Jedna od najistaknutijih figura domaće građanske scene Sonja Liht u razgovoru sa Nadeždom Gaće govori o jačanju i opasnostima ekstremizma, kosovskom pitanju, intelektualnoj eliti u Srbiji, ali pre svega o utiscima i porukama nedavne svečanosti u Berlinu, gde joj je uručeno izuzetno nemačko priznanje – Savezni krst za zasluge.
Predsednici Beogradskog fonda za političku izuzetnost Sonji Liht nemački predsednik Valter Štajnmajer uručio je prošle sedmice nemački Orden za posebne zasluge, poznat kao Savezni krst za zasluge. Nesumnjivo da je prvo pitanje svakoga ko razmišlja o priznanjima, kako se oseća laureat.
*Kako ste se vi osećali dok ste na posebnoj svečanosti primali priznanje za svoju borbu protiv fašizma, rasizma, nacionalizma?
Neću da preteram ako kažem da sam se osećala apsolutno divno. Jeste, orden je značajan, jeste da je velika čast dobiti ga od predsednika Federalne Republike Nemačke, i to od čoveka koga ja cenim i kao političara, tako da je na neki način to po sebi jedna ozbiljna čast, kako za mene tako i za moje kolege, koleginice, saradnike, prijatelje, pa i za Srbiju. Ali ono zbog čega je to dan koji ću pamtiti dok sam živa jeste ta grupa ljudi s kojima sam bila dok sam primala priznanje.
Dvadeset dvoje ljudi iz Nemačke, od, kako je rekao predsednik Štajnmajer, 20 do 90 godina; nije to metafora, pored mene je sedeo gospodin od 90 godina, prvi govornik je dečko koji ima 20 godina, a svi ti ljudi zajedno su otelotvorenje građanskog aktivizma protiv svega onoga što je, usudiću se da kažem, zlo koje se nažalost širi našom planetom, ali opet i našim kontinentom.
*Vi ste jedina, tako da kažem, Srpkinja koja je dobila ovo priznanje. U obrazloženju predsednik Štajnmajer je imao i potrebu da kaže da ste vi Jevrejka i koliko je stradala vaša porodica. Ukazuje li i to na potrebu da se stalno govori o zlu koje je nekada bilo?
Sigurna sam da je to razlog što je ta rečenica ušla u obrazloženje; meni je mnogo značila, mojoj sestri koja je bila sa mnom takođe. Svako od nas je mogao da ima tri gosta i mojim je gostima to mnogo značilo, ali nisam ja jedina koja se tako osećala; moguće da sam jedina koja je potekla iz jevrejske porodice, ali bilo je mnogo ljudi koji su na razne načine povezali svoj aktivizam sa stradanjem Jevreja. Recimo, jedan od dobitnika je osnivač Muzeja Holokausta u Frankfurtu. U jednom trenutku prišla nam je jedna gospođa koja živi u Kobusu i koja je u tom relativno malom mestu inicirala i napravila 90 i nešto onih ciglica spoticanja, kako ih oni zovu, ciglica od bronze koje je ko god je bio u Berlinu morao da vidi, na kojima piše ime, prezime i godina kada je ta osoba odvedena u smrt iz kuće ispred koje je ciglica. Svakog 9. novembra na godišnjicu Kristalne noći građani i građanke Berlina izlaze napolje i glancaju te kockice, ja sam to doživela 2015, i to je jedan od najuzbudljivijih trenutaka mog boravka u Berlinu.
*Otkud ponovo, pre svega u Istočnoj Evropi, taj jaki val antisemitizma? Kako se to dogodilo?
Prema mom dubokom ubeđenju, antisemitizam je prateći fenomen nacionalizma, naročito agresivnih nacionalizama, čemu mi svedočimo u ovom trenutku širom Evrope, Istočne i Zapadne. Činjenica je da se čak pojavljuje u jednoj Nemačkoj i da je nedavno momak koji je nosio kipu na glavi prebijen usred jednog od najživahnijih delova Berlina zato što nosi jevrejsku kapicu na glavi! To je bilo nezamislivo pre nekoliko godina, ali znate kako, pre nekoliko godina je bilo nezamislivo da član nemačkog parlamenta, naravno jedan od predstavnika Alternative za Nemačku, ustane i javno kaže da bi trebalo srušiti spomenik Holokaustu u centru Berlina. To je bilo nezamislivo i verujem da, ako je neko zapanjen i zabrinut, to su Nemci sami.
