Fotografije Kristijan Georgievski
Kada su organizatori “Balkanskih dijaloga” – Institut Istok-Zapad, Beogradski fond za političku izuzetnost i Minhenska bezbednosna konferencija – uz podršku Balkanskog fonda za demokratiju i Fondacija za otvoreno društvo u Evropi pristupili planiranju događaja u Berlinu, koji je održan 5/6. decembra, osećali su izvesnu “hitnost”, uzimajući u obzir sve što se dešavalo: “francuski” veto; percepiran krah briselskog dijaloga; odsustvo konsenzusa među samim članicama Evropske unije (EU) koje se iznova potvrđivalo po nizu pitanja (ne samo perspektive proširenja). Razgovori vođeni u Berlinu poslužili su stoga kao “stocktaking exercise”, način da se utvrdi gde smo trenutno i postoje li izgledi za napredak u 2020. godini, bilo da je u pitanju otvaranje procesa pregovora za Severnu Makedoniju i Albaniju, odnosno postignuće sveobuhvatnog sporazuma između Beograda i Prištine.
ODGOVORNOST PRE BLAGOSTANJA: Prvi utisak je taj da su svi učesnici svesni da ljudi odlaze sa prostora Zapadnog Balkana; ne (samo) zato što su ekonomski ugroženi, već nezadovoljni opštim stanjem u društvu. Jedan od učesnika se pozvao na istraživanje koje pokazuje da oni koji nisu partijski opredeljeni najpre žele “vladavinu prava i odgovornost”, čak i pre posla i blagostanja. Drugi je citirao svoju ćerku, koja mu je rekla da se stvari na Balkanu “ne menjaju dovoljno brzo” za njenu generaciju. To da su procesi koji su se na Balkanu od 90-ih naovamo odigrali “nepovratni”, odnosno, da “gore ne može” ocenjeno je s punim pravom kao “mit”. Za jednu od uvodničarki upravo je “nazadovanje” (eng. backsliding) jedan od razloga “što smo se okupili”.
Utisak drugi: krajnja zabrinutost da je “evropska perspektiva” trajno dovedena u pitanje. Jedan od uvodničara je istakao kako je na sastancima u evropskim prestonicama više puta nuđena “evropska ekonomska oblast” (eng. European Economic Area, skr. EEA) kao alternativa punopravnom članstvu. Trenutna situacija je takva, da postoje dve zemlje koje su u procesu pregovora (Crna Gora i Srbija); dve koje se nadaju početku pregovora (Severna Makedonija i Albanija) i dve koje su “zaboravljene” (Bosna i Hercegovina, odnosno Kosovo). Dok se jedni plaše da će ostati poput Turske “zaglavljeni” u pregovorima koji večito traju, drugi su politiku proširenja uporedili sa politikom obuzdavanja (eng. containment policy) iz vremena Hladnog rata. EU koja vodi takvu politiku nikada neće biti “geopolitička”, sposobna da odgovori na globalne izazove i izazivače; uprkos ambiciji koju je novoimenovana predsednica Evropske komisije Ursula Van der Lejen najavila pred Evropskim parlamentom. Upozoreno je na sve prisutniju percepciju, kako je EU (odnosno, pojedine države koje se iza nje kriju) nepravedna prema Albancima (neotvaranje pregovora, Kosovo bez vizne liberalizacije, negativne predrasude, itd.)
Treći utisak: iako su obe strane saglasne da dijalog (Beograda i Prištine) treba da se nastavi, različito gledaju na njegovu prirodu, sadržaj i svrhu. Polazna ocena je da se nekom rezultatu možemo nadati “samo u kontekstu evropskih integracija” – a one za Kosovo, kako stvari stoje, ostaju upitne. Jedan od uvodničara se vratio modelu “dve Nemačke”, koji ne računa sa priznanjem, ali ni korekcijom granica; insistirajući na unapređenju ekonomske saradnje. Drugi je upozorio da se međunarodnoj zajednici “smeši” neuspeh, nalik onom iz 2007. kada “trojka” nije izašla sa zajedničkim stavom. Treći je pozvao na jedinstvo tzv. Kvinte, gde će između SAD i članica EU biti uspostavljena “puna koordinacija”, a Vašington preuzeti “vodeću ulogu”. Četvrti, koji je i sam prošao kroz teške pregovore, upozorio je da se ne može nastaviti sa aktivnostima koje su u suprotnosti sa ciljem pregovora (de-legitimizacije pozicija druge strane) i da se situacija “mora sagledati i iz tuđih cipela”. Naročito zanimljiva su bila kratka izlaganja dva učesnika sa samog Kosova – iz koga izdvajamo poruku da mora postojati “konačno stanje” (eng. end game) kome se teži; i da, za razliku od Srbije, Kosovo nije u poziciji da “čeka” jer je “u potpunosti izolovano”. U međuvremenu, nije uložen napor da se javnost, kako u Srbiji tako i na Kosovu, pripremi za “kompromis”, šta god on bio.
