Fotografija Pascal J. Le Segretain Getty Images
Tezu kako je 90-ih, tokom nekoliko godina koje su pratile završetak Hladnog rata i nestanak Sovjetskog saveza, Zapad – a zapravo Sjedinjene Države (SAD) – propustio jedinstvenu priliku da izgradi trajno konstruktivan odnos sa Rusijom, čuo sam prvi put od (jednog od) urednika u časopisu Foreign Affairs. U zanimljivom razgovoru, kolega iz SAD je kritikovao nastup Vašingtona prema Moskvi kao “pravdu pobednika”; politiku (spro)vođenu bez osećaja za specifičnosti Rusije, dominantnu političku kulturu, nasleđe i implikacije društveno-ekonomskog sistema razvijanog osam decenija; pa i osećaj veličine u međunarodnim odnosima. Devedesete su za “obične Ruse” zaista bile strašne; zato Putin i nailazi na razumevanje svojih sunarodnika kada kaže da je “slom Sovjetskog saveza najveća geopolitička katastrofa 20. veka”.
U nedavno objavljenoj knjizi “Ko je izgubio Rusiju? Kako je svet ušao u novi Hladni rat” (Who Lost Russia? How the World Entered a New Cold War) osnovna teza autora Pitera Konradija (Conradi) je da je osim u smislu ekonomske liberalizacije, Zapad, zaslepljen pobedom u Hladnom ratu, Rusiji pristupao bez jasne strategije. U opisu Konradi polazi od događaja čiji je bio svedok, izveštavajući iz Rusije od 1988. do 1995. – glasnosti i perestrojke, uspona Jeljcina i dogovora o (samo)ukidanju Sovjetskog saveza krajem 1991, preko privatizacije, sloma ekonomije do pojave oligarha (oligarhije).
Puno pažnje Konradi posvećuje naglašeno ličnom odnosu koji su razvili predsednici Klinton i Jeljcin. Verovali su jedan drugom; tako je izbore održane 1996. američki predsednik nazvao “pobedom demokratije” uprkos dokazima koji su ukazivali na suprotno. Opet i ovu činjenicu treba smestiti u odgovarajući kontekst: iz ugla Zapada, pobeda Zjuganova značila je rizik povratka Rusije komunizmu. Zbog toga je, na šta je ukazivao i Zbignjev Bžezinski, Rusiji priznato pravo na intervenciju u susedstvu, kao što je bio slučaj u Čečeniji 1993. SAD su bile spremne da prihvate da postoji prostor na koji u Moskvi gledaju kao “svoj”.
S druge strane, Putin je po dolasku na vlast isticao evropski identitet Rusije, a razrešenje dileme kakvu je širenje NATO predstavljalo video u njenom konačnom članstvu u Alijansi. Po uzoru na sistem uspostavljen krajem Drugog svetskog rata, verovao je da je globalno partnerstvo u suzbijanju terorizma i osiguranju stabilnosti moguće. Mada se nije slagao, mirno je posmatrao dok su SAD intervenisale u Avganistanu i Iraku, nudeći pomoć u borbi protiv terorizma; nije prigovarao ni kada su tri bivše sovjetske republike sa Baltika postale članice. “Reset” očekivan po dolasku Obame se nije desio. Intervencija u Libiji uverila je Putina da promena režima ostaje jedan od elemenata američkog pristupa, a mnogi će reći, i u neophodnost (sopstvenog) povratka na mesto predsednika.
U autorovoj analizi politike Zapada prema Rusiji dva nalaza se izdvajaju: da su danas prisutna autoritarnost, klijentelizam i korupcija u ruskom društvu nastale 90-ih; te da su razmimoilaženja koja određuju odnose Rusije i Zapada, odnosno Rusije i SAD “starija” od Putina. Jeljcin se tako protivio proširenju NATO; čak su i liberalni(ji) političari, poput Borisa Nemcova upozoravali na mogućnost dugoročnog narušavanja odnosa. Konradi na jednom mestu navodi kako je Klinton takve prognoze odbacivao kao “luckaste”. Deset godina kasnije, insistiranje SAD na prijemu Ukrajine i Gruzije u NATO predstavljaće konačno upozorenje sa stanovišta ruskog nacionalnog interesa; mesec dana nakon samita u Bukureštu, Rusija će intervenisati u Osetiji i Abhaziji (Gruziji).
Da su dešavanja u Ukrajini i Gruziji zaista predstavljala tačku prekida smatra i Konradi, ali, ne ambicija rukovodstava ovih zemalja za članstvom u NATO, već tzv. “šarene” revolucije koje su se u njima odigrale 2003-5. godine. Tada su prvi put, upornim uličnim protestima, smenjeni političari naklonjeni Kremlju. Na njihovo mesto došli su prozapadno orijentisani lideri, Juščenko i Sakašvili, koji će zatim pokušati da svoje zemlje izvedu iz orbite Moskve. Svuda videći ruku Zapada, ruski lideri su pravilno pretpostavili da se slične promene mogu odigrati i u njihovom dvorištu.
Naravno, Rusija nije “stvar” koju je neko “izgubio” (Rajan Menon); o pravcu kojim će njena politika poći po okončanju Hladnog rata nije odlučivano samo na Zapadu. Niti je, kako se često a pogrešno tvrdi, u toku “novi Hladni rat”. Time se zanemaruje koliko je moderan, globalizovan svet postao složeniji, oblikovan interakcijama većeg broja aktera. Nakon (prvog u nizu?) samita Putina i Trampa u Helsinkiju, više je autora koji ukazuju na očekivanu promenu u politici SAD i spremnost da traži kompromis. Ono što Konradiju polazi za rukom jeste da pokaže koliko se površno prišlo ostvarenju demokratije i vladavine prava. Jedina revolucija koja je zapadne elite interesovala bila je na nivou materijalnog. Liberalizacija putem “šok terapije” najveće planske privrede na svetu ostavila je trajne posledice u kolektivnom sećanju Rusa. Percepcija demokratije je ostala vezana za neuspeh jednog ekonomskog modela.
Ovim autor ne oslobađa krivice najmoćnijeg ruskog političara. Putin je odbacio liberalnu demokratiju i opredelio se za socijalno konzervativni autoritarizam; ušao u konfrontaciju sa Zapadom uveren da se i njemu sprema neka nova “šarena revolucija”; nastupao unilateralno u međunarodnim odnosima s ciljem povratka moći i pozicija izgubljenih 90-ih (Džefri Roberts). Ali koren frustracije je nesumnjivo u postupcima Zapada i nespremnosti da se Moskva tretira kao ravnopravan partner u međunarodnim odnosima. Zato će biti zanimljivo kako će sada predsednik koji Ameriku stavlja “na prvo mesto” (eng. America first) postupati suočen sa jednako – ako i neopravdano – samouverenim kolegom u Moskvi.
Tekst je prvi put objavljen u Novom magazinu br. 378, 26. jula 2018.