I opet ponavljam, to su oni ljudi s kojima sam bila, koje sam gledala i koji su mi prilazili, razgovarali sa mnom, ali nije to najbitnije – najbitnije je to što oni rade. To su ljudi koji se bave istinskim građanskim aktivizmom celog života; najmlađi je postao aktivista sa devet godina, bila sam malo ljubomorna, ja sam postala sa nepunih 11, kad sam ušla u podmladak Crvenog krsta (smeh). I pomislila sam, počeo je pre mene, svaka čast! Tu su bili i ljudi koji su jedva hodali, gospodin koji je sedeo pored mene, čuveni novinar i pisac, hodao je sa dve štake, vidite da je to lepeza celog društva i oni su u biti protiv zlog, mračnog populizma i nacionalizma.
Ali, kao što ste rekli, to se širi u Istočnoj Evropi takođe, Poljska, Mađarska, Rumunija, imali smo nedavno skandal s premijerkom i predsednikom… Pitate otkud to? Pa u Poljskoj jedva da je ostalo Jevreja, oko tri miliona je pobijeno, nestalo u Holokaustu; nemojmo da zaboravimo 68. kad pod komunističkom vlašću počinje celi talas antisemitizma i najuruju, tako da kažem, najuglednije naučnike koji su se bavili društvenim i humanističkim naukama, između ostalih Lešeka Kolakovskog. Optužili su ga ne da je Jevrejin nego da mu je žena Jevrejka, a to je još gore! Sećamo se tih argumenata na raznim stranama. Čini mi se da je upravo povodom Poljske Žan Pol Sartr prvi govorio o antisemitizmu – bez Jevreja. Antisemitizam nije uperen samo protiv neke grupe koja tu živi, antisemitizam je stanje svesti, što je i anticiganizam. Moram da kažem da su za mene ta dva stanja svesti nešto što ide ruku podruku, osećamo ih svuda, osećamo ih i oko nas.
*Pretpostavljam da ste imali prilike da razgovarate nasamo sa gospodinom Štajnmajerom i da je tema bila Kosovo?
Drugi put za manje od godinu dana imala sam priliku da razgovaram s njim, nakratko, naravno. Prošli put je to bilo u septembru, kad je kod njega bila velika grupa stipendista koje organizuje Akademija Robert Boš Fondacije i naravno da me je pitao za Zapadni Balkan. Nismo razgovarali samo o Kosovu, njega mnogo više zanima celina, sigurna sam da se ne bavi posebno nama, pa ni ovim delom sveta, previše je toga na njegovom dnevnom redu, predsednici Nemačke se mnogo bave nemačkim stvarima, mladima, na ovaj skup je pozvano 30 mladih ekstra da razgovaraju s nama. Ali, čim me vidi, to je normalno, pita me šta mislim o Kosovu. Prošli put kad smo razgovarali, on je bio na samitu na Brdu kod Kranja, pa ga je zanimalo zašto toliko tenzija ima među ljudima koji predstavljaju zemlje regiona. Ovog puta me je pitao kako će se stvari odvijati, pa smo pričali o dijalogu Beograda i Prištine, o Makedoniji, malo smo se dotakli i drugih tema, videla sam da Makedoniju baš prati i da se brine kako će ceo region krenuti evropskim putem.
*Sad vas ja pitam, kako biste ocenili odnose Beograda i Prištine, unutrašnji dijalog o Kosovu i šta se uopšte može očekivati?
