Srbija je centralna zemlja na prostoru Zapadnog Balkana, sa konkretnim ulozima u dva konflikta različitog intenziteta (Kosovo; Bosna i Hercegovina). Od prvog, ponovo aktuelizovanog najavom „istorijskog dogovora Srba i Albanaca“, najdirektnije zavisi sudbina njenih evropskih integracija; dok drugi, sve akutniji, sa nacionalnim elitama koje žele fundamentalno različite stvari, ima potencijal da ceo region vrati trideset godina unazad. Manjinski zastupljeni u svakoj od novonastalih država, Srbi – i njihovi politički predstavnici pre svih – imaju posebnu odgovornost za region. Kako će se aktuelno, ali i buduće rukovodstvo u Beogradu postaviti, može odlučujuće uticati na njegov dalji razvoj; pristizanje bogatijih i uređenijih („normalnijih“ društava) ili njegovu stagnaciju i postepeno odumiranje, indukovano „odlaskom najboljih“.
Kontekst
Kontekst Srbije je pre svega post-konfliktan, post-autoritaran i tranzicioni, gde se tranzitira ka Evropskoj uniji (EU) kao zamišljenom „boljem mestu“ (Timoti Garton Eš) nakon traumatičnog gubitka Jugoslavije kao proširene nacionalne države. Rečenim činiocima određena je i spoljna politika „nevoljno nezavisne“ Srbije, kao prostorno i po broju stanovnika najveće države-naslednice bivše Jugoslavije. Od 1989, kada se nisu razumele sve implikacije promene kakvu je završetak Hladnog rata predstavljao, preko godina izopštenja iz međunarodne zajednice, trijumfalnog povratka u red demokratija, do aktuelizacije „kosovskog čvora“ u trenutku kada je država „zakucala na vrata“ evropskih integracija, protekle su tri decenije. Mnogi građani, možda i s pravom, vide to vreme kao „izgubljeno“; žele i prizivaju stabilnost („normalnost“), dok ukazuju na brojne negativne aspekte ekonomske (rast nezaposlenosti; preciznije, pad zaposlenosti praćen opadanjem kupovne moći usled dramatičnih promena u strukturi privrede) i političke tranzicije (slabljenje države, a jačanje kulta pojedinca-lidera koji je neminovno i populista, s mogućim izuzetkom Zorana Đinđića). Tako objektivna postignuća (uključenost u evropska i globalna tržišta; pozitivan uticaj stranih investicija; redovni i uglavnom demokratski izbori) retko pretežu u odnosu na opažene slabosti (niska cena radne snage i nesigurnost zaposlenja; nedovoljne ili neadekvatne javne investicije, koje za rezultat imaju slabu infrastrukturu; pad kvaliteta javnih usluga).
Status kandidata privlači treće sile – Rusiju, Kinu, Tursku. Geografska pozicija; kulturne i istorijske veze; nekritičan stav Beograda i najzad, status kandidata za članstvo u EU čini navedene tri zemlje prirodno zainteresovanim za to kako će se Srbija dalje razvijati. Ove države svakako nisu alternativa Uniji u smislu ekonomskog povezivanja; ali jesu u kontekstu upravljanja, odnosno, kako ostvariti ekonomski napredak bez liberalizacije samog društva. Zanimljivo, ovde se i iskustva nekih članica EU mogu pokazati indikativnim.
Dominantna pozicija predsednika Vučića i njegove Srpske napredne stranke (SNS) poslednja je odrednica konteksta u kome se odvija (spoljna) politika Srbije. Na vlasti od polovine 2012. godine, nakon godina bitisanja u opoziciji i izbornih neuspeha koji su i uslovili promenu ciljeva stranke, SNS je danas nalik „pokretu“ (Bogosavljević). Njime se upravlja, kako se izrazio Slobodan Georgiev, „u oflajnu“ (dakle van uobičajenih, statutom predviđenih partijskih kanala) preko „regionalnih koordinatora“ koji su pod upravom predsednika izvršnog odbora i među kojima postoji „neka vrsta konkurencije“. Ovakav, u biti neformalan način vođenja partije koja je navodno narasla na više od 700,000 članova, koliko god bio efikasan (a brza mobilizacija članstva po bilo kom pitanju pokazuje da jeste) ujedno je i rizičan – zato što je prostor za negativan uticaj i klijentelizam (na kome sistem u jednom delu i počiva) stalno otvoren.
