Strane direktne investicije predstavljaju jedan od ključnih instrumenata ekonomskog rasta i razvoja u Srbiji. Njihova važnost se ogleda u prilivu kapitala, transferu tehnologija, otvaranju radnih mesta i jačanju integracije Srbije u globalne ekonomske tokove. Prema podacima Narodne banke Srbije, od 2010. do 2024. godine u Srbiju je uloženo preko 40 milijardi evra stranog kapitala. Iako su ovi investicioni tokovi doneli brojne ekonomske koristi, istovremeno su otvorili i pitanja u vezi sa ekološkim, društvenim i bezbednosnim aspektima. Strane investicije se predstavljaju kao ključni strateški interes koji nema alternativu, zbog čega se često pravdaju ekonomske i pravne mere donete sa ciljem privlačenja investitora, poput visokih subvencija i kreiranja posebnih pravnih akata koji investitorima omogućavaju poslovanje po povlašćenim uslovima.
U želi da se sagledaju i pozitivni i negativni efekti stranih direktniih investicija na bezbednost građana, Fondacija BFPE za odgovorno društvo sprovela je istraživanje uz podršku Kanadskog fonda za lokalne inicijative, rezultirajući publikacijom „Uticaj stranih direktnih investicija na bezbednost građana“. Istraživanje je obuhvatilo fokus grupe i intervjue u Zrenjaninu, Smederevu, Boru, Valjevu i Priboju. Ovi gradovi predstavljaju različite tipove investicija: greenfield investicije (Zrenjanin), brownfield investcije (Smederevo i Bor), potencijalne investicije (Valjevo) i nedostatak značajnijih ulaganja (Priboj). Takav izbor omogućio je raznolik uvid u izazove koje strane direktne investicije mogu prozrokovati po bezbednost građana.
Jedna od često postavljanih dilema u javnosti jeste pitanje ko najviše ulaže u Srbiju. Odgovor zavisi od načina posmatranja investicija – Kina je najveći pojedinačni investitor sa oko 5 milijardi evra uloženih u različite sektore privrede, dok je Evropska unija, posmatrana kao celina, ostaje glavni izvor stranih direktnih investicija sa oko 11,5 milijardi evra u poslednjih pet godina. Istraživanje je pokazalo da građani različito sagledavaju investicije u zavisnosti od zemlje porekla investicija. Dok su investicije iz EU uglavnom ocenjene pozitivno, kineske investicije izazivaju pretežno negativne reakcije. Ulaganja iz SAD-a su podeljeno ocenjena, dok se ruske investicije doživljavaju neutralno, uz blago viši broj negativnih nego pozitivnih stavova.
Strane direktne investicije su značajno doprinele procesu reindustrijalizacije, posebno u sektorima automobilske industrije, rudarstva i infrastrukture. Omogućile su modernizaciju zastarelih industrijskih kapaciteta, povećale zaposlenost i donele određene tehnološke inovacije. Međutim, učesnici istraživanja smatraju da ulaganja često nisu usmerena na dugoročni ekonomski rast, već na eksploataciju jeftine radne snage, dok su investicije u inovacije i tehnološki napredak ograničene. U prilog tome govori i tvrdna jednog od učesnika koji kaže da: „Strane kompanije ne donose ono što tek osvaja tržište nego ono što je tehnologija na zalasku koju niko više neće“.
Iako strane direktne investicije obezbeđuju nova radna mesta, radni uslovi u kompanijama pod stranim vlasništvom često nisu zadovoljavajući. Istraživanje ukazuje na probleme niskih plata, nesigurnih ugovora i nedovoljnih zaštitnih mera koje vode ka čestim povredama na radu. Radnici u određenim kompanijama prijavljuju prekomerni rad bez adekvatne naknade, i pritiske da neka od prava koja su im zagarantovana poput prava na bolovanje ne koriste. Ovi izazovi ukazuju na potrebu za strožim inspekcijama i unapređenjem radnih standarda kako bi se osigurala prava zaposlenih.
Odnos između stranih direktnih investicija i njihovog uticaja na životnu sredinu predstavlja jedan od najozbiljnijih izazova. Istraživanje je identifikovalo brojne slučajeve zagađenja vode, vazduha i zemljišta, što ukazuje na nepoštovanje ekoloških standarda od strane pojedinih investitora, ali i na slabu regulativu i nedostatak nadzora državnih institucija. Iako postoje slučajevi u kojima kompanije ulažu u određene ekološke inicijative, takve inicijative često odražavaju reaktivan umesto preventivnog pristupa.
Za uspostavljanje sinergije između strane kompanije i lokalne zajednice ključno je razviti održiv odnos zasnovan na principima društveno odgovornog poslovanja. Međutim, interakcija između stranih kompanija i lokalnih zajednica često ostaje ograničena, služeći više kao instrument za odnose s javnošću nego kao iskrena inicijativa za unapređenje lokalnog razvoja i jačanje socijalne kohezije. Iako određeni investitori podržavaju lokalne projekte, takvi slučajevi su retki i uglavnom motivisani regulatornim zahtevima, a ne dugoročnom posvećenošću zajednici.
Istraživanje je pokazalo da pregovori između države i investitora nisu uvek transparentni. Građani često nisu upoznati sa uslovima pod kojima investitori posluju. Postoji percepcija da država daje prevelike ustupke investitorima na račun radnika, životne sredine i domaćih kompanija dok institucije ne sprovode adekvatnu kontrolu. Ovaj nedostatak transparentnosti otvara prostor za korupciju, što dodatno urušava pravni i društveni sistem. U prilog tome, ukazuju i podaci Transparency International za 2024. godinu prema kojima se Srbija nalazi na 105. mestu globalnog indeksa korupcije, sa skorom 35, što je najniži rezultat od 2012. godine.
Građani su svesni bezbednosnih rizika povezanih sa stranim direktnim investicijama, pre svega u domenu lične bezbednosti (loši radni uslovi, slabi bezbednosni standardi, psihološki pritisci), ekonomske sigurnosti (nestabilnost, potencijalni gubitak radnih mesta, neadekvatne zarade) i ekološke bezbednosti (eksploatacija resursa, zagađenje životne sredine).
Strane direktne investicije su ključni deo savremenog ekonomskog razvoja, ali njihov dugoročni uspeh ne bi trebalo meriti isključivo brojem otvorenih radnih mesta, već i kvalitetom života građana i njihovom bezbednošću. Srbija treba da razvije sveobuhvatnu strategiju koja će podsticati odgovorne strane direktne investicije, osiguravajući ekološke standarde, zaštitu radnih prava i borbu protiv korupcije. Preporuke iz publikacije uključuju jačanje regulatornih mehanizama, poštovanje zakona, veću transparentnost u procesu dodele subvencija i strože ekološke propise, ali i mnogo adekvatniju edukaciju i informisanost samih građana. Pored toga, potrebno je podsticati investicije u visoko tehnološke sektore kako bi investicije doprinele dugoročnom i održivom razvoju Srbije, bez ugrožavanja javnog interesa i kvaliteta života građana.
Tekst je originalno objavljen u časopisu Novi magazin.
Autorka:
Mirjana Đorđević, programska asistentkinja, Fondacija BFPE za odgovorno društvo
