Sonja Liht i Ivan Vejvoda
Fotografija: SME 2017.
Napustio nas je iznenada 10. februara Eduard Kukan, slovački diplomata i političar. Bio je izuzetno značajan u oblikovanju spoljne politike svoje zemlje krajem prošlog i u prvoj deceniji ovog veka, mudar državnik i čovek kojem je ne samo bilo istinski stalo da podrži Srbiju i ceo naš region na evropskom putu već i da aktivno deluje u tom pravcu.
Eduard Kukan, Ministar spoljnih poslova Slovačke 1994. i od oktobra 1998. do jula 2006. je odigrao nezamenjivu ulogu u podršci demokratskim snagama u Srbiji od leta 1999. godine, odnosno u trenutku kada je osnivan Pakt stabilnosti za jugoistočnu Evropu, koji je isključivao Saveznu republiku Jugoslaviju pod međunarodnim sankcijama. Naime, na inicijativu Instituta istok zapad (East-West Institute), pod rukovodstvom Džona Mroza (John Mroz) i Stivena Hajnca (Steven Heintz), Eduard Kukan je podržao skup u Bratislavi jula 1999. na koji su pozvani predstavnici demokratske opozicije i civilnog društva, pre svega, iz Srbije. Neuobičajen potez za šefa diplomatije, članice Višegradske četvorke, pripadnice prve grupe post-socijalističkih država koje će 2004. postati deo EU. Ministar Kukan je svojom podrškom, na svojevrstan način, poručio da demokratske snage u Srbiji treba da budu prihvaćene kao partneri u izgradnji jedne drugačije, demokratske i evropske Srbije.
Na tom prvom sastanku u Bratislavi pružena je podrška demokratskom razvoju Savezne republike Jugoslavije i prvi put naglašeno da Pakt stabilnosti za Jugoistočnu Evropu mora da podrži sve one snage koje se bore za demokratski preobražaj, pre svega, Srbije. Tako je nastao Bratislavski proces. Osnovana je i Radna grupa u kojoj su bili predstavnici demokratske opozicije i civilnog društva Srbije ali i visoki predstavnici Pakta stabilnosti, OEBS-a, Saveta Evrope, Instituta istok-zapad.
Bratislavski proces je imao dva cilja: da okupi i osnaži demokratske snage u SRJ ali i da ojača saradnju između njih i uticajnih međunarodnih organizacija.
U okviru Bratislavskog procesa održano je niz skupova kako u Beogradu i Podgorici tako i u Budimpešti, u Savetu Evrope u Strazburu, Bratislavi. Verovatno se jedan od najznačajnijih sastanaka odigrao u januaru 2000. upravo u Beogradu, kada je uskraćivanjem viza većini stranih učesnika onemogućeno da prisustvuju (još jedna od manipulacija Miloševićevog režima s namerom da Srbiju pretvori u osamljeno i zatvoreno ostrvo). Sama konferencija je okupila veliku većinu relevantnih aktera opozicione scene Srbije uz zapaženo učešće Dragoslava Avramovića, predsednika Saveza za promene. Na tom sastanku su predstavnici civilnog društva poručili demokratskoj opoziciji da mora, prateći rezultate ispitivanja javnog mnjenja, da ide u jednoj koloni ukoliko je zaista odlučna da ide u demokratske promene. U julu te godine tokom skupa u Bratislavi primljena je vest da je Milošević raspisao predsedničke izbore. Bilo je jasno da će ti izbori biti referendum o njegovoj vlasti, te da će sve demokratske snage da se zaista ujedine i da dolazi kraj jedne pogubne epohe u Srbiji. Tu moramo da naglasimo da je u tom objedinjavanju demokratskih snaga Srbije Dragoljub Mićunović odigrao nezamenljivu ulogu, a bio je i veoma aktivan učesnik Bratislavskog procesa.
U leto 2002. na završnom skupu Bratislavskog procesa konstatovano je da je ova inicijativa obavila svoju misiju, a Ministar Kukan je obećao da će Slovačka ostati uz Srbiju pomažući njen razvoj kroz razne oblike tehničke i institucionalne podrške.