Društvo i identitet
Narednu grupu odrednica čine tenzije, odnosno slabosti opažene unutar društva. Tako je sa nejednakošću, koja je, prema nekim procenama „eksplodirala“ od 1989. do danas i koja doprinosi osećaju isključenosti i zaostajanja. Građane – preciznije, generacije – „deli“ odnos prema tradiciji, Evropi, porodici; lični prioriteti, odnosno važnost karijere i stalnog usavršavanja; što sve negde određuje i to za koga glasaju (sistemske/radikalne stranke; tradicionalne/modernizatorske). Uspeh je od 2000. do danas donosio tzv. „catch-all“ pristup, ideologija bez ideologije uz naglašeni oportunizam, što je karakteristika i danas vladajuće partije.
(Neminovno složen) odnos pojedinca prema navedenim odrednicama, koji se razvija u (na početku opisanom) kontekstu, čini njegov/njen identitet, koga opet oblikuje dominantan (politički) narativ. U našem društvu, a naročito u odnosu prema i percepciji susednih naroda, to je narativ konfrontacije, nepravde i propuštenih prilika; ali pre svega, nostalgije za vremenom nekadašnje (zamišljene) veličine. Emocije ispoljene prema regionu kreću se između dva ekstrema, krajnje rezigniranosti i neutemeljenog optimizma. Otuda i prisustvo dva dominantna razmišljanja: jedno je „povlačenje iz regiona“ i potraga za nekim drugim partnerima, sa kojima će odnos biti jednostavniji; a drugo (iz ugla Beograda dobronamerno) „liderstvo“. Posmatrajući reakcije susednih naroda i njihovih političkih predstavnika, niti jedan se ne čini optimalnim.
Zapravo bi zadatak za neko buduće rukovodstvo mogao da bude definisanje seta prioriteta, kojim bi se politika „prema regionu“ odvojila od spoljne i na neki način „normalizovala“. Postavljena na principima dobrosusedskih odnosa, težila bi ostvarenju punog potencijala prekogranične saradnje, zajedničkih projekata, a sve u kontekstu (i dalje se nadamo!) članstva u EU. Ovde bi posebnu korist morale imati manjine.
Kako identitet nije zapisan u kamenu, prirodno je da na njega utiču i drugi, odnosno druge sile. Na slučaju Srbije, zanimljivo je posmatrati kako su ovome pristupile Rusija i Turska. Političko i ekonomsko približavanje otvara prostor i za kulturne uticaje i razmenu. Uprkos tome što su sadržaji iz Evrope i sa „Zapada“ i dalje ti koji preovlađuju, interesovanje za „nešto drugačije“ raste. Politika, naravno, ne može (samo delujući) preko kulture da ostvari svoje ciljeve; ali tako što ukida negativne, ili podstiče pozitivne predrasude, građane čini prijemčivijim za dati model. Poseban doprinos daju izveštaji državnih agencija, Sputnjik i Anadolu, koje su omogućile besplatnu sindikaciju odnosno ustupanje sadržaja. U njima, pokušavaju da građanima približe sopstveni „kompetitivni model“, ponekad i kao alternativu EU. Time bi se „vratili“ staroj ideji i modelu saradnje karakterističnom za Uniju.
Kultura sećanja je isto tako probitačan prostor za „strani uticaj“. U okviru našeg regiona, ona isuviše često podseća na „rat vođen drugim sredstvima“, nažalost i obeležavanjem godišnjica, koje čine da pomislimo kako se dati zločin nije odigrao pre dvadeset, sedamdeset ili stotinu godina, nego juče – i, što je strašnije, da i dalje traje. Ovome objektivno doprinosi i osećaj nepravde, izazvan činjenicom da su na prostoru bivše Jugoslavije retko gde svi počinioci datog zločina gonjeni i kažnjeni. Kako je pritom, odnosno nakon učinjenog dela izostalo suočavanje sa odgovornošću pre svega političkih elita, već naprotiv – elite koje su vodile rat danas određuju kako će se o njemu pisati i govoriti – uspostavljeno je vrzino kolo iz koga će se teško izaći.
Ekonomija
Privreda Srbije je – makar trenutno – neraskidivo vezana za tržišta zemalja EU i CEFTA-e, na koja plasira i iz kojih uvozi 80% proizvoda. Uprkos pokazateljima koji se međunarodno usvojenim metodologijama ocenjuju kao pozitivni (poput makroekonomske stabilnosti, stopi rasta BDP-a, navodnom opadanju nezaposlenosti), ostaju slabosti – i ujedno, determinante – unutrašnje prirode. Tako komparativno niske javne, odnosno izraziti oslonac vlasti na strane investicije i zajmove povećava rizik od zaduženosti. Dodajmo strukturne probleme zaposlenosti, odliva radne snage (i to ne samo visokokvalifikovane), demografske krize; i fenomene klijentelizma, visoke korupcije i odlike „zarobljene države“ i dobijamo jednu „krvnu sliku“ društva u kome je upravo u sferi ekonomije moguće ostvariti najtrajniji i najkonsekventniji uticaj.
