„Teško je razumeti, a još je teže bilo kome ko poseti Beograd objasniti kako je moguće da 72 godine od kraja Drugog svetskog rata prostor na kojem je Staro sajmište i dalje predstavlja obično ruglo grada.“

Piše: Sonja Licht

HOLOKAUST NA BALKANU: Jasenovac je bio jedini logor za istrebljenje u porobljenoj Evropi koji nije bio pod nacističkom komandom već pod komandom Nezavisne Države Hrvatske. I upravo o tom logoru bila je najavljena izložba u sedištu Ujedinjenih nacija pod nazivom “Pravo na nezaborav: Jasenovac – Aušvic Balkana”. Pretpostavljam da je ideja vodilja organizatora bila da se predstavnici sveta podsete na ovaj ne baš poznati deo istorije Holokausta i genocida na Balkanu, da odaju poštu senima žrtava u Njujorku 27. januara, na dan kada se obeležava Međunarodni dan Holokausta. Nažalost, umesto u najčuvenijoj zgradi sveta na Ist Riveru ili bar u njenoj neposrednoj blizini, izložba je organizovana u Hobokenu, blizu Njujorka, ali, istovremeno, kao da je na kraju sveta. Umesto da okupi sve koji bi želeli da se upoznaju sa istorijom stratišta koje nedovoljno ili uopšte ne poznaju, da odaju poštu senima žrtava s našeg brdovitog Balkana, izložba je održana u prisustvu malog broja pripadnika naše dijaspore. Nije prvi put da ovakvim poduhvatima prilazimo sa malo znanja i dobre pripreme.

PROPUSTI: Ako je već i Jad Vašem učestvovao u celom poduhvatu, kako je moguće da nije angažovan i Memorijalni centar iz Vašingtona, čija je misija upravo da širi saznanja o Holokaustu širom sveta, a pre svega u Americi? Kako je moguće da nisu uključeni u pripremu oni koji se u Srbiji i Americi na znalački i odgovoran način bave Holokaustom i genocidom tokom nacističke epohe? Da pomenem samo dva imena: Filip David i Timoti Snajder, književnik i istoričar. Pominjem samo njih jer bi se do obojice došlo veoma lako i ne bi iziskivalo previše napora, a ni sredstava. Možda je cela ova inicijativa bila inspirisana dobrim namerama, ali su instrumenti kojima je izvođena bili potpuno nedovoljni, da ne kažemo da se, kao i mnogo puta dosad, pokazalo da ukoliko instrumenti postanu sami sebi cilj, dolazi do površne instrumentalizacije samog događaja. U slučaju odnosa prema velikom zločinu, i do ponovne viktimizacije žrtava.

Otpor nasilnom ludilu

„U vreme nacističke strahovlade grupa nemačkih studenata i profesora okupljena u kružok „Bela ruža“ pokušala je da probudi nemački duh i razum, da Nemce privede pameti i da im jasno stavi na znanje da vode rat koji će svakako izgubiti. Svi su završili na giljotini, ali su drugi nastavili njihovo delo.“ Piše: Jelena Volić Hellbusch

Presuda Narodnog suda pod vođstvom Rolanda Frajslera glasila je: “Smrt giljotinom!” i sprovedena je istog dana. Tog 22. februara 1943. pogubljeni su Sofi (21) i Hans Šol (24), kao i Kristof Probst (24) u Minhenu, zatvor Štadelhajm. Njihove kolege i nastavnici prof. Kurt Huber, Aleksandar Šmorel (26) i Vili Graf (25) takođe osuđeni na smrt giljotinom, pogubljeni su 13. jula 1943. na istom stratištu. Kaznu je izvršio Johan Rajhart, državni dželat.

Nisu zvonila zvona.

SPOMEN NA ANTIFAŠISTE: Naravno, bilo je mnogo više stratišta u Evropi, na Balkanu i u Srbiji od onih koji su zapisani u Dvorani sećanja. Staro sajmište u Beogradu bilo je, verovatno, jedino koje je svega kilometar udaljeno od samog centra prestonice jedne zemlje. Logor je bio na teritoriji okupiranoj od NDH, a veliki broj zatočenih ugušen je u kamionu/dušegupki, koji ih je ulicama Beograda prevozio do Jajinaca. Teško je razumeti, a još teže bilo kome ko poseti Beograd objasniti kako je moguće da 72 godine od kraja Drugog svetskog rata taj prostor i dalje predstavlja obično ruglo grada. Kada je, napokon, započeta rasprava o tome kako da se Staro sajmište pretvori u Memorijalni centar, koji će čuvati sećanje na žrtve tog stravičnog zločina, ponovo se pojavljuje i zabrinutost da bi moglo doći do nove instrumentalizacije. Kao ćerka roditelja koji su čudom preživeli Holokaust, koju je otac na njene neprestane upite “gde su mi rođaci” odveo u Jajince i pokazao mesto gde je njih dvadeset petoro okončalo svoj put, imam pravo i dužnost da zahtevam da Staro sajmište konačno bude dostojanstveno obeleženo kao spomen na sve žrtve koje su u njemu zatočene, kao spomen na antifašiste koji su se usudili da se suprotstave najjačoj i najkrvoloč- nijoj ideologiji i njenim egzekutorima, imam pravo i dužnost da tražim da buduće generacije budu na tom mestu vaspitavane u duhu čovečnosti i patriotizma.

