Tekst je prvobitno objavljen na portalu Normalizacija.
Foto: EPA-EFE / MATTHEW CAVANAUGH
Malo šta je izazvalo pažnju medija kao, isprva, glasina da je Kristofer Hil (69), tek nepune dve godine nakon što je postavljen Entoni Godfri, nominovan za novog ambasadora Sjedinjenih Država u Beogradu. Usledio je veliki broj analiza i intervjua i dve su stvari oko kojih, čini se, postoji saglasnost. Hil po četvrti put u Beogradu, punih 11 godina nakon što je završio svoj prethodni ambasadorski mandat (u Iraku), poruka je celom regionu, ne samo rukovodstvu Srbije; jer u pitanju je neko ko svojim iskustvom, reputacijom i godinama, nadilazi poziciju na koju je nominovan. Ujedno, sa imenovanjem Gabrijela Eskobara na mesto zamenika pomoćnika državnog sekretara (gde je nasledio Metjua Palmera) – pa i nominacijom Džejmsa O’Brajena, koji bi uskoro trebao da postane koordinator za politiku sankcija u Stejt Departmentu – jasno je da se Vašington u i oko Beograda sprema da pošalje „prvi tim“ diplomata.
Drugo, njegovo imenovanje signal je rešenosti SAD da se, po izborima koji Srbiju očekuju 3. aprila, uz odgovarajuću kombinaciju podsticaja i pritisaka, dijalog Beograda i Prištine ne samo pokrene sa mrtve tačke (u kojoj se, po oceni i mišljenju mnogih, oktobra 2021. nalazi), već i privede kraju. Kažemo, pravu kombinaciju, jer u ovom trenutku nedostaje i jednog i drugog. Njegovo saslušanje u Senatu će verovatno pokazati kako uživa podršku i republikanaca i demokrata; uostalom, služio je kako pod jednima, tako i drugima (za Klintona na Balkanu; Buša u Koreji; Obamu u Iraku).
Hila će se, neminovno, mnogi setiti po lošem. Od 1994. deo je „Holbrukove ekipe“; kao specijalni izaslanik SAD na Kosovu 1998/99. godine, organizovao je poznati sastanak sa Oslobodilačkom vojskom Kosova (OVK) u Juniku, čime je ovu organizaciju legitimisao i najavio promenu pristupa SAD. O njegovoj ulozi rečito svedočanstvo (na koje je podsetio novinar Miloš Milić) ostavio je Vladan Kutlešić u dokumentarcu „Rambuje-srpska priča”; da je tamo vodio glavnu reč kao produžena ruka Madlen Olbrajt i Ričarda Holbruka. U memoarima koje je objavio 2014, “Outpost: Life on the Frontlines of American Diplomacy: A Memoir” detaljno opisuje te dane (dobar izvor je i biografija Ričarda Holbruka, “Our Man: Richard Holbrooke and the End of the American Century” iz pera Džordža Pakera).
Neće mu nedostajati razumevanja za dijametralno suprotne pozicije Beograda i Prištine, kao i sve što se dešavalo nakon proglašenja nezavisnosti. U intervjuu datom „Deutsche Welle“-u 2019. godine, kaže kako mu je jasno zašto pet članica EU ne priznaje Kosovo („svako ima svoje Kosovo“); kao i da „nezavisna država mora da bude prihvatljiva susedima i celoj Evropi“. U odgovoru na pitanje o razmeni teritorija kao elementu rešenja, tada je rekao: „mislim da se pokreću duboke emocije svaki put kada se govori o teritorijama… i stvaraju presedani za druge teritorije“; te da bi „ostavio teritorijalna pitanja kao vrstu završnog elementa bilo kakvog dogovora“, a „u međuvremenu (pričao) o svim drugim problemima koji su primarni“. Takođe je istakao: „znalo se još ‘98, ‘99. da se (kosovski) problem ne može rešiti danas, a zaboraviti sutra”.
Kao nekada ambasador u Severnoj Makedoniji, zna bolje od mnogih koliko je teško bilo doći do Prespanskog sporazuma i odluke da se promeni ime; i zato će i on, kao što, uostalom čini nemali broj američkih (bivših i aktuelnih) diplomata stalno pozivati Beograd i Prištinu da uzmu odnose Atine i Skoplja kao primer. Međutim, u traganju za rešenjem – koje se trenutno čini jako dalekim – postoji svest o neophodnosti nalaženja odgovarajućeg institucionalnog aranžmana, okvira; o tome se razmišljalo još pre Rambujea („šta god da je Kosovo, bilo da ostane isto ili šta god da je postalo, potrebno mu je zakonodavno telo…izvršno telo… rukovodstvo te izvršne vlasti…lokalna policija, potrebna je ekonomija, treba neki način za povećanje prihoda”).