Slabost se indukuje i u državnom, često neprofesionalnom upravljanju velikim sistemima, koji iz godine u godinu generišu dugove; te se traga za strateškim partnerima iz inostranstva koji su zatim u idealnoj poziciji da nametnu (svoje) uslove (za preuzimanje datog preduzeća). Nema prethodne procene kako investitora tako i same investicije, stvarnih namera i mogućih efekata (približan termin na engleskom glasio bi vetting); brojni su primeri neuspelih privatizacija za koje niko nije snosio odgovornost. Navodno pružanje prednosti „strancima“ ima još jednu negativnu karakteristiku, a to je uskraćivanje pristupa sadržaju strateški važnih ugovora, nezavisno od toga odakle investitor dolazi. Ovim se unosi sumnja u stvarne namere. Ruske i kineske investicije se često mistifikuju, ali je činjenica da su one strateški plasirane; da je reč o državnim investicijama (posredi su kompanije u državnom vlasništvu ili su same investicije realizovane državnim novcem); i da su nedovoljno transparentne, naročito u usporedbi sa stranim direktnim investicijama iz zemalja EU.
Politički sistem
Brojne su slabosti u pogledu upravljanja, čiji je kvalitet krajnje neujednačen, centralizacija skoro pa potpuna, a „lokal“ zanemaren i nizom prethodnih zakonskih rešenja oslabljen. Marginalizacija parlamenta učinila je Srbiju pre izvršnom nego parlamentarnom demokratijom, u kojoj se zakoni usvajaju nezabeleženim tempom, stihijski i bez javne rasprave. Ovom utisku doprinosi i slabljenje institucija, naročito nezavisnih nadzornih i regulatornih tela, koja se uzimaju kao jedno od važnijih dostignuća mlade demokratije. U nacrtima zakona, usvajaju se rešenja kojima se zadržava mogućnost kasnijeg upliva politike, a istovremeno sužava prostor za kritičku intervenciju javnosti. Krajnje netrasparentno finansiranje političkih partija uz nikad postignutu unutrašnju demokratizaciju i izrazit voluntarizam ostavlja ih širom otvorene za različite vrste „malignog“ uticaja.
Nakon dugo vremena, „stanje demokratije“ Srbije je u izveštaju jedne od međunarodnih organizacija ocenjeno kao „delimično slobodno“. Obzirom na fenomene urušavanja nezavisnih institucija, medijskih sloboda i koncentraciju moći predsednika, koji se ubrzavaju nakon 2016. godine (slučaj „Savamala“ kao simbolička prekretnica), ovakva ocena je dugo očekivana. U onim pitanjima koja su novim pristupom politike proširenja Evropske unije (EU) postavljena kao kritična, kompleksu koji čine problemi podele vlasti, reforme pravosuđa i uopšteno rečeno vladavine prava, država kasni i nazaduje.
Zato i ne treba da čudi „koketiranje“ sa drugim modelima, naoko konkurentnim liberalnoj demokratiji. Njihova privlačnost u očima donosilaca odluka se pojačava onako kako Zapad „slabi“. Uz inače upitnu privrženost elita tzv. „evropskim vrednostima“ (koje bi najzad trebalo jasno iskomunicirati građanima), uprkos tome što su ih prethodno, na nivou narativa, usvojili, lideri u regionu će rado testirati iskustva manje demokratskih režima. Sve ovo dodatno slabi liberalne snage, koje se, kako gube borbu za politički centar, povlače u svoj „mehur“ okupljen oko civilnog društva i delova akademske zajednice.
Kakve su dakle perspektive Srbije? Jedna je nastavak lutanja, koje se ogleda i u proklamovanoj vojnoj (ali ne i političkoj?) neutralnosti. Ona može, u slučaju nepovoljnih geopolitičkih kretanja i zaustavljanja procesa evropskih integracija, dovršiti transformaciju u izbornu autokratiju čije elite ne vide interes u demokratizaciji društva. Međutim, upravo taj izostanak promene – kojoj se, kako drugi oko nas uveliko opažaju, stalno mora prilagođavati – i težnja za „oslobađanjem“ i povratkom građanima svih sfera života, može predstavljati okidač neke buduće. Ta očekivana promena mora stajati u uskoj vezi sa razvojem i njen nagoveštaj, ipak, ne treba tražiti u spoljnoj politici koja je pre svega manifestacija unutrašnjih ambicija i protivurečnosti.
Tekst je prvi put objavljen u Novom magazinu br. 408, 21. februara 2019.