Očigledno je reč o teškom procesu, iskreno rečeno žalim što je bilo toliko odugovlačenja sa svih strana, ali pre svega sa ove dve strane o kojima je reč jer, kako vreme protiče, kao da je sve teže naći neku vrstu zajedničke platforme, a moraće se naći. Kad kažem da je dugo trajalo, ne mislim samo na početak tog procesa, mislim na neke ranije pokušaje koji su počeli 2004, 2005, jednu vrstu diplomatije koja je bila iza scene, iz drugog plana, toka, gde su pozivani ljudi koji su bili savetnici najuticajnijih političkih ličnosti Srbije i Kosova, uglavnom su ti razgovori završavani nekom vrstom debakla. Dobro se sećam jednog sastanka na kojem sam bila samo na početku i tada sam dobro upoznala Olivera Ivanovića; zašto samo na početku? Zato što sam mislila da tu treba da budu samo oni koji baš savetuju ili rade s političkim ličnostima jer će oni da budu glavni igrači u celoj priči. Onda godinama teče ovaj dijalog koji vodi Centar za inkluzivno upravljanje Aleksa Grigoreva…
*Ko je kočničar, gde je to enormno začepljenje?
Nadežda, namerno pominjem prošlost zato što mi se čini da je protokom vremena ta tvrdoglava opsesija da je najbolje da se konflikt zamrzne, da zadržimo status quo – a postoji izvesna razlika – jačala, širila se ta pogrešna svest da će nešto dobiti u dalekoj budućnosti, u kojoj će nas možda biti, možda neće. Izgleda mi kao da je onima koji zagovaraju status quo svejedno kakav je kvalitet života u ovoj zemlji, svejedno im je šta će biti, pre svega, sa Srbijom i volela bih da oni koji su rekli status quo kažu čija su deca u Zapadnoj Evropi, Americi, na Novom Zelandu; sigurna sam da ih ima svuda.
Odlaganje je dovelo do toga da se sada borimo s himerama; racionalno znamo da je de facto Kumanovskim sporazumom, a onda i de jure 2008, kad je Kosovo proglasilo nezavisnost, ono postalo nezavisna država i teško je uopšte zamisliti da Kosovo bude deo Srbije. To svi znamo, teško se izgovara i razumljivo je što se teško izgovara, mnogo je emocija. Nažalost, mnogi političari i veliki deo medija – tu je Novi magazin za mene jedan od časnih izuzetaka – igrali su sve vreme osmišljeno na emocije, podizanje strasti koja neće moći da bude zadovoljena, tako da smo u ovom trenutku dalje od uvida da je realnost nešto što moramo da prihvatimo i da u okviru toga Srbija dobije najviše što može, a pre svega Srbi na Kosovu. Ako se nastavi ovo rastezanje unedogled, pitanje je da li će na Kosovu ostati neki Srbin i Srpkinja. Uzgred, sa Kosova je otišlo i mnogo Albanaca.
Nama je u interesu da Kosovo bude jedno normalno društvo, kao što nam je, naravno, u interesu da i Srbija bude normalno društvo, da se razvijamo i jedni i drugi, da imamo mogućnost da živimo na ovom prostoru, inače će sve ono što je dovoljno mlado i pokretljivo otići.
*Jedina institucija kojoj se u Srbiji mnogo veruje je Srpska pravoslavna crkva, a zar i ona ne doprinosi pogrešnom putu rešavanja kosovskog pitanja?
Vrlo sam zabrinuta i nadam se da je Pravoslavna crkva svesna svoje ogromne odgovornosti; ne samo zato što ima odgovornost prema tim istim Srbima na Kosovu, svom stadu, ona ima odgovornost i kao jedna od retkih institucija kojoj još dobar deo ljudi veruje. Ovde postoji ogromno nepoverenje u institucije, ni Crkva više nije na tom nivou kao ranije, pokazuju istraživanja, ali njoj veruju i vernici i nevernici i baš zato je stepen njene odgovornosti ogroman, tako bar ja mislim. Odgovornost za ljude, budućnost tih ljudi, ali i za sve one izuzetne spomenike koji nisu samo verski već su i spomenici srpske kulture, srpskog identiteta na Kosovu. Apsolutno sam ubeđena da nijedno rešenje koje ne obezbeđuje pre svega sigurnost za ljude i sigurnost za te spomenike neće moći da prođe. Hoće li to biti jedna vrsta specijalnog međunarodnog statusa, verovatno hoće, konačno, i sada je to slučaj, ali ne može Kfor da ostane zauvek. Među onima sam koji misle, iako znam da to moje mišljenje ne dele ni mnogi moji prijatelji i ljudi koje cenim, ali mišljenja sam da bi svi mi u UNESKO-u zajedno bili jedna vrsta garancije da nikome neće pasti na pamet da pipne u Dečane, u Gračanicu, u Pećku patrijaršiju i sve ostale manje poznate manastire, koji su izuzetno bitni za budućnost ovog prostora.