Da će biti glasan zagovornik „evropske perspektive“ za Zapadni Balkan, čitamo iz teksta „Balkanska izdaja Emanuela Makrona“, u kome kaže, „da je članstvo (Zapadnog Balkana) u EU…jasan signal revanšistički nastrojenoj Rusiji da je geopolitička igra gotova“, kao i to da je „blokiranje Severne Makedonije i Albanije simboličan kraj post hladnoratovske ere“ – dodajemo, transatlantskog konsenzusa o tome šta se ima raditi sa post-autoritarnim i post-konfliktnim društvima. On ove redove piše svestan razlika koje su se otvorile između SAD i EU, naročito po Trampovom izboru. Inače, Amerikanci teško razumeju oklevanje Evropljana da brže integrišu Zapadni Balkan, ukazujući na pozitivne efekte ulaska Crne Gore i Severne Makedonije u NATO; i to je tema koja će se iznova otvarati.
Sa velikom dozom sigurnosti pišemo kako nas Hil poznaje; naš mentalitet, kulturu, navike; snage i slabosti političara sa ovih prostora; kao i taktike kojima pribegavamo kada nismo spremni da se suočimo sa nekim problemom. Pogrešno bi bilo, međutim očekivati da će pristup 90-ih on prosto preslikati četvrt veka kasnije. Mada su neki među akterima bili aktivni u politici i tada, kontekst i rizici su danas bitno drugačiji. Lideri će se ili “sakrivati” iza javnog mnjenja, ili biti protiv kompromisa (što se da naslutiti iz tvrdog stava kosovskog premijera) smatrajući da su dovoljno dali. U pomenutoj “kombinaciji podsticaja i pritisaka” važna je i famozna “evropska perspektiva” koja se, nažalost, čini neizvesnom. Nije baš najjasnije ni kojim putevima bi se odvijali pritisci: saradnjom Kvinte? Direktno? Na vezi sa Berlinom?
U analizi koja je pratila Hilovu nominaciju mnogi su zaboravili da je u pitanju diplomata koji je, zapravo, dobar deo svoje karijere proveo u Istočnoj Aziji – najpre 80-ih, kao sekretar za ekonomska pitanja, pa 2004-2005. kao ambasador u Južnoj Koreji; da bi možda najizazovniji zadatak dobio u februaru 2005, kada je imenovan za šefa delegacije SAD koja je učestvovala u pregovorima šest zemalja sa Severnom Korejom, oko mogućnosti zaustavljanja i stavljanja pod kontrolu tamošnjeg nuklearnog programa. Niko neće morati posebno da mu pojašnjava zabrinutost SAD zbog kineskog „rastućeg prisustva“ u regionu, ali će biti zanimljivo videti na koji način Vašington namerava da parira. Vašingtonski sporazum predstavljao je jedan takav okvir; još ćemo videti šta od njega preostaje.
Ko je hteo, mogao je u izlaganju Gebrijela Eskobara na otvaranju Beogradskog bezbednosnog foruma, a i dva dana kasnije, prilikom njegovog “saslušanja” u Kongresu, da čuje naznake okvira u kojima će se Hil kretati. Ovde mislimo, pre svega, na upozorenje političarima koji “gledaju na Balkan kroz prizmu 90-ih”; mogućnosti da onima koji tako budu postupali SAD uvedu sankcije, ali “ako se to dogodi, ne radi se o glavnom oruđu, niti o rešenju”. Rešenja, nastavlja, treba tražiti u izborima, učešću javnosti u politici i otvaranju medija. Eskobar je rekao, “vidimo neke uznemirujuće trendove u koncentraciji moći u političkim partijama, u koncentraciji ekonomskih mogućnosti samo kod ljudi povezanih sa tim partijama”. Izrazio je podršku ekonomskoj saradnji zemalja Zapadnog Balkana bilo kroz Zajedničko regionalno tržište ili inicijativu Otvoreni Balkan; jačanju otpora ruskom i kineskom uticaju. Kada je reč o dijalogu Beograda i Prištine, ističemo, “zajedno smo stavili im do znanja da je dijalog način da obe strane, kao jednake (kurziv aut.), moraju da rade u nastojanju da prevaziđu razlike i normalizuju odnose – idealno kroz međusobno priznanje (kurziv aut.).
Sjedinjene Države imaju tri strateška prioriteta na Zapadnom Balkanu. Prvi je usko shvaćen kao law enforcement – suzbijanje organizovanog kriminala, trgovine narkoticima, oružjem i ljudima; drugi, zelena tranzicija, u kojoj važno mesto (naša ocena) zauzimaju i depoziti litijuma i prilike za investicije koje se tu otvaraju; i treći, regionalna ekonomska saradnja – manje je važno kroz koji format, koliko da se vidi konkretan napredak, dostignuća. Zajedno, ova tri prioriteta se prožimaju kroz vrlo konkretan interes – pariranje i tamo gde je moguće, istiskivanje Rusije i Kine iz strateških sektora. Otvorena pitanja nerešenog odnosa Srbije i Kosova, te destabilizacija Bosne – stoje na putu ostvarenju ovih prioriteta i interesa i zato moraju biti “zatvorena”. Oni za koje SAD procene da nisu partneri, već protivnici u ovom poslu ostaće bez podrške Vašingtona i suočeni sa mogućnošću (opasnošću) međunarodne izolacije.
