Još jedan napad inspirisan radikalnim učenjem potresao je do temelja jedan od najposećenijih starih gradova Evrope, prepoznatih kao globalno mesto interakcije, kulture i zabave. Samim tim, kako se izrazio stručnjak blizak autoru, napad na La Ramblu nije i ne može biti posmatran kao napad na Španiju, odnosno Kataloniju; već na Evropu i način života koji se na pločnicima Barselone i bezbroj drugih, otvorenih prostora promoviše. Uostalom, u ovoj turističkoj zoni najmanje je «lokalaca»; među nastradalima su turisti pristigli sa svih meridijana.
Danas znamo da je događaja povezanih sa onim na La Rambli bilo više. Najpre se u Alkanaru, na krajnjem jugu regiona Katalonije, u sredu, 16. avgusta uveče odigrala eksplozija u kojoj se urušila jedna stambena zgrada. Uzrok eksplozije je najverovatnije bio u grešci pri pripremi kanistera koji su činili deo planiranih eksplozivnih naprava, a koji su sadržali i tragove TATP (triaceton triperoksid), smeše koja je upotrebljena u napadima u Parizu, Briselu i Mančesteru (prvi je do ove informacije došao Pol Krikšank, komentator CNN). Teroristi su potom pokušali da iznajme kamion, u čemu nisu uspeli jer nisu posedovali potrebnu dozvolu. Zato su iznajmili dva manja kombija. Istražitelji su tako utvrdili da su napadači imali plan A, B i C – prvi je podrazumevao napad kamionom napunjenim bocama gasa; drugi, da se dva kombija napune bocama; međutim, rečena eksplozija ih je prisilila da pokrenu plan C, gde je primarna meta bila La Rambla, a druga gradić Kambril, koji je i sam turistička destinacija.
Rukmini Kalimahi, široko citirana novinarka Njujork tajmsa, piše kako su još pre deset godina iz ambasade SAD u Madridu upozorili Vašington da je napad u Kataloniji izvestan: «imigranti muslimanske veroispovesti žive na ivici španskog društva, ne govore jezik, nemaju posao, dok je mesta na kojima bi mogli ispovedati svoju veru na dostojanstven način vrlo malo». U međuvremenu, nastavlja ona, zahvaljujući delovanju salafista iz Severne Afrike, radikalizacija je uhvatila zamah. O tome je posebno razgovarala sa Lorencom Vidinom iz programa Univerziteta Džordž Vašington posvećenog ekstremizmu. Ovaj istraživač tvrdi kako su salafisti, preko jugozapadne Katalonije (gde se nalazi i Kambrils), sve do špansko-francuske granice na severu, uspostavili gotovo 50 verskih objekata u kojima se ispovedalo njihovo učenje. Finansiranje je, što su španske institucije javno saopštile, poticalo od zemalja Zaliva, ali i Severne Afrike (Libija, Maroko). Snage bezbednosti regiona Katalonije kao i Španije suočile su se sa fenomenom paralelnog društva i njegovim pojavnim oblicima – odvojenim «sudovima» i «policijom»; uskraćivanjem obrazovanja devojčicama; prisilnim brakovima. Ipak, selafijsko učenje se, opet prema Vidinu, ne može uzeti kao direktno odgovorno za napade, već samo način da se određene – radikalne – ideje približe široj populaciji.
S druge strane, nije do kraja jasno da li postoji «povratna veza» sa ratištima na prostoru Iraka i Sirije. Prema Karoli Garsija-Kalvo, višoj analitičarki Kraljevskog instituta Elkano, iz Španije je u redove tzv. Islamske države (ID) pristiglo svega 200 «boraca» – svega, ako se uzmu u obzir brojke za evropske zemlje slične veličine. Ipak, što ističe i Kalimahi, čak tri četvrtine njih je živelo u Kataloniji; a jedna od odrednica ovog, najsavremenijeg terorizma jeste da grupe koje iniciraju napade potiču iz okruženja «na margini» u kojima se za kratko vreme promenila etnička struktura (preciznije: dominantno imigrantskih delova grada).
Posebnu dimenziju napadu daje to što su, barem do sada, španski i katalonski organi vlasti demonstrirali visoku efikasnost u privođenju lica za koja se sumnjalo da su radikalizovana i da se pripremaju za odlazak u rat: 173 od 2013. do 2016. godine, opet prema Garsija-Kalvo; a čak 700 od 2004. godine, prema istraživanju novinara Njujork tajmsa. Godinama dakle, snage bezbednosti ove zemlje predvode napore na suzbijanju pretnje nasilnog ekstremizma. Međutim, Marokanaca koji su se pridružili ID je preko 1,600. Uprkos saradnji sa tamošnjim službama bezbednosti, dokazanoj mreži doušnika i čak 54 hapšenja od početka 2017, nema načina da se rizik u potpunosti ukine.
Pa ipak, terorističke «ćelije» koje su zasnovane na bliskim porodičnim vezama svakako predstavljaju ozbiljan izazov za snage bezbednosti. Tako je među 12 članova grupe odgovorne za napade, bilo četiri «para» braće. Dosta je i nelogičnosti – ili pak, prikrivanja tragova – kojim je onemogućeno da napad bude otkriven. Na primer, iz izvora bliskih autoru smo obavešteni kako se u Španiji govori o tome da se radikalizacija počinilaca odigrala za svega nekoliko meseci. Istraga je delom to i potvrdila: nisu bili od ranije poznati organima gonjenja; njihovi nalozi na društvenim mrežama nisu sadržali radikalne stavove, odnosno postove. Živeli su onako kako bi se moglo očekivati od mladih ljudi: konzumirali alkohol, izlazili. Međutim, prostor u kome su skladištili boce sa gasom iznajmili su čitavih godinu dana pre napada, daleko od grada u kome su živeli, što je indikator promišljanja i planiranja. Kalimahi, na osnovu razgovora sa sopstvenim izvorom, smatra kako su napadači namerno održavali naloge takvim na društvenim mrežama, svesni da mogu biti predmet prismotre.
Prema Brusu Hofmanu, profesoru Univerziteta Džordžtaun koji je i savetnik Vlade SAD, «za džihadiste je Španija odavno linija fronta». Ona će to i ostati. Setićemo se 2004. i stravičnog napada na stanici Atoča koji je razuverio Evropu u predstavi kako je konflikt negde daleko. Tu je i simbolika koja mnoge potencijalne napadače inspiriše: od 8. do 15. veka, delovima španske teritorije i Iberijskog poluostrva upravljali su kalife; na ekstremističkim veb sajtovima često se fantazira o povratku tzv. Al-Andalusa. Namerno gaženje pešaka, slučajnih prolaznika vozilom – kao, sada već i definitivno nova tehnika koja se zapravo dugo propagira na ekstremističkim portalima, veb sajtovima – postaje «oružje izbora» za niz sociopata, fanatika svih boja i opredeljenja koji na taj način traže svoje mesto u istoriji. Napadi u Finskoj i Marseju, koji su se odigrali u danima nakon La Ramble su to već pokazali.
Tekst je prvi put objavljen u Novom magazinu br. 330, 24. avgusta 2017.
Photo: CNN
