Mnogi kažu da je nemačka izborna kampanja dosadna. Zaista – nakon izbora u Americi pre manje od godinu dana, u Holandiji i Francuskoj ove godine – izbori u Nemačkoj ostavljaju utisak, na prvi pogled, kao da je ova najmoćnija zemlja Evropske Unije ”uzela sebi odmor za razliku od ostalog sveta”. Tako je ovih dana komentarisala jedna ugledna novinarka koja je, zajedno s više od četrdeset stipendista Robert Boš akademije, bila deo studijskog programa posvećenog izborima u Nemačkoj. Za pet dana razgovarali smo s velikim brojem aktera na javnoj sceni: od Predsednika Savezne republike Stajnmajera do gradonačelnika Grime, (gradić blizu Lajpciga, na istoku zemlje); od Ministarke za rodnu ravnopravnost i integraciju Saksonije do Potpredsednika parlamenta Bavarske. Uz predstavnike vlasti i političkih partija priču o aktuelnom političkom i društvenom trenutku dopunjavali su nam istaknuti novinari kao i predstavnici različitih oblasti javnog života, uključiv i ljude migrantskog porekla.
Stavljam poseban naglasak na njih jer smo ovih godina veoma često slušali o tome da Nemačka nije imigrantska zemlja, za razliku od, na primer, SAD, Kanade i Francuske. To se ubrzano menja – i to ne samo zbog tri miliona Turaka, od kojih 1,4 miliona ima nemačko državljanstvo, već i zbog mnogih drugih pridošlica. Tokom 2015. stiglo je oko 900.000 izbeglica i migranata – veliki broj s namerom da se nastani u Nemačkoj, 2016. nakon zatvaranja Balkanske rute oko 260.000, a do avgusta 2017. 124.000. Osim Sirijaca, Pakistanaca, Afganistanaca, Iračana, imigranata iz Severne i ostalih delova Afrike, u poslednje vreme raste i broj migranata iz Indije. Zanimljivo je napomenuti da u celoj Nemačkoj raste broj Jevreja koji se useljavaju iz različitih zemalja sveta, uključiv i Izrael.[1]
Zapanjuje činjenica da migracije nisu tema izborne kampanje. To,verovatno,zapanjuje i samu Angelu Merkel, koja je tek novembra prošle godine objavila da će se ponovo kandidovati i tom prilikom naglasila da očekuje težu kampanju nego što je bio slučaj prethodnog puta. Alternativa za Nemačku je, neosporno, izrasla u značajnu političku snagu i zbog migracija, ali sama kampanja ju je skoro potpuno mimoišla, za razliku od onoga što smo imali prilike da vidimo u Francuskoj i svim drugim evropskim zemljama. O čemu je tu reč: da li je Nemačka zaista tako otporna kao društvo da je uspela da se iznese sa svojim zebnjama i strahovima koji su 2015. zaljuljali Kancelarku prvi put posle deset godina na čelu države, ili je njena ekonomska premoć i činjenica da je ogromna većina Nemaca zadovoljna situacijom u zemlji potisnula sve ostale problem?
Paradoks je da se svuda gde god odete priča o izbeglicama i migrantima a da se ta tema ne pominje u kampanji. Jedan od članova Akademije je zaključio da je 2015. godina za Nemačku, pa i Evropu, imala sličan efekat kao 11. Septembar 2001. za Ameriku.
Jedan od naših sagovornika iz medija je upitao: ”Šta fali Nemačkoj da je odlikuje tako abnormalna normalnost?” – Da bi odgovor potražio u tome da ona teži umerenoj politici (još uvek pod pritiskom nacističke prošlosti), da nije doživela razarajuće procese unutar političkih partija za razliku od većine drugih, da ima veoma stabilne nacionalne i regionalne medije. Još uvek su zadržani i relativno visoki standardi medijskog izveštavanja. U istraživanjima javnog mnjenja javlja se kao najznačajniji zahtev – očuvanje ekonomske stabilnosti. Uostalom, u središtu cele kampanje je stabilnost. Veruje se da je upravo globalna nestabilnost naterala Angelu Merkel da se ponovo kandiduje. To je tema koja je zbila redove CDU i CSU, te su i Kancelarkini oponenti u njenoj sopstvenoj koaliciji do februara ove godine već zbili redove oko nje.
