Link: https://en.bfpe.org/analysis-and-publications/serbia-kosovo-towards-a-comprehensive-agreement/
Jovan Ratković, Agora Strategy Institute i Marko Savković, BFPE*
Trinaest godina nakon što je Kosovo proglasilo nezavisnost od Srbije još uvek nema međunarodne potvrde njegove državnosti. Sada je već jasno da put do nje vodi samo preko sporazuma sa Beogradom. Unutrašnja funkcionalnost Kosova i dalje je problematična; ako srpska zajednica (ili bolje rečeno, zvanični Beograd) i bude imala nameru da prihvati suverenitet Prištine, to se neće desiti bez, ili pre takvog sporazuma koji bi joj garantovao bar onaj stepen samouprave kakvu već uživa u praksi.
Briselski sporazum predstavlja upravo pokušaj da se uspostavljanjem Asocijacije/Zajednice srpskih opština (ZSO) kao instrumenta ograničene autonomije srpska zajednica na Kosovu privoli da prihvati suverenitet Prištine. Međutim, nakon što su pitanje ocene ustavnosti ZSO uputili na razmatranje Ustavnom sudu Kosova 2015, više vlada u Prištini nije preduzelo konkretne korake ka formiranju Zajednice. U međuvremenu i sam Beograd prestaje sa primenom preostalih (tehničkih) sporazuma, ne uviđajući više korist od čitavog procesa.
Kosovo i Srbija ne žive u „vremenskom vakumu“ i od početka njihovog dijaloga, 2011. godine, svet se dramatično promenio. Broj inostranih protivnika kosovske nezavisnosti nije se smanjio; među njima su i dalje dve stalne članice Saveta bezbednosti UN, kao i pet članica Evropske unije. Na drugoj strani, pozivajući zemlje širom sveta da povuku priznanje, te ulazeći u oportunističke i kratkoročne aranžmane, Srbija vodi politiku na ivici žileta, u raskoraku sa ključnim partnerima na Zapadu. Pritom je težnja za članstvom u Evropskoj uniji (EU), iz razloga koji se ne tiču samo napretka u dijalogu, danas slabija u istoj meri u kojoj je perspektiva članstva – dalja. Mnogi su primetili kako više nema ni „šargarepe“, niti famoznog „štapa“ –„evropska perspektiva“ je prestala da bude glavni podsticaj za rešavanje kosovskog pitanja.
Iako je zahtev za većom transparentnošću dijaloga logičan i ispravan, imajući u vidu iskustva postojećih aranžmana u regionu (Dejtonskog, Ohridskog i Prespanskog sporazuma) dvema stranama treba ostaviti i prostor za (diskretne) pregovore. Održivo i sveobuhvatno rešenje mora uvažiti legitimne interese obe strane. Svaki od pomenutih sporazuma je u trenutku usaglašavanja predstavljao nešto novo za društvo u pitanju i sadržao i modalitete koji su kritikovani (iz različitih razloga). Najzad, postoji i potreba za snažnim finansijskim podsticajem; ne da bi se „kupio mir“, već podržale nevećinske zajednice.
Napisana pod okriljem inicijative „Balkanski dijalozi“, koju su od marta 2019. zajednički sprovodili BFPE, Institut „Istok-Zapad“ i Minhenska bezbednosna konferencija, u studiji je ponuđeno osam analiza četiri – prema našem shvatanju – ključna elementa normalizacije odnosa između Srbije i Kosova. To su: medjunarodno-pravni modaliteti budućeg odnosa Srbije i Kosova; budući status srpske zajednice na Kosovu; budući status srpske baštine; i ekonomska normalizacija.
Miloš Hrnjaz je objasnio kakav bi sporazum bio prihvatljiv sa stanovišta međunarodnog prava (svaki kojim se ne krše njegove kogentne norme, uključujući, pored ostalog i prisilnu razmenu teritorija); dok je Florijan Ćehaja ponudio nekoliko mogućih scenarija, od (prema njegovoj oceni) manje realističnih koji bi zadovoljili jednu stranu, do više realističnih koji bi obe strane učinili jednako nezadovoljnim (poput scenarija o „dve Nemačke“ i implicitnom priznanju).
Milica Andrić Rakić i Ramadan Ilazi su ponudili tri opcije za Asocijaciju/Zajednicu, prema tome hoće li u njenom Statutu biti u potpunosti uvaženo mišljenje Ustavnog suda Kosova, odnosno hoće li ona raspolagati izvršnim ovlašćenjima ili ne. Dragiša Mijačić je izložio svoju ideju o asimetričnoj autonomiji, uslovno rečeno, „jačoj“ u četiri opštine na severu Kosova. Mi, urednici studije, smo analizirali različite opcije koje podrazumevaju „korekciju“ granica ili, pak, primenu modela dualnog suvereniteta (kondominijuma).
U delu koji se tiče statusa Crkve, Igor Novaković, odnosno kolega A.A. ponudili su tri, odnosno šest različitih mogućnosti – u zavisnosti od toga koja strana preuzima na sebe brigu o baštini i pod kojim uslovima (uključujući institut enklave; eksteritorijalnosti; kondominijuma; pa i treće strane ili međunarodne organizacije kao titulara-staraoca).
Najzad, u onom delu koji tretira ekonomsku normalizaciju, Alban Zogaj i Lazar Rakić su se, svaki iz svog ugla, bavili njenim postignućima, okvirom za njen nastavak (bili to sporazumi postignuti u kontekstu tehničkog dijaloga i Berlinskog procesa, ili tzv. „Vašingtonski sporazum“) i ograničenjima – od statusnih pitanja do diktata tržišta.
Kao osnov za tematske papire poslužile su diskusije vođene na ekspertskim radionicama održanim onlajn, u avgustu i septembru 2020. godine. Učinili smo svaki napor kako bi uključili viđenja obe strane. Autorima ostajemo neizmerno zahvalni na hrabrom i kreativnom razmišljanju.
Naša inicijativa i organizacije koje predstavljamo – pa ni mi sami – nemamo „omiljeno rešenje“. Na stranama u dijalogu je da dođu do najboljeg rešenja. Naše je bilo da, zajedno sa autorima, ponudimo jedan „katalog opcija“ za svaki od četiri problema, kloneći se maksimalističkih vizija i zahteva. Čitaoci će proceniti da li smo u tome uspeli.
*Urednici studije