Fotografija: Zoran Zaev i Jens Stoltenberg u Skoplju. Copyright: NATO
Ovo mora zvučati neozbiljno. Pre više od jedne decenije, Srbija je proglasila vojnu neutralnost, najpre kako bi umirila nacionalističke, evroskeptičke struje u Vladi. Od tada, Srbija je pratila taj kurs, kao gledište i sredstvo svoje politike da ospori državnost Kosova. Bosna i Hercegovina izgubila je osam godina nakon zahteva Predsedništva da se aktivira Akcioni plan za članstvo (MAP). Čak i ako je to bilo razumno i u skladu sa praksom NATO-a tada, uslov da svi vojni objekti budu u vlasništvu države, a ne njenih entiteta, dao je Banja Luci efektivni izgovor da odgodi pitanje članstva. Konačno, u decembru prošle godine, Narodna skupština Republike Srpske usvojila je svoju Rezoluciju o (zaštiti ustavnog poretka) i vojnoj neutralnosti. U članu 5. izričito se navodi da će ”Republika Srpska (…) koordinirati svaki budući status sa Republikom Srbijom kao potpisnikom Dejtonskog mirovnog sporazuma.”
Kada bi se nasla u poziciji, Priština bi odmah insistirala na članstvu u NATO. Međutim, njenoj dugogodišnjoj ambiciji da postojeće Kosovske snage bezbednosti (KSF) transformiše u vojsku su se protivile i Srbija i politički predstavnici srpske manjine. Istovremeno, Beograd ostanak KFOR vidi kao jedan od najvažnijih bezbednosnih interesa, kao jednog od partnera na koje se može osloniti. Ipak, iz objektivnih razloga, vremenom se smanjivao broj vojnika koji su rasporedjeni, sve do 4031 trupa u februaru 2018. godine.
Cemu onda priča o članstvu u NATO? Građani Srbije se protive tome, verovatno više nego ikad, i izabrali su političke lidere koji su između ostalog obećali da će održati svoju državu neutralnom. Kao prvo, tvrdimo da je NATO postao važniji za region od Evropske unije. Razgovori o demarkaciji/korekciji granica između Beograda i Prištine, podstakli su mnoge istraživače da upozore na efekat prelivanja koji bi predložena izmena mogla imati u regionu, ako demarkacija bude sledila etničke linije. U manjoj meri su zabrinuti za Makedoniju i daleko većoj za Bosnu i Hercegovinu. Licno, zalažem se za postizanje sporazuma koji bi rezultirao uzajamnim priznavanjem. Verujem da imamo jedinstvenu priliku i smatram da je postizanje takvog sporazuma u nacionalnom interesu Srbije. Međutim, zbog naše nedavne istorije, moraju se dati garancije našim susedima: oni moraju biti sigurni gde se završavaju ambicije koje Srbija ima (to mora i Srbija). I ne postoji veća ili značajnija garancija za nepovredivost granica na Zapadnom Balkanu od članstva u NATO. Ovo je egzistencijalni razlog zašto je makedonska politička elita izabrala najteži put kada je u pitanju promena imena.
Kao drugo, nekada hvaljen proces reforme sektora bezbednosti, nije vise nepovratan. Setimo se, zemlje su inicirale reforme svojih bezbednosnih aktera, svesne opasnosti od njihove zloupotrebe. Perspektiva članstva u NATO-u i bliža saradnja predviđena MAP-om dali bi potreban podstrek ka odgovornim i efikasnim oružanim snagama, službama bezbednosti i policiji. Zajednička težnja bi povećala medjusobno poverenje. Ideal bezbednosne zajednice – verovatno još veće odvraćanje (i alternativa) onome što sada imamo, što je povećana regionalna konkurencija – bi ponovo postao dostupan, a region bi se vratio na ”post-Dejtonski konsenzus” koji je imao svoj vrhunac 2006/7. Uprkos svim prednostima evropskih integracija, sigurnost i dalje pruža drugi akter. Članstvo u NATO-u bi tako ublažilo bezbednosnu dilemu i anksioznost svih 6 zemalja ”Zapadnog Balkana”.
Kao treće, dok članstvo u Evropskoj uniji može ostati nedostižno iz više razloga, NATO je bliži i jednostavniji za postici. Ovaj pristup nije bez rizika: na primer, članstvo u NATO učinilo je malo toga da poboljša vladavinu prava u Crnoj Gori; bezbednosni sektor je mogao biti stavljen pod kontrolu, ali to nije demokratski. Ali dobici prevazilaze rizike; i ako se ”stabilokratije” pokažu neodrživim na duži rok, bolje je da to shvatimo dok smo unutar bloka.
Pitanje, je naravno, kako. Čak i uz uspešno rešavanje kosovskog ”problema”, teško je zamisliti da će se Srbija uskoro pridruži. Ali Beograd bi mogao da pozdravi – podstakne – ideju ulaska BiH u MAP. Bio bi to značajan korak ka izgradnji poverenja. Do 2020. godine Makedonija (kao Republika Severna Makedonija) i Kosovo bi mogle biti članice NATO-a, ili na putu da to postanu. Promena javnog mnjenja možda bi se pokazala kao nemoguć zadatak, ali danas su vidljivi neki znakovi kako se javno mnjenje može pripremiti, a glavni mediji u Beogradu izveštavaju o ”istorijskom sporazumu”. Iako ima svoje snažne razloge, sa bombardovanjem 1999. godine koje se danas vidi kao prekretnica, antipatija prema Alijansi održavana je specifičnim narativom koji se lako „delio“. Narativ se može promeniti.
Maksima poznata iz prethodnih proširenja Evropske unije – da se zemlja kandidat mora prvo pridružiti NATO – pokazaće se kao tačna još jednom. Svaka alternativa donosi više neizvesnosti, u Srbiju više od svih zemalja. Sa drugima koji bi se pridružili, posmatrao bi se kao revizionistički akter; otvoren za spoljne uticaje u trenutku kada EU to sve posmatra kao pretnju. Sama bi se suočila sa bezbednosnom dilemom, koja bi bila vrlo teška za rešavanje.
Konačno, za preostale zemlje Zapadnog Balkana koje ostaju da se pridruže, NATO – predvođen od strane SAD – to treba učiniti prioritetom, menjanjem pristupa koji traje duze od jedne decenije. Naravno, inicijativa mora doći iz pomenutih društava. Sledeće dve godine će pokazati da li je takav scenario verodostojan.
Tekst je prvi put objavljen na portalu European Western Balkans, 3. septembra 2018.