Analitičari se slažu da je osnovna tema celokupne kampanje poverenje. Nejednom smo čuli: ”Ona zna šta radi”. Njen položaj najuticajnijeg lidera u Evropskoj uniji niko ne dovodi u pitanje. Tu treba naglasiti da su Evropa i budućnost Unije jedva prisutni u kampanji. Da li je to dobro ili loše pokazaće post-izborni razvoj događaja. Čak se i AfD suzdržava da traži neposredno povlačenje iz EU. Doduše, oni jesu, istovremeno, najgore iznenađenje ovih izbora. Mnogi su Nemci uvereni da se njihovim ulaskom u Parlament menja politički sistem posleratne Nemačke. Sve do ovih izbora CSU je držala desno krilo političke scene, te je sve što je bilo desnije bilo apsolutno neprihvatljivo za nemačko društvo. Zato se i očekuje veliki odziv glasača, iako je ishod, odnosno pobeda Angele Merkel, sasvim izvestan. No, treba imati na umu da malo manje od polovine glasača još uvek ne zna koga će od političkih stranaka zaokružiti za desetak dana. Odbojnost odnosno podrška AfD može da deluje u oba pravca. Sve se više govori o glasačima koji se stide da kažu da bi za njih glasali, ali u osami glasačkog mesta mogu da budu iskreniji nego u odgovorima istraživačima javnog mnjenja.Velika iznenađenja su, ipak, isključena. CDU/CSU manje od dve nedelje uoči izbora ima između 36 – 40% podrške, SPD može da računa na 21 – 25%, Levi, Zeleni, Liberali i AfD od 7 – 9%. Dosta ljudi strepi da će AfD dobiti i više, naročito u istočnom delu zemlje i da će postati treća po snazi partija u Bundestagu.
Kako će onda izgledati vladajuća koalicija? Postoje najmanje četiri moguće kombinacije:
Prva, CDU/CSU i Zeleni – nezamisliva koalicija 80ih. Zeleni bi između ostalog, najverovatnije, tražili oproštaj dugova Grčkoj, što bi izazvalo otpor u stranci gospođe Merkel a nju učinilo ranjivom. Druga, tzv. Jamajka koalicija (zastava Jamajke je crno-žuto-zelena), dakle, uz prethodne idu i Liberali. Po mišljenju većine jedna veoma nestabilna koalicija jer bi Zeleni i Liberali imali, najverovatnije, suprotstavljene stavove i zahteve. Treća, tzv. Velika koalicija – kao i u prethodnih osam godine CDU/CSU i SPD – neki dobri znalci političkih prilika u zemlji smatraju da će ukoliko dobije više od 21% glasova porasti pritisak u SPD da udju u koaliciju. Mnogi članovi SPD se, pak, pribojavaju da će još jedna koalicija s CDU/CSU uništiti sam identitet stranke. Zanimljivo je da je taj pritisak već uveliko prisutan i to sa strane CDU. Predstavnici ove stranke uveravaju, u prilikama bez prisustva javnosti, predstavnike SPD da moraju ući u zajedničku koaliciju. Možda je upravo zbog toga kampanja više u duhu kooperacije nego konfrontacije. Četvrta, manjinska vlada – niko ne veruje da bi CDU/CSU ušao u takvu kombinaciju, a još manje se veruje da bi to bilo prihvatljivo za Angelu Merkel. Ništa drugo nije moguće, jer ni jedna od ovih stranaka nije spremna da udje u koaliciju s AfD i/ili Linke. Šta više, bez obzira na ozbiljnu demokratsku tradiciju ne žele ni da prisustvuju događajima na kojima učestvuju i predstavnici Alternative za Nemačku. Stoga će debate na sednicama sledećeg saziva Bundestaga biti veliki izazov za sve prisutne, a veoma interesantne za javnost.
