Tekst je prvobitno objavljen u Novom magazinu. Autor teksta je Marko Savković, izvršni direktor Beogradskog fonda za političku izuzetnost.
Nakon što je postalo jasno da je Bajden odneo pobedu, politički akteri na Kosovu listom su pozdravili rezultate izbora, dok su lokalni mediji u analizama istakli kako je Trampova administracija bila naklonjena Beogradu. Kurti pre svih – Trampov izaslanik Grenel je, najzad, doprineo njegovoj smeni. Lider „Samoopredeljenja“ je snimio i kratak video uoči novembarskih izbora kojim je poželeo uspeh Bajdenu i njegovom timu.
Deluje da se ciljevi nove administracije neće menjati: ekonomska normalizacija i uzajamno priznanje. „Novo“ je da se ponovo insistira i na teritorijalnom integritetu. U međuvremenu su se desile dve stvari: dijalog je „restartovan“ u julu, uz podršku Nemačke i Francuske i novog specijalnog izaslanika, Miroslava Lajčaka; da bi zatim, 4. septembra bio potpisan „Vašingtonski sporazum“ koji, uprkos brojnim osporavanjima i kritikama, već nekoliko meseci proizvodi praktične posledice – od otvaranja kancelarije američke „razvojne banke“ (DFC) u Beogradu, preko „sporazuma o podsticanju investicija“ (eng. „Investment Incentive Agreement“) do uspostavljanja diplomatskih odnosa Izraela i Kosova 1. februara (koje je pozdravio i portparol Stejt dipartmenta, dakle nema govora o tome da nije podržano i od nove administracije). Pod pretpostavkom da je siguran pobednik predstojećih izbora, Kurti će morati da se odredi i prema jednom i prema drugom procesu.
On će svakako oformiti novi pregovarački tim i insistirati, još jednom, na principima koje je najavio 2019. godine: da nema sporazuma bez dijaloga (nije najjasnije na šta pod ovim misli); da ne može biti razgovora o razmeni teritorija; i da u takve razgovore ne mogu biti uključeni predsednici (misleći na Vučića i Tačija). Kako je Tači pod optužbom za ratne zločine, treći princip više nije aktuelan. Na vebinaru u organizaciji univerziteta Harvard, 18. maja 2020, Kurti je podelu odbacio kao „opasnu“ i „rasističku“ ideju koja datira iz vremena konflikta 90-ih. Umesto razgovora o teritorijama, otvoren je za ekonomsku saradnju, obrazovanje i razvoj, ali u kontekstu „mini-Maršalovog plana“ za Zapadni Balkan kako bi se ovaj region „otrgao od stranih uticaja“. Veruje da takav plan može postati realnost samo ukoliko EU i SAD budu radile zajedno. (Ko će takav plan finansirati, u uslovima oporavka od pandemije, kada je EU već obećala 9 milijardi evra Zapadnom Balkanu kroz svoj investicioni plan, takođe je upitno.)
Ako je suditi prema prvom mandatu, Kurtijeva Vlada može ponovo insistirati na merama „reciprociteta“, i tretirati Beograd (Srbiju) onako kako on tretira Prištinu (Kosovo), najpre u pogledu priznanja oznaka i sertifikata na proizvodima. To bi se u praksi moglo pretvoriti u novi embargo na srpske proizvode, taman kada se razmena počela vraćati na nivo pre novembra 2018. godine. Rizik da se ovako nešto dogodi ipak je mali; imalo bi daleko više smisla, i bilo kudikamo konstruktivnije, podržati ekspertske timove koji rade na usaglašavanju preostalih 37 sertifikata. „Otpriznavanje“ diploma stečenih u obrazovnom sistemu Srbije direktno bi pogodilo upravo Srbe koji žele da žive i rade na Kosovu i kao takvo bilo kritikovano od međunarodne zajednice. Nije najjasnije ni da li bi se nastavilo sa kampanjom traženja novih međunarodnih priznanja. Pre godinu dana, ministar spoljnih poslova Glauk Konjufca je morao da prizna poraz u ovoj, inače veoma teškoj borbi koju Kosovo i Srbija već dugo vode „iza kulisa“.
