Autor teksta je dr Marko Savković, izvršni direktor Beogradskog fonda za političku izuzetnost
Bez napretka u ključnim poglavljima, 23, 24 i 35, pregovori o članstvu mogli bi se zaustaviti. Da stvar bude još gora, kao društvo postali smo veoma „distancirani“ od ideje članstva.
Nažalost, sve je izvesnije da Srbija ove godine neće otvoriti nova poglavlja u pristupnim pregovorima sa Evropskom unijom. Ovo je, inače, prva godina u kojoj se to dogodilo od početka pregovora u januaru 2014. godine. U tim ključnim poglavljima, 23, 24 i 35, nije bilo napretka i, kao što je poznato, bez napretka u tim poglavljima pregovori o članstvu mogu se zaustaviti. Istovremeno, kako je Vlada Međak ispravno primetio, sami smo sebi „nametnuli“ dodatne kriterijume: na primer, kako vodeći političari pričaju o EU u svojim javnim nastupima. Očigledno loše, inače ne bi bilo takvih kriterijuma.
Da stvar bude još gora, kao društvo postali smo veoma „distancirani“ od ideje članstva. Treba pogledati samo pad podrške među mladima, dok je evroskepticizam u potpunosti „mejnstrim“ kao da smo država članica, a ne država kandidat, podrivajući ulogu i pomoć koju EU pruža… zato je otvaranje novih poglavlja toliko važno. Kontinuitet procesa je važan, utisak je da idemo ka nečemu. Međutim, zatvaranje je takođe važno – podsetio bih vas da smo do danas privremeno zatvorili samo dva poglavlja: 25 i 26 (obrazovanje i nauka).
Kosovo se predugo koristi kao izgovor za jačanje autoritarne vladavine, obesmišljavanje demokratskih institucija – pre svega parlamenta – i slabljenje uloge nadzornih tela.
Često se može čuti da EU pati od krize na zapadnom Balkanu, u vidu nedostatka kredibiliteta, i verujem da je Brisel toga svestan. Zato je njegov poslednji strateški programski dokument iz februara 2018. godine imao naslov „Ka kredibilnoj perspektivi proširenja“. Međutim, kredibilitet je dvosmerna ulica. Tačno je da u EU ne postoji puno entuzijazma za dalje proširenje, posebno u kontekstu pandemijskog i postpandemijskog perioda, kada će mnogi ovo protumačiti kao nepotreban trošak u kontekstu ekonomskog oporavka. Ni slika zapadnog Balkana nije sjajna: mir i stabilnost možemo predstaviti jedni drugima kao dostignuća, ali u to isto vreme neki drugi delovi sveta se brzo razvijaju, grabeći mogućnosti za razvoj, dok su ljudi i dalje naš najvrednij „izvozni proizvod“. Zaboravili smo na demokratizaciju, dok su hibridni režimi ojačali.
Pregovarački proces je politički proces, ali unutar njega su definisani jasni kriterijumi – napredujete (oboje) prema svojim zaslugama i nema drugog izgovora da to ne učinite, osim političkog interesa. Tačno je da proces pridruživanja traje predugo i da države članice imaju previše mogućnosti da usporavaju proces iz različitih, često vrlo političkih razloga; ali uspesi zemalja kandidata na polju reformi i kritike podrivaju taj argument. Pogledajte samo Severnu Makedoniju.
Činjenica je da se Srbija nalazi u specifičnoj situaciji sa Kosovom – sličnoj, ali samo sličnoj onoj u kojoj se Kipar našao uoči 2004. godine. Naravno, odbijanje Beograda da nastavi dijalog rezultiralo bi i suspenzijom pristupnih pregovora (bez obzira na dostignuća na drugoj strani, strani „reforme“). Ali Kosovo se predugo koristi kao izgovor za jačanje autoritarne vladavine, obesmišljavanje demokratskih institucija – pre svega parlamenta – i slabljenje uloge nadzornih tela. Otuda i novi kriterijum „funkcionisanja demokratskih institucija“ kao odgovor na situaciju u Srbiji.
Photo: „Person inside blue steel mailbox“, Jude Beck
Tekst je prvobitno objavljen na portalu CorD Magazine
