Foto: Tanjug / Rade Prelić

Kritika Evropskog parlamenta nije izazvana pitanjem Kosova, već činjenicom da poslanici ne žele da vide još jednog Orbana u EU. Izveštaj Evropskog parlamenta o Srbiji je stoga sveobuhvatan i izuzetno kritičan.

Evropskim institucijama trebalo je vremena da shvate prirodu moći, upravljanje u Srbiji, demokratsko nazadovanje (da, svaki napredak može postati reverzibilan) i promene u našoj političkoj kulturi. Uostalom, čak ni Freedom House nije kategorizovao našu zemlju kao „prelazni ili hibridni režim“ pre 2019. Istina je da EP „žali … što je čak bilo i nazadovanja po pitanjima koja su ključna za pristupanje EU“.

I zaista se ne radi o Kosovu. Možda grešimo, ali barem za EP, vreme „kupovine vremena“ obećavanjem ustupaka koji se nikada neće ostvariti možda je već prošlo. 100 i više paragrafa prikupljenih u izveštaju Evropskog parlamenta (EP) o Srbiji predstavljaju detaljan pogled na političku realnost zemlje.

Takođe je važno napomenuti, pošto kritike dolaze od strane vladajuće koalicije, da ovim izveštajem EP nije izašao iz svog mandata. Već nekoliko godina prisustvo i doprinos EP politici proširenja se razvija. Posle izbora 2019. godine postoji drugačiji EP, sa istaknutijom ulogom zelenih i liberalnih političkih grupacija koja uravnotežuje ono što je godinama bila dominacija Evropske narodne stranke (EPP).

Kritičnija ili možda trezvenija ocena ukupnih napora i dostignuća Srbije na poslovičnom „evropskom putu“ prati nas od Izveštaja o napretku za 2019. godinu. Novina je u paragrafu 24 koji pominje imena četiri „slučaja sa visokim nivoom javnog interesa“ – Krušik, Jovanjica, Telekom Srbija i Savamala. Ako hrvatsko iskustvo služi kao primer, nijedna zemlja ne može da se pridruži EU bez prethodnog rešavanja tako značajnih slučajeva.

Njihovo pominjanje predstavlja javnu sramotu za Beograd i nije ni čudo što je uložen određeni napor kako bi se sprečili da ostanu van konačne verzije dokumenta. Međutim, oni ne idu nikuda; EP će i dalje insistirati na njihovom pravovremenom i potpunom rešavanju, kao i civilno društvo. I svi su podjednako važni – „nezakonito rušenje privatne imovine u naselju Savamala“, na koje se EP pozvao 2018. godine, i dalje je deo izveštaja.

Još jedan (izuzetno kritičan) paragraf odnosi se na „neprihvatljive verbalne napade i slučajeve govora mržnje“ (paragraf 20) protiv evropskih poslanika koji su zastupali EP u odnosima sa Srbijom, posebno gospođe Tanje Fajon.

Sada lider slovenačkih socijaldemokrata, ona je mesecima bila predmet klevete – možda zato što predstavlja suprotstavljenu političku grupu; ili zato što dobro poznaje kontekst zapadnog Balkana. Budući da su Evropska komisija (EK) i EP sada spremni da nadgledaju i narativ donosilaca odluka, budući verbalni napadi na bilo kog od evropskih poslanika biće shvaćeni najozbiljnije.

Mnogo je napisano ili pripisano lošoj komunikaciji EU; i retorika protiv EU koju koriste donosioci odluka u Srbiji. U paragrafima 8 do 10, čini se da izveštaj sadrži sveobuhvatnu spoznaju ove činjenice i u skladu s tim raspoređuje krivicu: „javna rasprava mora biti zasnovana na činjenicama“; „Podstiče srpske vlasti … da aktivnije komuniciraju o svojoj posvećenosti“; i, što je najvažnije po našem mišljenju, „izražava zabrinutost da javno finansirani mediji, koji često citiraju nosioce funkcija, doprinose širenju retorike protiv EU u Srbiji“.

Pisci izveštaja zaustavili su se na korak od toga da ih pomenu poimence, ali ovo bi moglo otvoriti otvor za širu istragu, koja bi donela neprijatne zaključke za javne emitere, u čijem eteru dominiraju evroskeptici i evroskepticizam.

Takođe primećujemo da se u kontekstu pandemije ovaj evroskeptični sadržaj često prepliće sa opasnim, antinaučnim porukama; nije retkost da se u udarnom terminu vide različiti antivakseri i teoretičari zavere, koji zbunjuju i obmanjuju građane. Čak i ako to nije krivica javnih emitera, to emituju mediji koji imaju nacionalnu frekvenciju.

