Fotografija Euractiv/Evropski parlament/Flickr
Marin Le Pen, dugo jedna od vodećih figura desnice u Evropi, rekla je uoči prošle godine održanih izbora da bi „unija suverenista“ mogla postati druga najveća politička grupacija u Evropskom parlamentu (EP). Ovo se na kraju ipak nije dogodilo; različiti populisti, protivnici Brisela i desničari jesu osvojili nekih 150 (od 750) mesta u EP, ali ne i rezultat kakav su priželjkivali. Najviše glasova dobili su u Francuskoj, Italiji i Velikoj Britaniji (koja je u međuvremenu postigla dogovor o izlasku iz EU 1. januara 2021. godine).
Suverenisti su nekako po pravilu populisti, često nacionalisti, a ne retko i desničari. Daleko su, međutim, od jedinstvenog bloka. Polazna premisa oko koje se slažu je da su države članice, nakon što su njihove (od naroda otuđene) elite „predale“ isuviše suverenih prava i nadležnosti Briselu, ostale „okovane“ pravilima Evropske unije (EU). Veruju kako članice već dugo nisu samostalne u odlučivanju u politikama od značaja za budućnost zemlje, poput fiskalne politike, kontrole migracija ili u međunarodnim odnosima.
Nakon godina izbornih uspeha, suverenisti nisu ništa manje deo evropskog „mejnstrima“ od demohrišćana ili socijaldemokrata. Dobar deo njihove kritike – bilo da je reč o problemu demokratskog deficita, ili zaostajanja i socijalnih problema Evrope usled efekata globalizacije – glasač „razume“. Na papiru, čine gotovo četvrtinu EP i nude jedan način prevazilaženja podela na liniji Zapad-Istok i Sever-Jug u okviru EU. Razlike među njima su te koje savez čine nemogućim. U Poljskoj vladajuća Partija prava i pravde (PiS) ne želi u savez sa Le Pen zbog njenih proruskih stavova. Slično razmišlja i Orban, kome je odnos sa Evropskom narodnom partijom (EPP) odnosno nemačkim demohrišćanima isuviše važan da bi rizikovao sa nekom novom grupacijom.
Drugi problem za suvereniste je kako da pored nacionalnog, obezbede sebi i „evropski profil“, odnosno prepoznatljivost. Sa takvim izazovom se suočio, na primer, Mateo Salvini. On je za kratko vreme morao da pronađe saveznike (opet Le Pen, Orban i eventualno Najdžel Faraž), a zatim i politike na kojima je mogao da insistira zajedno sa njima. Usredsredio se na kontrolu migracija (zatvaranje italijanskih luka za brodove koji prevoze migrante) i identitetsku politiku (sprovođenje popisa Roma u Italiji). U tome međutim nije uspeo, pre nego što je u septembru 2019. izgubio u pokušaju da se premijeru Đuzepeu Konteu izglasa nepoverenje. Do tog trenutka, međutim, delovalo je da će upravo on biti naredni premijer Italije.
Razlikujemo ih i po tome koliko je njihova pozicija snažna u društvu iz kog dolaze; odnosno, da li su uspeli da osmisle koherentnu ideologiju. Tu su na jednoj strani – ili bolje rečeno, van konkurencije – mađarski Fides i pomenuta PiS, koji su već dugo na vlasti; a na drugoj „ostali“. PiS je pošlo za rukom da „nominalno proevropski stav poveže sa duboko konzervativnom porukom o ’Evropi nacija’“ (ECFR) i ostvari najbolji rezultat koji je jedna stranka u Poljskoj postigla od 1989. godine. Kao i u najvećem delu Centralne i Istočne Evrope, jaka ekonomija omogućila je socijalna davanja potencijalnim glasačima; a kontrola medija siguran plasman poruke.
Ivan Krastev piše kako je pravo merilo uspeha u politici ono koliko vas drugi imitiraju. U tom pogledu, niko nije kao Viktor Orban, koji je na svom viđenju (iliberalne) demokratije i (rigidne) kontrole migracija stekao saveznike i protivnike širom Evrope.
