Poslednja dva teksta koja mi je Nadežda, iskrena prijateljica BFPE-a, poslala iz bolnice, dva dana pre nego što nas je napustila, su bili članak iz „Le Monde“-a o ’podobnim’ novinarima za izveštavanje iz Bele kuće i tekst o masakru u Katinskoj šumi, ukazujući na decenijske pokušaje novinara da otkriju istinu o počiniocima zločina 1940. kojeg je naredio Staljin. Želela je da se hitno otvori tema o zloupotrebi medija, o odgovornosti novinara i javnih intelektualaca, da moraju biti u funkciji istine, makar platili i najtežu cenu.
Tako sam razumela i njen poslednji napor da se otvori debata o obavezi medija da ne samo pravovremeno i istinito izveštavaju javnost, već da se suoče sa rastućim izazovima medijske i političke kakofonije u kojoj laž i spinovanje ugrožavaju samo društvo u kojem živimo. Otišla je boreći se do kraja za istinito i hrabro novinarstvo.
Nadežda Gaće je bila prava novinarska heroina: sve što je u životu radila činila je punom snagom i srcem. Retko je pominjala prošlost, iako je imala puno pravo na to. Izveštavala je o najizazovnijim i najtežim temama sa kojima se suočavala njena voljena domovina – Jugoslavija. Koju nikada nije prežalila. Upoznala, intervjuisala i družila se sa najistaknutijim ličnostima koje su obeležile poslednjih pedesetak godina ovog našeg složenog i namučenog balkanskog prostora. Bila je, istovremeno, angažovana građanska i antiratna aktivistkinja.
Nije pristajala na pritiske i ucene ma od koga dolazile. Da bi 2011. osnovala „Novi magazin“ sa grupom saradnika i saradnica, tragajući za nedeljnikom koji će biti svoj a proevropski, drugačiji a istinit, politički značajan a u velikoj meri okrenut kulturi i nauci. U njega je ugradila sebe. Neprestano je širila krug saradnika i poštovalaca „Novog magazina“, bez obzira na ogromne finansijske probleme kakve, uostalom, doživljavaju svi istinski nezavisni mediji.
Jedan od vrsnih saradnika „Novog magazina“ mi je napisao ovih dana da je zahvalan što „sam imao priliku da sarađujem sa tako divnom ženom koja je u svom radu pokazivala toliki nivo čovečnosti, ljubavi i radosti kao nijedan od silnih urednika i urednica sa kojima sam sarađivao“. Čak i u borbi s tvrdokornom i teškom bolešću ispraćala je „Novi magazin“ spreman za štampu utorkom uveče, neretko oko ponoći, sa ljubavlju i radošću, a dodala bih i uzbuđenjem čekajući na reakcije kako vernih čitalaca i čitateljki tako i onih koji se s njim susreću prvi put.
Otkrivala je nove talente, naročito kroz rubriku Ogledi. Pojavljivali su se mladi ljudi, odlučni da se zalažu za pravdu, solidarnost i empatiju. Oni su joj prijali duši. Stoga su tekstovi o životu i iskušenjima Roma bili redovno prisutni. Bila je istrajna u pridobijanju novih saradnika i saradnica. Teško je prihvatala ‘ne’ kao odgovor ako joj je do određene teme bilo stalo.
Bilo joj je veoma važno da „Novi magazin“ bude otvoren ka svetu i novim idejama, kritički i znalački, istovremeno obezbeđujući pažnju našem neposrednom susedstvu. Nije se plašila izleta u budućnost, upozoravajući javnost o klimatskim promenama, veštačkoj inteligenciji, ali i o opasnosti od nuklearnog naoružavanja i moguće zloupotrebe novih tehnologija.
U njen prostor se ulazilo kroz cvetni koridor, koji je s velikom pažnjom i ljubavi negovala. Za njen sto se sedalo s očekivanjem ozbiljnog razgovora i rasprava. Ostaje duboka zahvalnost što je s nama delila znanje i ljubav, znatiželju i mudrost. I ostaje duboka praznina njenim odlaskom.
Sonja Licht