Jer, napadi na spomenike, gde god se desili, pokazuju da civilizacijski niste odmakli od varvara, to je čist vandalizam ko god to radio. To je jedna stvar, a druga: strahovito je važno da se čuju svi oni mladi ljudi koje sam ja imala zadovoljstvo i čast da slušam na okruglom stolu civilnog društva, koji je održan kao deo unutrašnjeg dijaloga u organizaciji Nacionalnog konventa za evrointegracije, i to je bio jedini razgovor kojem je prisustvovao i predsednik države; ti mladi ljudi, koji su delom poreklom sa Kosova, pa žive ovde ili i dalje žive na Kosovu, za mene su bili najprijatniji trenutak tog razgovora. Pokazalo se da dolazi do smene generacija u civilnom društvu, što je dobro, pokazalo se da dolaze mladi i pametni koji još žive ovde, razmišljaju o teškim stvarima i imaju samopouzdanja da o tome govore, mnogi od njih prvi put pred predsednikom i nekoliko tuceta kamera.
Meni je to ulilo novu nadu da možemo da se iznesemo i s tim vrlo teškim pitanjem, koje je bolno, nijednog trenutka to neću da negiram, ali koje bi, sigurna sam, moglo da se reši na način koji bi obezbedio da se i jedni i drugi osećamo kao neko ko je civilizacijski dobitnik.
Moram da dodam; razgovarala sam nedavno s jednim visokim češkim diplomatom i čudno mu je što se ne pozivamo više na model koji je postignut između Češke i Slovačke, pa posle Češke i Nemačke za Sudetske Nemce. Jer, znate, kaže on, kad se govori o dve Nemačke, govori se o istom narodu, a bilo je teško pitanje kako će se razrešiti problem sa Sudetskim Nemcima. Na tom istom okruglom stolu Vučić je naglasio da je čitao knjigu sudbina Kenigsberga ili Kaljiningrada i Sudetske Nemce. Pomenuo je Imanuela Kanta, najčuvenijeg građanina Kaljiningrada/Kenigsberga, koji je na nemačkom napisao fundamentalne stranice filozofije morala i etike, a nikada se nije selio iz rodnog grada, a sa druge strane Kafku, velikog češkog pisca koga smatraju takođe nemačkim i koji je pisao na nemačkom.
U Nemačkoj sam imala poseban događaj; jedan mladi čovek koji je bio moj gost, studira u Nemačkoj, prišao je predsedniku Štajnmajeru, čestitao mu i zahvalio se što je primio fudbalere turskog porekla koje je primio Erdogan, pa je krenuo talas napada na njih u Evropi i u Nemačkoj; onda ih je predsednik Štajnmajer pozvao i izdali su saopštenje u kojem piše da čovek ima pravo da ima dve domovine i da sport i politika moraju da budu potpuno odvojeni. Duboko verujem da će se to pokazati kao istorijski dokument. Ovaj mladi čovek mu se zahvalio i rekao: “Ja se tako osećam, ja sam i Nemac i Srbin, ja živim u oba društva, građanin sam oba društva, volim i Srbiju i Nemačku. Srbija je zemlja mog porekla, tu sam išao u školu, evo sad studiram u Nemačkoj, nemački sam državljanin i osećam da sam pripadnik oba društva.”
Hvala predsedniku Nemačke što je izašao s tim stavom: ili ćemo imati snage da krenemo tim putem ili će se, bojim se, Evropska unija, kao i dalje najuspešniji mirovni projekat koji je čovečanstvo uspelo da iznedri – raspasti.
*Duboko verujem da se neće raspasti, učinjen je pokušaj da se stabilizuje posle Bregzita, sada imamo Italiju kojoj, verujem, to neće poći za rukom jer je reč o vrednostima koje su nam svima potrebne.