Posebno su otkrivene primedbe na „Međustranački dijalog“ („o poboljšanju uslova za održavanje parlamentarnih izbora, koje je omogućio EP“). „Međustranački dijalog“ je od najveće važnosti, budući da je jedini preostali manevar kojim se privremeno zaustavlja polarizacija i politička fragmentacija. Ono što ga čini toliko otkrivajućim jeste da nam EP daje skicu za demokratske izbore: „Međustranački dijalog treba zaključiti mnogo pre predstojećih izbora (…)„ ostavite dovoljno vremena za sprovođenje neophodnih … promena “(kako bi)„ stvorili ravnopravan teren“.

To se odnosi na paragraf 13, gde EP pokazuje da u potpunosti razume stvarnost izbora 2020. u Srbiji („dominacija vladajuće stranke, uključujući i medije, bila je zabrinjavajuća; žali zbog dugoročnih trendova pritiska na glasače, medijska pristrasnost i nejasnoće linija između aktivnosti svih državnih zvaničnika i stranačkih kampanja; s tim u vezi ukazuje na ulogu dezinformacionih kampanja koje sponzoriše država, a čiji je cilj pomeranje mišljenja u odnosu na izbore “).

I dok EP „žali zbog odluke delova opozicije da bojkotuju izbore“, takođe primećuje da je „novokonstituisani srpski parlament obeležen velikom većinom vladajuće koalicije i odsustvom održive opozicije – situacije koja nije pogodna za postizanje političkog pluralizma u zemlji “(paragraf 16).

Nedavni napadi na civilno društvo – KRIK, CRTA i drugi – razumljivo uzimaju značajan deo komentara EP-a na srpski parlament. Međutim, u paragrafu 38, takođe se primećuje da se Narodna skupština „sastala samo 44 dana nakon proglašenja vanrednog stanja u martu 2020. godine, što je potkopalo njen položaj ključne institucije parlamentarne demokratije“ i da „nije započela svoj rad u potpunosti duži period nakon proglašenja konačnog rezultata izbora 5. jula 2020. uprkos jasnoj parlamentarnoj većini“.

Budući da dijalog Beograda i Prištine nije doneo nove rezultate – osim u paralelnom procesu o kome se često diskutovalo i kritikovalo vođenje od strane Sjedinjenih Američkih Država, jedna opaska je upozororenje za Srbiju da ne premešta ambasadu u Jerusalim. S obzirom na to da se o tome malo govori u državnim medijima, preseljenje ambasade sada sa novom administracijom u Vašingtonu predstavljalo bi iznenađenje. Očekivano, puna podrška pruža se Lajčaku i njegovom timu.

EP je takođe na čelu kritike „sve većeg prisustva i uticaja“ Kine, prvo s obzirom na „nedostatak transparentnosti i procenu uticaja kineskih investicija i zajmova na životnu sredinu; zatim, u kontekstu usklađivanja spoljne politike Srbije i njenog neuspeha da pristane na osudu novog zakona o bezbednosti (stav 89; „hongkonški zakon o nacionalnoj bezbednosti“); i na kraju, „sve veća zavisnost“ Srbije (paragraf 99) od „opreme i tehnologije“ u odbrambene i bezbednosne svrhe, „uključujući sistem masovnog nadzora u Beogradu i masovno prikupljanje ličnih podataka bez odgovarajućih mera zaštite“.

Postoji, međutim, nekoliko drugih primedbi koje možda ne spominju direktno Kinu, ali govore o njoj – kada se govori o „nesrazmernoj vidljivosti koju Srbija daje trećim zemljama“ (paragraf 11) ili „visokom nivou zagađenja vazduha … u velikim gradovima i industrijskim granama. područja kao što su Smederevo, Bor i Kolubara “(stav 85). (Briga oko Rusije ostaje, ali je manje izražena i nije rečeno ništa novo.)

Izveštaj Evropskog parlamenta je do sada najjasnije upozorenje Beogradu da je Brisel itekako svestan stvarnosti političke situacije u Srbiji i prirode vladajućeg režima. Međutim, nije jasno kada će i kako donosioci odluka u državama članicama preuzeti njegove ključne poruke. S tim u vezi, govore ambasadora-predstavnika država članica u EU i izaslanika za zapadni Balkan treba pažljivo pratiti.

Dalji napredak u proširenju odavno je uslovljen poglavljima 23 i 24; videćemo da li bi nedostatak napretka u Međustranačkom dijalogu, koji bi se mogao jasno pripisati vlastima, na kraju mogao dovesti do suspenzije bilo kog programa pomoći ili uopšte do pregovora.

Međutim, Beograd još uvek ima prostora da izbegne takav scenario, ali ne davanjem daljeg ustupka Kosovu (teško je zamisliti da se to dešava pre 2022), već ispunjavanjem uslova opozicije za učešće na budućim izborima.