Tekst je prvobitno objavljen na sajtu Beogradskog bezbednosnog foruma.
Beogradski bezbednosni forum nastavio je diskusiju o sudbini demokratije i solidarnosti nakon pandemije COVID-19 u kojoj su učestvovali Ivan Krastev i Tomas Karoters, dok je moderatorka diskusije bila Ulrike Gero. Kriza javnog zdravlja razotkrila je krizu globalnih demokratskih sistema, jer neke od najvećih demokratija na svetu nisu uspele da se nose sa krizom; svet je zaključan u klinču između dve globalne velesile i multilateralizma nesposobnog da ga reši, a građani se osećaju nemoćno i odvojeno od političkog procesa u svojim zemljama.
Šta će biti izlaz? Preoblikovanje demokratije i ponovno stvaranje solidarnosti ili okretanje autoritarnosti? Učesnici panela suočili su se sa teškim izazovom da odgovore na ova pitanja i pronađu odgovor na to kako će svet izgledati kada se kriza prevaziđe.
Govornici su se usaglasili da, iako određene demokratije nisu uspele da se nose sa krizom, ne postoje empirijski dokazi o povezanosti između tipa političkog režima i njihovog učinka u rešavanju krize.
„Potrebne su vam četiri stvari za efikasno suočavanje sa pandemijom: odgovorno, fokusirano i dosledno vođstvo; sposoban državni aparat koji može formulisati politike i primeniti ih, socijalna kohezija – osiguravajući da će ljudi slediti politike – i prethodno iskustvo u vanrednim situacijama na koje možete da se oslonite“, rekao je Tomas Karoters.
Najveći neuspeh određenih demokratskih zemalja bio je nedostatak međunarodne saradnje i solidarnosti – protekcionistički stav „mi na prvom mestu“, tvrdi Ivan Krastev.“ Da smo se pre godinu dana pitali šta bi trebalo da se dogodi da bi države međusobno sarađivale, verovatno bismo odgovorili – pandemija, vrsta prekogranične krize. Međutim, to se nije dogodilo“.
Panelisti su se, međutim, složili da je, iako je pandemija otkrila odsustvo solidarnosti na nekim frontovima, na drugim, stvorila podsticaj za povećanu solidarnost kod ljudi. „Po prvi put su ljudi počeli da se zanimaju za razvoj u drugim zemljama dok su bili zatvoreni u svojim stanovima. Solidarnost se u većoj meri javila među ženama, mladim osobama i tako dalje.“
Karoters je takođe naglasio da kriza kod ljudi ponovo vraća želju za više moći. Postoji paradoks globalizacije: što se svet više globalizirao, to je manje ljudi osećalo da ima moć. Zagovaranje za deglobalizaciju, ma odakle ona dolazi, usko je povezano sa željom za povećanje moći i vlasti, rekao je Karoters. „Moguće je da trenutak deglobalizacije u kojem sada živimo proizvede odgovarajući osećaj ponovnog vraćanja moći pojedinaca na lokalnom nivou i stoga obnove poverenja u institucije. Ako se demokratija želi reformisati, ona će zaista nastati regeneracijom osećaja povezanosti i poverenja na lokalnom nivou koji deluje ka spolja.“
Ponovnu izgradnju demokratije Krastev predviđa u odnosu na političke eksperimente za koje smatra da će biti posebno relevantni u trenutku kada će se kriza javnog zdravlja pretvoriti u ekonomsku krizu. „Države se razlikuju u ekonomskom, socijalnom i drugim aspektima. Iako su na početku krize mnoge države počele da se zaključavaju, Švedska je zauzela sasvim drugačiji pristup koji je uživao veliko poverenje među svojim građanima.“