I ja verujem u to jer ne bi bilo ljudskog progresa da su destrukcija, glupost, zaošijanost, ostrašćenost pobeđivali ono drugo, dobro, što je napredno, što u sebi nosi humanističke vrednosti i želju za opstankom ovog našeg roda. I moram da dodam, ove naše planete. Duboko u to verujem, ali ne može Evropa biti samo Evropa država, ne može Evropa da se zasniva na tome da se vide samo parcijalni interesi jer i državni interesi su parcijalni na neki način; Evropa je jedinstvo u različitosti, više identiteta u jednoj osobi.
Ponosna sam na sve svoje identitete, a imam ih mnogo; ja sam i Srpkinja, i Jevrejka, i Balkanka, i Evropljanka i, konačno, građanka sam sveta i ne dam da se dira ništa od toga jer ako se jedno iseče osećam da sam na putu onih koji su spomenuti u mojoj biografiji i koji su stradali od nacističke ili nečije druge ruke, u Aušvicu ili nekom drugom logoru. Oni su stradali upravo zbog toga što su imali jedan identitet koji je neprihvatljiv.
Ponosna sam i što sam aktivistkinja građanskog društva.
*Da li je građansko, civilno društvo u Srbiji svesno promena ili delite utisak da se i ono deli na – za vlast i protiv nje?
Teško je govoriti o građanskom društvu kao celini, ja se nikada ne usuđujem za sebe da kažem da predstavljam civilno društvo; kako neko može da predstavlja takav pluralizam interesa, vrednosti, aktivizma – ja se osećam delom civilnog društva. Naravno da je građansko društvo polarizovano, ima onih koji misle da ako podržavate deo onog što kaže ili radi Aleksandar Vučić, vi ste protiv onih koji su vrlo kritični. Ja ne sudim tako, rekla sam za prijem povodom romske politike; to je za mene politički iskaz. Drugo, ja sam podržala politiku prema migrantima 2015. i mislim da je Vučićev čvrst stav omogućio da se ne desi nijedan ozbiljan incident. Mislim da je dobra i inicijativa za unutrašnji dijalog, ali nije se razvijao onako kako sam se nadala.
Ima mnogo toga što mi se ne dopada, ne dopada mi da se slabe institucije, ne dopada mi se da se ne kaže jasno i glasno da je većina medija u Srbiji krenula isključivim, ostrašćenim, tabloidnim putem i da je to, u stvari, rušenje samog društvenog tkiva. Ima mnogo toga što zameram u politici prema medijima, mnogo više pažnje treba posvećivati institucijama, podeli vlasti, jačanju pravosudne vlasti, jačanju Skupštine, zakonodavne vlasti.
Ali ponekad se osećam kao pripadnica male grupe koja nije spremna da odbaci dobre ideje zato što je XY nosilac tih ideja, odnosno da prihvata loše ideje zato što je njihov nosilac neko drugi.
Slabost dela intelektualne elite
*Pogađa li vas kritika intelektualne elite da ste previše blagi prema Vučiću?
Pogađa me slabost sposobnosti razmišljanja te intelektualne elite; ne pogađaju me pojedinačni ljudi i njihovi stavovi, odavno bih digla ruke da me to pogađa. Pa deo te intelektualne elite se nije usudio da digne glas 1972. kad je moj muž uhapšen kao studentski lider, deo te elite se nije usudio da podigne glas kad je krenula represija prema studentima, naprotiv, sada se to ili prećutkuje ili krije; deo te intelektualne elite je ćutao kada je Milošević sa svojom razornom nacionalističkom politikom dolazio na vlast i učvršćivao je. Deo te elite bacao je drvlje i kamenje na Zorana Đinđića sve dok nije ubijen, pa se posle promenila ploča; neki su bili ubeđeni da je pravi način političke borbe da budete beli listić, da se odreknete svog osnovnog građanskog prava. Zato kažem, ne pogađaju me pojedinci, pogađa me slabost i ponekad veliki oportunizam te iste intelektualne elite.
