Vojna vežba «Zapad 2017» oružanih snaga Rusije i Belorusije održaće se od 14. do 20. septembra, ali se o njihovom značaju i implikacijama u stručnim krugovima spekuliše dobrih mesec dana. Kako se u analizi Atlantskog saveta –organizacije iz Vašingtona koja se zalaže za jačanje NATO i tzv. transatlantske veze – kaže, «vojne vežbe ne postoje u vakuumu i uvek se moraju razumeti u širem strateškom kontekstu». Naročito, dodajemo, kada je taj «širi kontekst» ispunjen atmosferom krajnjeg nepoverenja, gde su u susednoj zemlji (Ukrajina) i dalje u toku neprijateljstva u kojima SAD i NATO članice s jedne, a Rusija s druge strane direktno pomažu sukobljene strane.
Svrha vojne vežbe (vežbi) je u podizanju ili očuvanju borbene gotovosti. Međutim, vreme kada su one služile isključivo kao priprema za rat je iza nas. Sa razvojem svesti da je bezbednost nedeljiva, odnosno, da je u interesu (naših) suseda je da smo mi bezbedni; te da je ona i zajedničko dobro, nešto čemu treba težiti, naglasak je na transparentnosti. Zato je, u meri u kojoj je to moguće, transparentan pristup realizaciji vojnih vežbi poželjan.
Da bi se razumela napetost koja ovih dana vlada u baltičkim prestonicama dovoljno je pogledati mapu. Vežbe će biti održane u: zapadnoj vojnoj oblasti Rusije; Kalinjingradu; i širom Belorusije. Prostorni zahvat je takav da se formira polukrug oko tri nekada sovjetske republike, danas članice EU i NATO – Estonije, Letonije i Litvanije. Njihova rukovodstva, što je očekivano, podsećaju na rusku aneksiju Krima i konflikt u Ukrajini koji još uvek traje. Poljska, vojno snažniji sused prva je povukla konkretan korak, zatvorivši tokom celog septembra vazdušni prostor na granici sa Belorusijom. U Kijevu se, sudeći prema prvim reakcijama, vežbe doživljavaju kao idealno pokriće za novi upad oružanih snaga na njihovu teritoriju.
Prvi problem iz perspektive zemalja kako neposrednog okruženja, tako i Zapada je da ruska i beloruska strana nisu najavile održavanje vežbi, niti pozvale NATO da uputi posmatrače – što je do sada bila redovna praksa. Ovo bi značilo da su dve zemlje prekršile odredbe Bečkog sporazuma iz 2011, koji je dogovoren uz posredovanje OEBS-a s ciljem jačanja poverenja i izgradnje bezbednosti, te povećanja transparentnosti u postupanju oružanih snaga. Ujedno (što je takođe bio predmet sporazuma) nije predočen ni scenario vežbi, te se nagađa da će i ovoga puta biti simulirana neka varijanta konflikta sa NATO.
Druga tačka sporenja je oko broja vojnika koji će učestvovati. Analiza dvojice poljskih istraživača, pukovnika oružanih snaga Tomaža Kovalika i višeg službenika u Ministarstvu spoljnih poslova Dominika Jankovskog, pokazala je kako je za potrebe transporta vojnika i opreme u Rusiji određeno 4,000 železničkih vagona. Oni ukazuju da kompozicijama te veličine u Belorusiju može biti prebačeno 30,000 ljudi. Nekadašnji glavnokomandujući NATO u Evropi, general Filip Bridlov je ustvrdio kako je pred nama najveća ruska vojna vežba od okončanja Hladnog rata. Predstavnici Rusije i Belorusije odbacuju takve tvrdnje, rečima da broj uključenih vojnika neće preći 13,000 – što je, prema pomenutom međunarodnom sporazumu, limit preko koga se prisustvo vojnih posmatrača mora prihvatiti. Svi, međutim, znaju da je ovaj limit relativno lako zaobići, time što će jedna velika vežba biti podeljena na niz manjih.
Pa ipak, vežbe «Zapad» nisu nešto neočekivano, pa čak ni novo. One se održavaju od 1973, i to svake četvrte godine. Ruska strana ih je, za razliku od više vežbi koje je održala u proteklih nekoliko godina, najavljivala unapred. Pritom se tokom 90-ih nisu održavale, da bi se sa njima nastavilo 1999. kada se Moskva osetila ponovno sposobnom da tako nešto preduzme. Naročito je zanimljivo da se poslednja vežba u serijalu odvijala na potpuno istoj teritoriji (otuda i ovo «Zapad» u nazivu, iz ruske perspektive), samo su tada okolnosti bile drugačije. Sinopsisom je predviđena borba protiv terorističke pretnje, napad iz vazduha i sa mora, dejstvo mornarice po ciljevima na kopnu, sve do lansiranja raketa sistema Iskander-M i uopšte test novina u sistemu komandovanja i kontrole. Ovde ne smemo smetnuti sa uma da su ruske oružane snage u procesu reforme već dobrih deset godina – i da ta reforma zahteva stalne probe.
Na drugoj strani, SAD, a zatim i NATO su na svom odgovoru radili još od 2014. Krenulo se od američke, prilično rogobatnog naziva, «evropske inicijative za ponovnim uverenjem» (eng. European Reassurance Initiative) koja je u praksi prevedena u tzv. «uvećano istureno prisustvo» (eng. enhanced forward presence) NATO, dogovoreno na samitu u Varšavi 2016. Posredi su četiri «robustne, višenacionalne, borbene snage (jedinice)», koje u zvaničnoj publikaciji Alijansa naziva «najvećim pojačanjem kolektivne odbrane (NATO) ove generacije». Sve u svemu, 4,500 vojnika, uglavnom mehanizovane pešadije, u četiri zemlje – tri baltičke republike i Poljskoj – sa četiri vodeće države (SAD, Nemačka, Kanada i Velika Britanija). Iz našeg regiona, učestvuje samo Albanija (sa 18 deminera), ali, što je zanimljivo, ne i Hrvatska.
Pred nama je, dakle, prilično napeta nedelja. Da stvari budu još gore, sada kada su i u NATO rešeni da «pokažu zube» ruskoj strani, planovi za novim, sličnim vežbama u kojima će učestvovati snage zemalja Alijanse su intenzivirani. U novembru, održaće se vežba Trident-Javelin («Trozubac-bacač koplja») znatno manjeg obima, ali sa 3,000 vojnika koji učestvuju; dok je za iduću u planu vežba Trident-Juncture («Trozubac-raskršće») za čak 35,000 ljudi. Kako na istoku Evrope inicijative za posredovanjem i smanjenjem napetosti ustupaju mesto ratnim igrama, smanjuju se šanse za postizanjem mira.
Tekst je prvi put objavljen u Novom magazinu br. 332, 7. septembra 2017.
Foto: Delfi