Angela Merkel se u izbornoj kampanji malo osvrtala na protekle četiri godine, iako su bile pune veoma značajnih rezultata ali i izazova. Na primer, njena odluka da se odustane od električnih centrala na nuklearni pogon posle Fukušime dovela je do većeg korišćenja fosilnih goriva, pre svega, uglja. Tako Nemačka, iako veliki pobornik smanjenja emisije gasova staklene bašte, nije uspela da sama to postigne. Postavlja se pitanje kakvu će energetsku politiku voditi sledeća vlada. Osim korišćenja uglja postavlja se i pitanje korišćenja dizela. U Bavarskoj, na primer, smatraju da je zabrana dizela neprihvatljiva, jer će naneti štetu automobilskoj industriji. To je, sigurno, jedan od razloga zašto je za njih koalicija sa Zelenima ogroman problem. Deo rešenja kada je reč o energentima bio bi u uvećanom snabdevanju gasom. Međutim, ono je pod velikim znakom pitanja zbog zategnutih odnosa s Rusijom i Turskom.
Uzgred, sve lošiji odnosi s Turskom zabrinjavaju mnoge, a naročito građane turskog porekla. Na glasanje o referendumu o promeni Ustava Turske, kojim je osnažena pozicija Predsednika Erdogana, u Nemačkoj je izašlo svega 20% potencijalnih glasača. Međutim, strah od toga da će se nastaviti kvarenje odnosa je sve prisutniji: građani turskog porekla se osećaju gurnuti u stranu, mnogo toga može biti ugroženo uključiv i dogovor u vezi migranata. Naši sagovornici smatraju da je odnos s Turskom za Nemačku značajniji i od odnosa s Rusijom.
Druga veoma značajna tema kojoj se malo ili nimalo pažnje poklanjalo u kampanji su odnosi u Evropskoj Uniji. U političkim krugovima je zadovoljstvo da je Emanuel Makron pobedio u Francuskoj i dalje veoma izraženo. Očekuje se da Francusko – Nemačka lokomotiva opet povuče celu Uniju napred, pre svega, kada je reč o produbljivanju integracija između samih zemalja članica. Na saveznom nivou očekuje se jačanje monetrane i finansijske unije, reforma i jačanje evro zone, pre svega, da bi EU bila kompetetivnija na svetskom tržištu. To nije nužno slučaj na regionalnom nivou, naročito u najrazvijenijim regionima, kao što je Bavarska. A upravo su ti najrazvijeniji regioni: Bavarska, Baden-Virtenberg i Hesen oni koji pune savezni budzet.
Treca tema i ujedno prva i najvažnija u samoj kampanji – stabilnost i bezbednost, koja je bila stub kampanje, moraće se definisati mnogo šire. Prema našim sagovornicima posebna pažnja mora da se posveti bezbednosti sajber prostora. Ona mora ići ruku pod ruku s mnogo izraženijom digitalizacijom svih oblasti života, naročito državne administracije. Kancelarka Merkel se sama zalaže za politiku ubrzane digitalizacije.
Nemački predsednik razgovara sa gospođom Liht ranije ovog meseca u Berlinu.
Sve u svemu, nova vlada i parlament će se nužno suočiti s velikim pitanjima: reprogramiranje ili oprost bar dela grčkog duga, jačanje evro zone uz reformu i same Evropske unije, Evropska unija u više brzina kao odgovor na potrebu daljeg proširenja, jedinstvena evropska politika prema izbeglicama i migracijama. A kampanja je pokazala da građani Nemačke nisu spremni za ovakva pitanja, da nisu spremni za promene. Kada je pokretačka snaga političkog života zadovoljstvo i indiferentnost teško je legitimisati velike korake. Jedan od naših sagovornika je na jezgrovit način formulisao problem pred kojim će se u naredne četiri godina naći Angela Merkel i vladajuća koalicija: “Nemačka treba da reformiše Evropu a Nemci to neće jer je njima dobro”.
______________________________________________________
* Tako je, na primer u Lajpcigu 1935.bilo 11.564 Jevreja ( bila je šesta najveća jevrejska zajednica u Nemačkoj). Poslednjih 220 Jevreja deportovano je u Terezienštat 13. februara 1945. Zajednica je 1989. imala svega 30 članova a 2012. porasla na 1.300. Većina je pristigla iz bivših sovjetskih republika.
Za Novi Magazin: Sonja Licht