Ispostavilo se da čak ni ozbiljna, globalna kriza, kakva je pandemija bolesti COVID-19, ne može uzdrmati Fides. Naprotiv: ogromna razlika u resursima (u Mađarskoj je usred vanrednog stanja doneta odluka o ukidanju budžetskog finansiranja opozicionih stranaka), sposobnost mobilizacije medija (objavljivanje spiska neprijatelja Mađarske u jednom od njih) i odsustvo ozbiljnijeg takmaca (prema poslednjim anketama, druga najbolje plasirana stranka je Jobik, koji je još desnije!) Orbana čini praktično nedodirljivim. Zato je i vanredno stanje, koje je proglašeno na neodređen period (bez presedana u okvirima EU) mogao ukinuti, sada kad je epidemija u okvirima Mađarske pod kontrolom. (Drugi razlog bi mogao da bude i taj, da je odluka o eventualnom izbacivanju Fidesa iz EPP-a odložena za septembar; nema potrebe dalje provocirati lidere EU.)
Treba reći i da suverenisti nisu svemoćni, niti je V4 njihov neupitan „bastion“. Slovačka predsednica Čaputova je pobedu odnela sledeći proevropsku, liberalnu agendu; njen uspeh ponovile su stranke umerene i liberalne levice. „Poziv na uzbunu“ je za mnoge slovačke građane bilo brutalno ubistvo novinara Jana Kučijaka i njegove verenice Martine Kušnirove, februara 2018. godine, koje je pokazalo koliko je demokratija i pravna država, u biti, krhka stvar. Slovačka je svetao primer i po tome što je pritisak građana urodio plodom: za manje od dva meseca, svi u lancu odgovornosti su podneli ostavke, od premijera Fica do direktora policije. Politička klima se u ovom, inače izrazito proevropskom društvu promenila – na izborima za EP prošle godine, najviše glasova odnosi koalicija „Progresivne Slovačke“ i liberalno-konzervativne partije „Zajedno – građanska demokratija“ (20% i 4 mesta u EP).
Zašto su za Srbiju važne poruke suverenista? U ovom trenutku, jedina stranka koja se odredila kao eksplicitno „suverenistička“ jeste „Dosta je bilo“. Međutim, veze između Orbana i Vučića su jake; zajedničke su im mere ulaganja u infrastrukturu kao načina podizanja BDP-a; širokih socijalnih davanja kojima se odstupa od navodno konzervativne fiskalne politike, a zarad osiguranja uspeha na izborima; kontrole medijske sfere; sve jačeg oslonca na Kinu u međunarodnim odnosima i glasan evroskepticizam. Vučić još uvek nije Orban – što ne znači da to neće postati. Pritisak na, odnosno pokušaj preuzimanja Instituta za filozofiju i društvenu teoriju primer je politike koja je „prepisana“ iz Mađarske, a opet tako poznata u našoj praksi. Vučićevoj verziji „suverenizma“ nedostaje čvršće ideološko utemeljenje – to je ono kada Orban (ili Salvini, ili Le Pen) govore o iliberalnom modelu, hrišćanskoj demokratiji ili evropskoj civilizaciji. Sve donedavno, krupna razlika između dvojice političara bila je u pristupu problemu iregularnih migracija. No, sve se to da izgraditi i zapravo bi mogao biti jedan od odgovora na pitanje „kako dalje“ za SNS, ako predsednik Srbije odluči da organizaciji ovog „catch all“ pokreta doda i ideologiju. Saveznike će lako naći u zemljama višegradske četvorke i još ponegde (Italija, Bugarska, Grčka) a protivnike u Nemačkoj i Francuskoj. „Evropska perspektiva“ Srbije time bi se učinila još neizvesnijom.
Tekst je prvi put objavljen u Novom magazinu br. 474, 28. maja 2020.
