva. Kina je postala takmac najvećim globalnim igračima i čini se da ima snage da u toj borbi i opstane, te je razumljivo da države kojima je potreban ,,veliki brat’’ u polju međunarodnih odnosa, prihvataju sve uslove kineskog prijateljstva, makar oni bili u određenoj meri – štetni. Nesumnjivo je da je prijateljski pristup i ekonomska ulaganja omogućio širenje kineskog uticaja i zacementiralo kineski položaj stvarnog takmaca napolju međunarodnih odnosa.
Ovaj tekst je prvobitno objavljen u Novom Magazinu, br 415 11. aprila 2019