Prvi put Kurti je pao zato što je bio smetnja dogovoru, onako kako ga je zamislio Vašington. Evropska unija (EU), sve vreme koliko je dijalog bio u krizi, nije bila sigurna šta da radi. Prema više puta komuniciranoj najavi da će se preispitati svi sporazumi koji su postignuti u okviru Briselskog dijaloga postavila se prilično blago. Treba, međutim, reći i da Kurti nije stigao da nameru sprovede u delo; drugi poslovi su bili preči, pre svih demontiranje sistema koji su uspostavile tri partije koje su se dvadeset godina smenjivale na vlasti. Zbog toga je, na kraju, i izabran; birači će od njega prvenstveno očekivati „poslove i pravdu“ (eng. „jobs and justice“), slogan koji rado ponavlja.
Kurti predstavlja izazov za Beograd. On se razlikuje od lidera sa kojima se u Briselu do sada razgovaralo. To se moglo videti kada je, nakon višemesečnih pregovora, izabran – ponajpre na posebnoj sesiji Minhenske bezbednosne konferencije, sa koje je „pušten“ u javnost snimak njegovog obraćanja. Takođe prisutan, predsednik Vučić je ljutito reagovao na svaku Kurtijevu rečenicu, a naročito onu „da Srbiji treba pomoći da se oslobodi Kosova“. Lider „Samoopredeljenja“ je umešan govornik: spaja teme socijalne pravde, prava na (etničko) samoopredeljenje, kritike stranog kapitala i političke korupcije. Nasleđe najboljeg učenika Adema Demaćija, o čemu podrobno piše Petar Ristanović, ga određuje. Međutim, za razliku od 2014, kada ga je autor prvi put upoznao, danas je topliji, prijemčiviji; naučio je da komunicira i da se kreće u međunarodnim krugovima. Tamo gde Vučić nastupa skrušeno i lažno skromno, Kurti pleni samopouzdanjem. Ali, on priželjkuje moć i poziciju kakvu ima predsednik Srbije, smatrajući – ne bez osnova – da upravo politička fragmentiranost otežava poziciju Kosova u pregovorima.
Tu dolazimo i do najizazovnijeg pitanja: da li je Kurti odustao od ideje nacionalnog ujedinjenja sa Albanijom. Oni koji ga podržavaju, reći će, jeste; ili da to više nije tako bitno. Oni koje brine uspon ove partije odgovoriće kako je nacionalizam uvek bio jedna noga na kojoj je „Samoopredeljenje“ stajalo.
Sam Kurti je, pre nekoliko dana – verovatno i kao reakciju na istovetnu izjavu Ramuša Haradinaja – izgovorio da treba ostaviti mogućnost referenduma na kome bi se građani o tome izjasnili. Jedan od naših vodećih poznavalaca političke situacije na Kosovu, Milivoje Mihajlović, rekao je gostujući na RTS-u da je „Republika Srpska bliža Srbiji mnogo više nego Kosovo u odnosu Albaniju“; te da „nema među Albancima dovoljno ljudi koji bi podržali na referendumu ujedinjenje. Tamo nema nekog raspoloženja, oni strahuju od države u kojoj bi Kosovo bilo razvijeni sever – kako se kaže u šali“. Možda baš zato Haradinaj u pozivu na referendum dodaje da bi Kosovo zadržalo institucije i bilo neka vrsta federalne jedinice. Mihajlović je, verovatno, u pravu, ali postoje i analitičari, poput Agona Malićija, ili Florijana Ćehaje, koji procenjuju da u situaciji u kojoj državnost Kosova i evropske integracije ostaju upitne, neka vrsta ujedinjenja sa Albanijom predstavlja jedini „plan B“ za Prištinu. Izvesnije je da novi neuspeh dijaloga, ili njegov definitivan krah, povlači sa sobom rizik novih granica na Zapadnom Balkanu.
Tekst je prvi put objavljen u Novom magazinu br. 510 4. februara 2020.
Foto: hashtag.al
