Fotografija: prva debata kandidata za nominaciju Demokratske stranke, Majami, 27. jun; copyright Getty Images
“Izabrati kandidata koji može pobediti Trampa”: ove reči poput mantre ponavljaju u Demokratskoj stranci (SAD). Ali kakav taj kandidat(kinja) mora da bude kako bi pobedio jednu tako polarizujuću silu kakvu aktuelni predsednik predstavlja?
Pre svega, čini se da to mora biti on. Poražavajuće za zemlju koja mnogi doživljavaju kao jednu od predvodnica na frontu borbe za ravnopravnost polova, nameće se teza da “belog, narandžaste kose matorca” može pobediti isključivo “beli, sedi matorac”, a ne “pametna, ostvarena žena”. Važno je i iskustvo (kako Bajden, tako i Sanders su na “velikoj sceni” američke politike od početka 70-ih), prepoznatljivost imena (jedan je borac protiv establišmenta i neko koga protivnici optužuju da propagira socijalizam, drugi, potpredsednik u dva mandata) i, krajnje subjektivna, percepcija šansi za pobedu (Natanijel Rakich za portal 538.com) koja ne daje puno izgleda (Kamali) Heris i (Elizabet) Voren, zato što su – žene. Ovaj rodni bias je tim upečatljiviji, što su po političkim pozicijama Bajden i Heris, odnosno Sanders i Voren zapravo mnogo bliži.
Ako je zaista tako, onda najvažnije pitanje postaje ko je među navedenim kandidatkinjama i kandidatima “široko prihvatljiv” i kao takav se “da izabrati” (eng. electable). Posredi je, delom i duboka frustracija nastala nakon poraza 2016. i svega što je potom usledilo. Glasači demokrata sada žele “sigurnu kartu”, onu na koju svesno igra i Džo Bajden, koji od početka kampanje najbližim saradnicima govori da to što ga ljudi prepoznaju i što je umeren političar prihvatljiv kako običnim ljudima tako i tzv. establišmentu vodi pravo na položaj. Međutim, bliže punoj istini je istraživanje Univerziteta Južne Kalifornije i Los Anđeles tajmsa. Pristalice Demokratske stranke su tako pitane da opišu idealnog protivkandidata: dve trećine su istakle da je to belac/belkinja; 7 od 10 (70%) da je to muškarac; a tri četvrtine da to mora biti neko starosti između 41 i 65 godina (što bi, zapravo, bio argument protiv Bajdena odnosno Sandersa – obojica su dobro zagazili u 70-te). Umesto nekog “progresivnog” (Sanders, Voren), mala prednost je, opet, na strani umerenog kandidata (Bajden, Heris). Pitani da sa liste ponuđenih izaberu svog idealnog kandidata, ispitanici su se listom opredeljivali za Bajdena, uvereni da on može pobediti u novembru 2020. (“sigurno”, smatra 39%, a “verovatno” 47% njih). Iza je ostao Sanders (tako svega 19% ispitanika veruje da on “sigurno” može pobediti Trampa), dok Voren, Heris i ostali (Pit Butigig, čija životna priča zaslužuje poseban tekst, ili Beto O’Rurk) nemaju šanse.
Dve vodeće kandidatkinje su, očekivano, kritikovale fokus na to ko se (najlakše) “da izabrati”. Heris je izjavila kako se svojevremeno niti Obama, ni Tramp nisu smatrali kandidatima da budu izabrani. I zaista, kako pokazuje istraživanje Redžine Bejtson (Bateson) u kome je slučajno izabrane pristalice Demokratske stranke podelila u kontrolne grupe, ponavljanje poruke prema kojoj “beli, sedi matorac” ima najviše izgleda (u borbi sa Trampom) postaje upravo najbolja reklama za “bele, sede matorce”. Drugi fenomen koji Bejtson opisuje jeste “strateška diskriminacija”, subjektivni stav da mada “mi (ja) nipošto nismo rasisti ili seksisti”, “drugi ljudi jesu”. Samim tim, šanse da “tamnoputa žena” pobedi su male. Moguće rešenje je u isticanju strateških prednosti kandidata manjine – kada bi Afro-Amerikanci u znatno većem broju podržali kandidata (kandidatkinju) Demokratske stranke iduće godine, on(a) bi možda i pobedio(la) – ali se za sada ovim niko u dovoljnoj meri ne bavi.
Kako se kampanja bude odvijala, pretpostavlja se da će pitanje prepoznatljivosti kandidata otići u drugi plan, a da će se ljudi više koncentrisati na konkretne politike koje kandidati zagovaraju. Tada šanse Voren, čija je platforma možda i najrazrađenija, rastu. Trka dakle ostaje širom otvorena; osim za one koji su do ovog trenutka potrošili više novca nego što su prikupili (čime je iz trke najverovatnije ispao i O’Rurk, “favorit iz senke” liberalnog krila Demokratske stranke još od prošlogodišnje borbe sa Tedom Kruzom). Ako su već sada u minusu, oni nikako neće moći da priušte cenu nadmetanja u Kaliforniji (februar-mart) i to pre svega zbog skupog TV minuta.
Podrška (prihvatanje) Bajdena među demokratama opada, delom i zbog njegovih sukoba sa drugim kandidatima ove stranke. Moguće je i da se pravi kandidat(kinja) još nije pojavio(la); jer, kada su USC i Tajms pitali građane za koga bi se opredelili između Trampa i neimenovanog kandidata demokrata, oni su birali demokratu, u odnosu 51:37 (12% neopredeljenih). Ako se uzme da je procenat podrške aktuelnom predsedniku 44% (podaci Galupa za 1-12. jul; najviši u aprilu 2019, 46%, najniži u decembru 2017, 35%; prosek od početka mandata 40%) ovaj nalaz ne iznenađuje. Istina, Tramp uživa podršku 72% republikanaca (po čemu je uporediv sa Bajdenom i Sandersom na strani demokrata). Međutim, kada se uzme celokupna populacija, tada u pogledu prihvatanja zaostaje i po celih deset indeksnih poena (za kandidatima demokrata). Opet – i ovih argumenata i protivargumenata je bezbroj – Tramp nešto bolje stoji u tzv. swing states – poslovično neopredeljenim državama, poput Arizone, Floride i još desetak drugih.
Demokrate, dakle, imaju šansu, pod uslovom da se konsoliduju (a ne svađaju između sebe, kao što Bajden i Sanders ovih dana rade po pitanju zdravstvenog osiguranja) i opredele (da li će insistirati na svojim glasačima, odnosno postojećoj bazi ili se boriti za milione onih koji su nakon Obame, suočeni sa Hilari birali Trampa). Prve borbe na putu demokratske nominacije nas čekaju za nešto više od 6 meseci u Ajovi (3. februar), Nju Hempširu (11. februar), Nevadi (29. februar) i Južnoj Karolini, odnosno pomenutoj Kalifoniji (3. mart).
Tekst je prvi put objavljen u Novom magazinu br. 430, 25. jula 2019.
