Tekst je prvobitno objavljen u Novom magazinu.
Foto: Printscreen/Merdare
Saradnja privreda Srbije i Kosova trebalo je da bude olakšana (tekućim) procesima regionalne ekonomske integracije. Da li će tako i biti više nije izvesno, budući da se Kurti i njegovi saradnici protive “mini Šengenu”; a i odlazeća Hotijeva administracija je upozoravala na to šta sve Beograd treba da ispuni pre nego što Priština u potpunosti stane iza te ideje.
Jedan od aspekata odnosa Beograda i Prištine u kome se najdalje odmaklo jeste ekonomski. Često se prelazi preko njega – ponekad nepravedno, a ponekad i svesno, kako bi se poslovnim ljudima ostavilo prostora da rade. Ekonomska saradnja je važna. Njom neće, naravno biti rešena otvorena politička pitanja (što je posao političkih lidera); ali se mogu otvoriti neki novi horizonti (komunikacije) i smanjiti tenzije. On naročito dobija na značaju u trenutku kada pobednik izbora na Kosovu, Aljbin Kurti ističe da (politički) dijalog nije među prioritetima i u tome ima podršku većine građana. Ostaje, međutim, onaj tehnički; a u okviru njega, ekonomska i naročito saradnja između privrednih komora od početka zauzima važno mesto. Ujedno je otvoreno pitanje perspektiva saradnje u kontekstu regionalnih ekonomskih integracija; bilo da je reč o procesu „mini Šengena“ ili izgradnji regionalne ekonomske oblasti (regional economic area – REA).
Od naročitog značaja za razumevanje saradnje i razmene privreda Srbije i Kosova jeste istraživanje Privredne komore Srbije, koje je 2018. i 2019. godine vodio Forum za etničke odnose, a u sastavu projekta podrške komorskoj saradnji podržanog od Evropske unije (EU). Istraživači Foruma su razgovarali sa predstavnicima kompanija direktno, kao i na sastancima koji su održani u regionalnim privrednim komorama. U pitanju su bile kompanije različite veličine – njih 70 (od čega 40 u Srbiji, 30 na Kosovu; a od tih 30, pet situirano u srpskim sredinama, i to ne samo na severu). Autori istraživanja vodili su računa da među kompanijama budu predstavljene i one koje su iz Sandžaka, Bujanovca i Preševa. Svima je pritom bilo zajedničko da nastupaju na tržištima Srbije i Kosova. Poseban akcenat je dat špediterima, koji su zbog prirode delatnosti kojom se bave među najaktivnijim privrednim subjektima na obe strane administrativne linije.
Kompanije naravno pokreće interes, mogućnost zarade na susednom i bliskom tržištu koje su za proteklih 20 godina (a neki i više; pojedini grade uspeh na prepoznatljivosti brenda još iz vremena Jugoslavije) dobro upoznale. Interes Srbije nije mogao biti jasniji kada su novembra 2018. uvedene takse – Kosovo predstavlja tržište od pola milijarde evra godišnje.
S druge strane, potrošači na Kosovu bili su ti koji su platili cenu uvođenja taksi, poskupljenjem proizvoda od 5,4% (studija instituta GAP). Intenziviranje saradnje bi u budućnosti moglo da doprinese smanjenju nezaposlenosti, koja je (u zapadnobalkanskim okvirima) rekordno visoka i kreće se oko 30% radno sposobnog stanovništva. Kosovo jeste u deficitu kada trguje sa Srbijom, ali to je realnost u ekonomskim odnosima sa, praktično, svima i predstavlja odraz strukture (slabosti) lokalne ekonomije.
Problemi i prepreke su brojni. Uzmimo sledeće primere. Od stupanja na snagu sporazuma o energetici, Srbija i Kosovo više ne mogu trgovati strujom, jer jedni drugima ne priznajemo licence. Samim tim, ni elektromreža Kosova više ne može biti tranzitna ako se trguje sa, recimo, Albanijom. Potom sledi više problema koji otežavaju život prevoznicima: od toga da Kosovo nije u sistemu ADR-a (transporta opasne robe), a morate imati licenciranog vozača i vozilo ne bi li se takva roba transportovala; zatim, da se roba fitosanitarnog porekla ne može preko Kosova prebaciti za Srbiju; činjenice da Bosna i Hercegovina ne priznaje Kosovo, što jako otežava bilo kakvu robnu razmenu između njih; do (ne)priznavanja registarskih tablica. U svemu tome, prema rečima našeg sagovornika, „običan privrednik se ne može snaći“ i zato je uloga privrednih komora (Srbije i Kosova) od ogromnog značaja – one su te koje traže rešenja.
„Tehnički dijalog“ privrednih komora funkcioniše na ravnopravnim osnovama, a privreda je ta koja „diktira“ teme – od utvrđivanja oblika formulara čiji je tekst statusno neutralan, preko standardizacije, do arbitraže kao načina rešavanja sporova. U svoj rad, komore uključuju eksperte iz različitih institucija. EU je to davno prepoznala i pomaže njihov rad; neka od ključnih pitanja, poput pomenutog fitosanitarnog sertifikata usaglašena su u Briselu.
