Fotografija preuzeta sa portala Impakter
Nezgoda sa terminom „populizam“ je u selektivnoj upotrebi. S jedne strane, zgodan je da se opiše širi fenomen: uspon partija i (njihovih) lidera koji se u traganju za odgovorom na složene probleme jednog društva obraćaju „narodu“, nasuprot (otuđenoj) „eliti“. S druge, pribegava mu se kada se neko želi odstraniti iz (ozbiljne) diskusije, tako što će mu se uskratiti kredibilitet: „to su populisti“, kao da je reč o deci koja nisu dovoljno zrela da razgovaraju o datom problemu. Zapravo, „elite“ čine veliku grešku kada ovako, s prezirom odbacuju populizam, ne razmatrajući dublje njegove uzroke.
Društva i ekonomije zemalja Zapada nisu prevazišle posledice tri fenomena: globalne recesije, migrantske krize i automacije. Ili, globalizacija, imigracija i tehnologija nisu donele ništa dobro srednjoj klasi, na čijem prihvatanju je izgrađen posleratni poredak. Ekonomski rast Zapada omogućili su, kako piše Tomas Fridmen, „dobro plaćeni poslovi srednjeg nivoa kvalifikovanosti“; koje procesi automacije, ustupanja poslova (eng. outsourcing) i jeftin uvoz iz Kine (i drugih zemalja) danas čine prevaziđenim. Poslovi koji su preostali su ili visoko plaćeni za visoko kvalifikovane, ili nisko plaćeni, za one sa niskim stepenom kvalifikacije. Usled rastućih troškova života, srednja klasa se pomera dalje od visoko globalizovanih mega-gradova, gde su im prvi susedi imigranti. Bespomoćno posmatraju kako se „tkanje društva“ (eng. social fabric), tkano decenijama, raspliće; zavide onima koji su se „snašli“ zato što su imali potrebne „veštine“. Utočište više ne pruža ni tradicionalna porodica: ona je „atomizirana“ još u prethodnoj generaciji.
Suočen sa „udarom“ na standard života i društvene norme, „narod“ se oseća „izdanim“ od „elite“. Otuda „žuti prsluci“: vaspitačica; mehaničar u penziji; profesor u gimnaziji; i mnogi drugi, koje je (samo) jedan u nizu poteza francuskih vlasti pod Makronom – dodatni porez na neekološka goriva – razbesneo. (Kako bi smo razumeli uzroke i implikacije protesta u Francuskoj, predlažemo izvanredan tekst Milice Popović za portal „Mašina“, „Neoliberalna diktatura Emanuela Makrona u manje od 13 minuta“.) Mada se složen fenomen kakav je Bregzit ne može svesti na „glas (iz) protesta“, i tamo je posredi „izdaja (od strane) elita“ i to dvostruka: najpre je građanima obećala neostvarivo (rešiti pritisak imigracije, a zadržati pristup tržištu i poslovima EU); da bi se zatim pokazala nesposobnom da sam proces sprovede do kraja. Ipak je i dalje teško objasniti kako je moguće da vlasti jedne od najstarijih i najstabilnijih demokratija ne znaju kako će izgledati 1. april 2019. godine.
Navedenim fenomenima zato dodajemo još jedan, koji Ros Duto (Douthat) razume kao „zabludu meritokratije“. Ona ide ruku pod ruku sa (urođenim?) idealizmom liberalnih elita. Problem nisu mere koje su uvedene, već to što ih nismo dobro objasnili građanima, govore Makronovi savetnici. Oni koji tumače njegove politike ukazuju da je način pogrešan, da se ne može na silu, bez podrške političara „na lokalu“ (Makronova partija je više pokret kome nedostaje tradicionalna mašinerija). A niko ne obraća pažnju na jednostavnu činjenicu na koju ukazuje Milica Popović: da su građani državnim subvencijama navedeni da kupuju vozila na dizel francuske proizvodnje (da bi se pokrenula ili održala ekonomija), da bi sada ista ta država odlučila da dodatno oporezuje dizel gorivo (iz razloga koji, na kraju krajeva građanima više nisu bitni). Zapravo je porez bio samo kap koja je prelila čašu u moru neoliberalnih politika („ukinuto progresivno oporezivanje kapitala; ukinuto indeksiranje penzija prema inflaciji; smanjena državna pomoć za stanovanje“, Popović).
Zabluda dolazi i od privilegije, koja ukida mogućnost poistovećivanja, i samim tim empatije odnosno razumevanja. Uzmimo samo stav Radeka Sikorskog, bivšeg ministra spoljnih poslova Poljske i po svemu pripadnika elite. U odgovoru na pitanje novinara da objasni uspeh populista u Evropi, on citira tekst svoje supruge, poznate autorke En Eplbaum, u kome ona piše kako je posredi revolt „neuspešnih“ protiv „meritokratije i konkurencije“. Alternativa je Makron – na šta novinar rezignirano primećuje kako je rejting francuskog predsednika najniži od dolaska na vlast.
Duto, citirajući „Uspon meritokratije“ Majkla Janga, ukazuje na fundamentalnu grešku u njenom ustrojstvu: pretpostavku da će ona neminovno kooptirati (naj)talentovanije, ljude koji bi, da su kojim slučajem ostali u svojim zajednicama, postali lideri. Međutim, u politici je težište na lojalnosti, na sposobnosti (kako, nije važno) održanja čvrstih veza sa „bazom“. Zato je Makron, nakon početnih uspeha, neminovno naišao na zid u koji su udarili i njegovi prethodnici.
Francuski problem je međutim i evropski, uzimajući u obzir jedinstvenu poziciju koju će ova zemlja, zajedno sa Nemačkom a nakon bregzita neminovno zauzeti. Zato je od ogromnog značaja kako će se njene elite izboriti sa tekućom krizom. Jedan način zagovara Fridman: „uravnotežiti potrebu ekonomskog rasta sa zahtevom redistribucije; pomoći onima koji zaostaju bez da se nepotrebno opterete buduće generacije; ostaviti granice otvorenim, ali ujedno voditi računa o tome da građani ne izgube osećaj pripadnosti“. Prilično idealistički ciljevi. S druge strane, Mađarska – koja se suočava i sa problemima odliva stanovništva i radne snage, koju zbog restriktivnog zakona o migracijama nije moguće nadoknaditi – se opredelila za zakon kojim se omogućava do 400 sati prekovremenog rada godišnje. Protesti u Budimpešti (pojedinci primećuju, protesti Budimpešte) protiv ovakvog rešenja („robovski zakon“) prerasli su u proteste protiv vlasti.
Najveći problem od svih je da nema adekvatnog rešenja na nacionalnom nivou. „Isključiti se u svetu koji je umrežen jeste ludost“, piše Fridmen. Bregzit dakle nije (to) rešenje, što će se pokazati već u 2019. Upravo se decentralizovane i dobro pozicionirane države, sa ostvarenom kohezijom u društvu, ali umrežene i otvorene – nasuprot centralistički ustrojenim i zatvorenim usled uvreženih, a moćnih interesa – bolje nose sa opisanim, globalnim izazovima.
Tekst je prvi put objavljen u novogodišnjem izdanju „Novog magazina“ br. 400-401, 27. decembra 2018.