Mi imamo slabu političku elitu, i to je problem celog regiona, Evrope, pa i celog sveta. Pogledajte ovog nesrećnog Trampa, da ne idemo dalje, ali istovremeno ne bi ti autoritarni likovi mogli do te mere da ojačaju da je intelektualna elita na nivou svog zadatka. Sa druge strane, i to shvatam, elita je sve češće, nažalost, i žrtva demografije; mladi pametni odlaze, mi ostali ostajemo, a mislim da je odgovornost i nas koji ostajemo i onih koji odlaze ista. Želela bih da i oni koji odlaze delom učestvuju u izgradnji jedne demokratske evropske Srbije, to je moguće, ali mi moramo da im otvorimo mogućnost za to, to je jedina progresivna mogućnost. I tu sam tvrda i zahtevam da mi se kaže šta je druga mogućnost i šta će biti sa Srbijom ukoliko se ta druga ili druge počnu ozbiljno ostvarivati?
Besmislene i opasne optužbe protiv Sorosa
*Bili ste predsednica Otvorenog društva u Srbiji godinama, poznajete gospodina Sorosa, koji je nedavno morao da premesti univerzitet iz Budimpešte u Beč. Zbog čega?
To je složena priča za koju nam treba mnogo više vremena i prostora, tu su pomešane razne stvari. Pre svega, Centralnoevropski univerzitet je stekao ozbiljan kredibilitet, ne zato što je Sorosov već zato što je kvalitetan, sigurno najkvalitetniji univerzitet u Mađarskoj, pa i šire. Kao i Fondacija za otvoreno društvo. Isterani su iz Mađarske, od ovog režima, ne samo zbog toga što je Soros Jevrejin ili ne pre svega zbog toga iako su u kampanji koristili plakate prekopirane iz nacističkih vremena; međutim, njega napada, nemojmo zaboraviti, i Netanijahu, nije dobro došao ni u Izraelu. On nije dobro došao nigde gde je takozvana liberalna demokratija – što je oksimoron jer je demokratija liberalna ili je nema – nije dobro došao tamo gde je počeo da vlada ozbiljan antidemokratski talas.
Između ostalog, glavna optužba protiv Sorosa, besmislena do te mere da s njom ne vredi debitovati, bila je da on dovodi migrante u Mađarsku! Pa finansira brodove koji skupljaju migrante po moru; ja bih bila ponosna da je to radio jer se tako spasavaju živi ljudi, deca, čini da Sredozemno more ne postane najveće groblje na svetu. Besmisleno je da bilo kome padne na pamet optužba da neko spasava ljude koje švercuju kriminalci, mafija, u takvim čamcima koji ne mogu da izdrže do druge obale. Sorosa napadaju širom sveta zato što podržava građanske vrednosti, zato što mu je stalo do integrisane Evrope, zato što mnogo podržava Rome i romske programe, imala sam toliko puta priliku da vidim žar s kojim podržava Rome upravo zbog toga što su najdiskriminisanija grupa i u Evropi i u njegovoj domovini, konačno. Uzgred, imala sam priliku nedavno da s njegovim sinom i šefom romskog programa Fondacije gospodinom Željkom Jovanovićem budem i kod našeg predsednika. Predsednik Vučić je primio gospodina Jovanovića, Aleksu Sorosa i mene sa jednom jedinom temom – položaj Roma u Srbiji i kako ga popraviti, to je jedan od poteza Aleksandra Vučića koji cenim.
O Ordenu
Orden SR Nemačke za posebne zasluge, poznat kao Savezni krst za zasluge, ustanovljen je 7. septembra 1951. posebnim Ukazom koji je doneo tadašnji predsednik SR Nemačke Teodor Hojs. U Ukazu koji je potpisao i tadašnji kancelar Konrad Adenauer piše: “U želji da se obznane zasluge ljudi i žena nemačkog naroda i drugih naroda, kao priznanje i u znak zahvalnosti na drugu godišnjicu SR Nemačke, ustanovljava se Orden za posebne zasluge SR Nemačke”.
Savezni krst za zasluge je jedini orden za zasluge opšteg karaktera SR Nemačke, dodeljuje se za posebna dostignuća u politici, privredi, kulturi, za intelektualni i aktivistički rad i zalaganje. Ove godine fokus je bio na posebnom angažmanu građana u borbi protiv rasizma i desnog ekstremizma.
Sonja Liht je prva Srpkinja koja je dobila ovo visoko odlikovanje. Među odlikovanima ove godine je i mlada Britanka za angažman u Evropskom omladinskom parlamentu.