PRO/CONTRA KOMPROMISA: Najviše pažnje izazvalo je sučeljavanje stavova Aljbina Kurtija, jednog od pobednika nedavno održanih izbora, za koga se očekuje da će biti novi premijer Vlade u Prištini; i Marka Đurića, direktora Kancelarije za Kosovo i Metohiju. Kako smo u pisanoj izjavi “Danasu” istakli, ovom prilikom su se upoznali i vrlo civilizovano komunicirali; njihov dijalog jeste bio argumentovan; s tim da je nakon panela bilo jasno da su im početne pozicije (veoma) udaljene. Krajnje subjektivan utisak je da se Beograd čini više raspoloženim za brz nastavak razgovora i da traži “opipljiv kompromis”; dok su pobednici izbora u Prištini krenuli od principa kojima bi jasno stavili do znanja šta “ne žele”. Pritom, nije dijalog sa Beogradom prvi prioritet, već “pravda i posao” (eng. “justice and jobs”). Kurti – da izađemo iz okvira “Četam hausa” po samo jednom pitanju – nije rekao da “ne želi Vučića za stolom”, kako su pojedini mediji preneli; već, da je jedan od tri principa da “ne sme biti predsednika sa mapama oko stola”, misleći tu na mogućnost korekcije granica.
Četvrto: (i dalje, uprkos svemu) velika očekivanja od EU, odnosno vodećih država članica. Francuska i Nemačka se moraju jasno odrediti prema sudbini politike proširenja; vremena za gubljenje nema. EU je i dalje taj “eksterni evaluator” bez koga nema napretka; ujedno, “najveća mašina konvergencije u istoriji”. Jedan iskusan diplomata je primetio, da iako je francuska “blokada” razočarala mnoge, ona je istovremeno učinila da se proširenje ponovo nađe u centru pažnje. Otuda i nemala očekivanja od novog saziva Komisije. Već u januaru ona mora izaći sa svojim odgovorom na francuski non-paper u kome će postaviti konture nove metodologije. Otvoreno je pitanje hoće li ona važiti za sve, odnosno i za dve države koje su već sedam (Crna Gora), odnosno pet godina (Srbija) u procesu pregovora. Takođe, hoće li deo “novog paketa” biti pristup kohezivnim fondovima, očekivano izdašnijim od predpristupnih. Ideja “Evrope kao utopije” nam je i dalje potrebna; ali je njen kredibilitet ozbiljno narušen.
PREDLOZI ŠESTORKE: Koje predloge su naši učesnici iznosili? Pre svega, da se u odlučivanju o spoljnoj politici EU – “ako želimo da nas u budućnosti drugi više poštuju” – mora preći na princip kvalifikovane većine. Da u “konferenciji o budućnosti Evrope” koju su Nemačka i Francuska zajednički najavile za 2020/21. godinu mora učestvovati i “šestorka” sa Zapadnog Balkana (kao i tzv. policy zajednica stručnjaka, istraživača i aktivista). Da se kohezivni fondovi otvore i za “šestorku”, u nadi da će se u osvit pristupanja naći na 60-70% ekonomske konvergencije (i životnog standarda) sa prosekom EU. Zauzvrat, politika uslovljavanja u onim domenima koji se najdirektnije tiču vladavine prava mora biti “oživljena”. Više novca bi bilo na raspolaganju odmah, jer sada je najpotrebniji; a manje kasnije u procesu. Mora se iznova afirmisati i ideja da su prestonice Zapadnog Balkana takođe “naše, evropske”. Jedan od viđenijih učesnika je kao “mit” ocenio i to da je “problem samo u metodologiji proširenja”, ukazujući na nedostatak političke volje kod samih država članica.
Što se tiče dijaloga Beograda i Prištine, pored rasprave o “konačnoj igri” – koja na kraju i ne mora biti “konačna”, jer je za mnoge oko stola bilo prihvatljivo i “privremeno” (interim) rešenje – neophodna je i “kolektivna refleksija” samog procesa sada kada je jasno da je više grešaka učinjeno.
Od političara koji u tim prestonicama sede očekivaće se da “prestanu da koriste svoja savezništva sa trećim akterima kao protivtežu” u odnosima, bilo sa EU ili susedima. Pomenuta je i obaveza usklađivanja spoljne politike sa onom EU, nekako najviše u kontekstu bliskih veza Srbije sa Rusijom i Kinom. Sledeći iskustvo Kipra, jasno je predočeno da Unija u članstvo “nikada više” neće primiti zemlju koja ima otvoren teritorijalni spor sa jednim ili više suseda.
IDEJE VAN ŠABLONA: Više učesnika je iznelo zanimljive ideje “van šablona”: šta ako EU odustane od Zapadnog Balkana, kako bi vladajuće strukture onda postupale? Može li se zamisliti tako ambiciozan plan, prema kome bi “šestorka” već 2020. zajednički istakla kandidaturu ne za punopravno članstvo, već pristup zajedničkom tržištu EU? Može li Srbija prići Bugarskoj po obimu sredstava koja dobija od Brisela, kako bi se uspostavio paritet sa sredstvima koja pristižu iz Kine? Možda i očekivano, nisu dobili odgovor na pitanja.
Za kraj ostavljamo dva upečatljiva citata – “da mi je neko rekao 90-ih, da ćemo 2019. u Berlinu organizovati ‘Balkanske dijaloge’ gde ‘Evropljani’ pričaju sa nama Balkancima, umesto ‘Evropskih’, gde bi smo svi zajedno razgovarali o budućnosti Evrope, ne bih mu verovao”; i drugi – “mislite da će Kina ili neko drugi čekati da mi reformišemo politiku proširenja?” – koji odlično prikazuju odnos i brige EU i Zapadnog Balkana, političkog regiona koji je, podsećamo, ona sama stvorila.
Tekst je prvi put objavljen u Novom magazinu br. 450, 12. decembra 2019.