RAT: “Ne mogu da razumem zašto ljudi jedni druge životno ugrožavaju. Ne mogu da razumem i to me užasava. Samo mi nemoj reći da to rade zbog otadžbine,” piše Sofi Šol 5. septembra 1939, nekoliko dana posle izbijanja Drugog svetskog rata svom prijatelju, svojoj prvoj ljubavi, Fricu Hartnagelu, koga je kao šesnaestogodišnja devojčica upoznala na igranci, a koji je vojnik otadžbine u napadu na Poljsku. “Jeza me hvata od rata, nada čili iz mene. Uskoro neće biti ničega drugog osim politike i dokle god je ona tako zamršena i zla, kukavički je bežati od nje.” Hans i Sofi Šol bili su dvoje od šestoro dece Roberta i Magdalene Šol. Otac pacifista, koji je još 1914. odbio da nosi oružje, majka protestantska đakonesa prosvećenih nazora. Deca odrastaju u liberalnom i humanom okruženju. Iako u početku, kao i mnogi, poletni spram novog nacionalsocijalističkog vođstva, a protiv očeve izričite volje, deca Šol, odrasla u ljubavi i vaspitavana za slobodu, ubrzo postaju njegov najveći protivnik. Već 1939. najmlađi brat Verner, sa samo 15 godina u jednoj noćnoj akciji u Ulmu zavezao je oči boginji pravde ispred suda zastavom s kukastim krstom. Verner Šol odbija da uđe u Hitlerjugend, te mu je bilo zabranjeno da pristupi maturskom ispitu i da dalje pohađa školu. Nestao je u Rusiji 1944. godine, prisilno regrutovan i poslat na Istočni front.

ČUVARI VATRE: Sofi Šol je 1942, počela da studira biologiju i filozofiju na Univerzitetu u Minhenu, gde njen stariji brat Hans još od 1939. studira medicinu. Za Sofi je Hans uzor, veoma brzo ulazi u krug njegovih istomišljenika, kolega i prijatelja koji su se okupljaliu kružoku nazvanom “Bela ruža”. Danas je “Bela ruža”, “Weisse Rose”, pojam prosvećenog i nenasilnog otpora, ali je ona u suštini mnogo više. Grupa “Bela ruža” je iskupljenje nemačkog jezika. Mladi ljudi vođeni mekom rukom svog profesora uspeli su da sačuvaju vatru nemačke kulture pred nasilnim ludilom koje je bilo inficiralo ceo svet. “Bela ruža” je nastala iz ličnih prijateljstava i simpatija. Kristof Probst i Aleksandar Šmorel bili su prijatelji iz školske klupe. Kristof Probst, odrastao u atmosferi verske i kulturne otvorenosti, među slikama “nakaznih umetnika” Emila Noldea i Paula Klea, piše 1942. svom prijatelju Aleksandru Šmorelu: “I u najgorem haosu najvažnije je imati životni cilj pred očima. Spasenje ne može doći izvana, ono se nalazi u unutrašnjoj, ličnoj celovitosti.” Aleksandar Šmorel je rođen u Rusiji, otac mu je Nemac, a majka, koja rano umire, Ruskinja. Aleksandar Šmorel 1942. piše svojoj ruskoj prijateljici Neli: “Strašan nemir je u mom ovdašnjem životu. Ne bih mogao ovde više da izdržim, da nemam nekih obaveza. Samo mi one daju moralno pravo da ostanem ovde. Čim ih budem ispunio, završiću sa svojim boravkom u Nemačkoj. Ispuniću svoju žarku želju… vratiću se u Rusiju, svoju domovinu.” Kristof Probst i Aleksandar Šmorel sreću na Univerzitetu u Minhenu Vilija Grafa, koji je od ranih dana, kao verujući katolik, protiv nacionalsocijalizma. U pismu svojoj sestri Anelize 1942. godine piše: “Svako ponaosob nosi čitavu odgovornost. a nas je obaveza da se suočimo sa sumnjom i da ukažemo na neupitan pravac.” Ovoj već formiranoj grupi prijatelja pridružuju se Hans i Sofi Šol. Grupa prati predavanja profesora Kurta Hubera, koji je filozof i kritičan prema Hitlerovom režimu i nacionalsocijalističkom sistemu.

“Mi ne ćutimo, mi smo vaša griža savesti. „Bela ruža“ vas neće ostaviti na miru” jer bolje je strašan kraj nego strašan beskraj!”

SPASLI DOSTOJANSTVO: Nemački istoričar Golo Man je u dubokom poštovanju prema mladosti otpora “Bele ruže” u svojoj Istoriji Nemačke 19. i 20. veka ustvrdio “da su oni spasli dostojanstvo onih koji govore nemački jezik”, bez obzira na to da li su nemačke krvi ili ne. Navodeći jednu od najlepših tercina nemačkog jezika Huga fon Hofmastala: “Sve klizi i ističe”, tvrdi da je uteha “da sam i pre sto godina postojao jer su moji preci u košuljama osuđenika na smrt sa mnom srođeni, kao moja sopstvena kosa”. Ovo su temelji Evrope koju nikakav populistički cirkus ne može dokinuti. Ova Evropa se gradila životom, otporom, slobodom i svojom kulturnom tradicijom. Da li su studenti “Bele ruže” znali u šta se upuštaju? Jesu li mogli i da zamisle koliko će im trebati hrabrosti da se suoče sa Rolandom Frajslerom i giljotinom? Da li su ijednog momenta pomislili da je njihova žrtva uzaludna? To nisu prava pitanja. Prava pitanja su znamo li mi danas šta im dugujemo, svi mi, svi narodi Evrope. Njihov život je bio apel. Njihova čista srca, iskrene misli, ponavljamo danas, kiteći se našom pobedom njihove žrtve. Ali … da li bismo bili spremni da isto žrtvujemo za slobodu onih drugih koji će tek doći?

Kompletan tekst Novog Magazina možete preuzeti na linku.