Nakon što su takse ukinute, za svega nekoliko meseci, razmena se vratila na 70% pređašnje; kompanije su zadržale kontakte, i relativno brzo i u velikoj meri povratile tržište. U međuvremenu, razvila se želja da se sarađuje ne samo kroz trgovinu i taj „pozitivan pritisak“ je nešto izraženiji kod preduzeća registrovanih na prostoru Srbije.
Šta naše firme prodaju na Kosovu? Mahom su i dalje u pitanju prehrambeni proizvodi. Kada su takse uvedene, proizvođači iz okruženja (pre svega Hrvatske, ali i Slovenije, odnosno Severne Makedonije) su probali da nadomeste prisustvo ovdašnjih proizvođača. Sećamo se svi, tada je na snazi bio čak i zakon koji je obavezao trgovce u maloprodaji na Kosovu da se ističu zastave (zemlje) porekla proizvoda; pa su se na brzinu tražili zamenski proizvodi, često slabijeg kvaliteta.
Zanimljivo i nedovoljno istraženo pitanje tiče se mogućnosti investiranja iz Srbije u i na Kosovu, odnosno Kosova u Srbiji. U ovom trenutku, čini se realnijim da veća firma odavde – primera radi, u istoj toj prehrambenoj industriji – pokuša da otvori proizvodni pogon na Kosovu. Malina koja se dalje izvozi nabavlja se i na Kosovu; Štrpce je primer sredine gde je dati biznis veoma razvijen. Kao jedan od načina uvezivanja može poslužiti i program „Duša Metohije“ pokrenut pre nekoliko godina. Šansa je i u očekivanoj promeni navika potrošača nakon pandemije, gde će oni gledati da proizvode koji dolaze sa dalekih destinacija zamene onim iz regiona. Kako se radi o privrednim subjektima registrovanim na Kosovu, ono postaje deo „lanca vrednosti“ regionalne trgovine i razmene.
Na drugoj strani, jedan od glavnih problema sa kojima se kosovska privreda suočava jeste kapacitet: tamošnje firme ne mogu da proizvedu dovoljno da bi se pojavile „na rafovima“ ovde. Drugi problem je što naše tržište za neke od njihovih vodećih proizvoda naprosto nije otvoreno (pritisak domaćih proizvođača). Dalje, dok makar u načelu ne predstavlja problem da se naša firma pojavi na tržištu na Kosovu i učestvuje na tenderu, njihova se ne može pojaviti ovde, jer ne priznajemo dokumenta koja prilažu. A privrednici upravo i reaguju na svako olakšanje režima, gde ćemo jedni drugima priznavati dokumenta, a ne ograničavati pristup.
Saradnja privreda Srbije i Kosova trebala je da bude olakšana (tekućim) procesima regionalne ekonomske integracije. Da će tako i biti nije više izvesno, budući da se Kurti i njegovi saradnici protive „mini Šengenu“; a i odlazeća, Hotijeva administracija je upozoravala šta Beograd treba da ispuni pre nego li Priština u potpunosti stane iza te ideje (S druge strane, deluje da su Crna Gora i BIH sada spremnije da pristupe nego što je to bio slučaj prošle godine). Nije, najzad najjasnije koja će sada biti mera interesa i podrške Sjedinjenih Država. Prošle nedelje značajnu pažnju su izazvale diskusije oko dalje uloge tek otvorene kancelarije američke razvojne banke (DFC) u Beogradu – koja je delovala kao najkonkretnije postignuće „Vašingtonskog sporazuma“ (pored sporazuma o podsticanju investicija). Da podsetimo, DFC je trebao podržati neke od strateški bitnih projekata – autoput, železničku prugu (namenjenu pre svega transportu tereta), te garantnih fondova za privrednike i poljoprivrednike.
Time ostaje druga inicijativa, zajedničkog tržišta regiona, koja se odvija uz aktivnu ulogu Regionalnog saveta za saradnju i same EU. Ona nije konkurencija „mini Šengenu“ ali za sada, deluje prihvatljiva svima. Teme „mini Šengena“ – „četiri slobode“ „puštene“ kroz propise i standarde, koji su usaglašeni – prisutne su i ovde u vidu nastavka akcionog plana, koji je usvojen na samitu u Sofiji novembra 2020. Posredi su vrlo životne stvari, koje se tiču tržišta rada, bržeg prelaza preko granica, procedura bez papira. Nedostaje radnika, više ponuda na tenderima, predvidljivosti koja je privrednicima tako potrebna. Zato je potrebno do kraja „iskomunicirati“ i jedan i drugi proces.
*Autor je izvršni direktor Beogradskog fonda za političku izuzetnost