U analizi Slovačke razvojne pomoći Srbiji* iz 2013. konstatuje se da ”Bratislavski proces spada u pionire slovačke razvojne pomoći i predstavlja prvi uspešni prenos slovačkog znanja i iskustva u procesima mirne demokratizacije društva na neku tranzicionu zemlju. Ovo je potvrđeno i od tadašnje srpske političke elite koja je u više navrata isticala značaj Slovačke u procesu promene vlasti u Srbiji.“
Obećanje Ministra Kukana učesnicima Bratislavskog procesa potvrđeno je na donatorskom sastanku za podršku Srbiji i Crnoj Gori 2003. u Briselu. Te iste godine pokrenuta je i zvanična razvojna pomoć Slovačke. Srbija je bila među malom grupom prioritetnih zemalja sve dok nije postala kandidat za pridruživanje EU. Nacionalni konvent o Evropskoj uniji, kao platformu za kontinuirani dijalog između civilnog društva, Vlade Srbije i Narodne skupštine, je pokrenuo Evropski pokret u Srbiji 2006. po ugledu na konvent u Slovačkoj. Konvent je podržan od Ministarstva na čijem je čelu bio Eduard Kukan. Osnivanje Beogradskog bezbednosnog foruma, inspirisanog bratislavskim GLOBSEC-om a uz podršku tadašnjeg Ministra spoljnih poslova Slovačke Mikulasa Đurinde, takođe doživljavamo kao deo Kukanove zaostavštine.
Eduarda Kukana je 1999. Generalni sekretar Ujedinjenih nacija Kofi Anan imenovao za specijalnog izaslanika UN za Balkan. Od 2009. do 2019. godine je na listi Evropske narodne partije (EPP) bio član Evropskog parlamenta i neumorno radio u više značajnih parlamentarnih komiteta i grupa, od kojih su mnogi bili vezani za saradnju s našim regionom. Tako je u svom prvom mandatu bio i predsedavajući Delegacije za zapadni Balkan, a u drugom predsedavajući Delegacije za stabilizaciju i pridruživanje EU-Srbija. Kukan je bio i jedan od posrednika Evropskog parlamenta u rešavanju političke krize u Severnoj Makedoniji tokom 2015. i 2016.
Ova misija urodila je sporazumom u Pržinu 2015. i doprinela uspešnom rešavanju dugotrajne krize između Severne Makedonije i Grčke potpisivanjem Prespanskog sporazuma 2018. godine.
Kukan je zajedno s Tanjom Fajon predsedavao posredničkom grupom Evropskog parlamenta u međupartijskom dijalogu vlasti i opozicije u Srbiji. Bio je i član parlamentarne grupe Prijatelji Srbije. Ostao je u grupi za posredovanje u međupartijskom dijalogu o izbornim uslovima u Srbiji i nakon završetka svog drugog mandata u Evropskom parlamentu. Njegovo poslednje putovanje ga je, upravo u toj ulozi, dovelo krajem januara ove godine u Beograd.
Njegova iznenadna smrt izazvala je talase reakcija istaknutih državnika i političara na društvenim mrežama. Ministarstvo spoljnih poslova Slovačke poručilo je „Obavljajući funkciju u zahtevnim vremenima, posvetio je svoj život izgradnji slovačke diplomatske službe. Njegove ključne odluke omogućile su naše pristupanje EU i NATO. Bez njega bi priča o Slovačkoj mogla biti bitno drugačija.“
Dugujemo veliku zahvalnost Eduardu Kukanu da je istrajao u prijateljstvu i podršci našoj zemlji i do poslednjeg trenutka verovao da je demokratska, evropska Srbija potrebna ne samo njenim građanima i građankama već i našim susedima i celoj Evropi, koja mora ostati kontinent mira i uzajamne podrške ukoliko namerava da opstane u ovim teškim, turbulentnim vremenima.
*Jana Radakovič i Dragiša Mijačić, Slovačka razvojna pomoć Republici Srbiji – da li je vreme za povlačenje? Avgust 2013, https://issuu.com
Tekst je prvi put objavljen u Novom magazinu br. 564, 17. februara 2022.
