U evropskoj debati o ekonomskog bezbednosti i strateškoj autonomiji, Finska se sve češće pojavljuje kao zanimljiv primer zemlje koja pokušava da spoji otvorenu ekonomiju sa aktivnom zaštitom strateških resursa. Razlog je jednostavan: Finska raspolaže značajnim rezervama kritičnih sirovina, uključujući kobalt, nikl i litijum, koji su ključni za energetsku tranziciju i razvoj evropske industrije baterija.mZbog toga je ova nordijska država postala važna karika u pokušaju Evropske unije da smanji zavisnost od uvoza kritičnih sirovina iz Kine i drugih politički rizičnih dobavljača.
Ipak, razvoj sektora nije zasnovan samo na eksploataciji resursa. Finska je poslednjih godina razvila model koji nastoji da istovremeno privuče investicije, ali i zadrži kontrolu nad strateškim sektorima. U središtu tog pristupa nalazi se Zakon o skriningu stranih akvizicija (Act on the Screening of Foreign Corporate Acquisitions), koji omogućava finskoj vladi da pregleda i, u krajnjem slučaju, blokira preuzimanja domaćih kompanija od strane stranih investitora ukoliko bi takva transakcija mogla ugroziti „ključne nacionalne interese“.
Zakon je prvi put uveden 2012. godine, a značajno je ojačan 2020, u trenutku kada je širom Evrope počela šira debata o bezbednosnim implikacijama stranih investicija. Za razliku od nekih drugih evropskih zemalja, finski model razlikuje sektore u kojima je prethodno odobrenje obavezno od onih gde je prijava investicije dobrovoljna.
Obavezni skrining primenjuje se u sektorima odbrane i bezbednosti, uključujući kompanije koje proizvode vojnu opremu ili snabdevaju finske bezbednosne službe. U drugim sektorima, poput energetike, infrastrukture ili rudarstva, investitori formalno nisu dužni da traže odobrenje, ali država zadržava pravo da naknadno pokrene pregled ukoliko proceni da kompanija ima značaj za vitalne društvene funkcije ili sigurnost snabdevanja.
U praksi to znači da se projekti povezani sa kritičnim sirovinama sve češće nalaze pod pažnjom vlasti. Kako Evropa ubrzano razvija industriju baterija i električnih vozila, nalazišta litijuma, nikla ili retkih metala dobijaju strateški značaj koji prevazilazi lokalnu ekonomsku logiku. Za Finsku to znači da pitanja vlasništva nad rudarskim projektima mogu imati šire implikacije, od industrijske politike do geopolitičkih odnosa.
Proces skrininga vodi Ministarstvo privrede i rada, koje koordinira procene sa drugim institucijama, uključujući bezbednosne službe i sektorska ministarstva. Tokom pregleda analizira se poreklo kapitala, potencijalna povezanost investitora sa stranim državama, kao i uticaj transakcije na sigurnost snabdevanja ključnim resursima. U složenijim slučajevima konačnu odluku donosi finska vlada.
Važan element finskog modela jeste i evropska dimenzija. Kao članica EU, Finska učestvuje u zajedničkom mehanizmu za saradnju u oblasti skrininga stranih direktnih investicija, koji je uspostavljen 2020. godine. To znači da informacije o određenim investicijama mogu biti podeljene sa Evropskom komisijom i drugim državama članicama ukoliko bi projekat mogao imati šire implikacije za evropsku bezbednost ili lance snabdevanja.
U praksi se ovaj sistem sve više koristi u sektorima poput energetike, infrastrukture i kritičnih sirovina. Evropske institucije i države članice sve otvorenije govore o potrebi da se smanji zavisnost od autoritarnih režima u strateškim industrijama, a skrining stranih investicija postaje jedan od ključnih instrumenata te politike.
Istovremeno, Finska nastoji da zadrži reputaciju jedne od najotvorenijih ekonomija u Evropi. Većina rudarskih projekata u zemlji razvija se uz značajno učešće stranih kompanija, jer domaći kapital nije dovoljan za finansiranje kompleksnih rudarskih i prerađivačkih projekata. Upravo zato finske vlasti pokušavaju da pronađu ravnotežu između zaštite nacionalnih interesa i održavanja investicione atraktivnosti zemlje. Ovakav pristup uklapa se i u širi evropski trend tzv. „de-risking“ strategije, smanjenja zavisnosti od geopolitički rizičnih partnera bez potpunog zatvaranja tržišta. Umesto blokiranja svih stranih investicija, cilj je selektivno upravljanje pristupom strateškim sektorima.
U kontekstu globalne konkurencije za kritične sirovine, finski model pokazuje kako države bogate resursima pokušavaju da redefinišu odnos između tržišta, bezbednosti i industrijske politike. Kritični minerali više nisu samo pitanje rudarske ekonomije, oni su postali deo šire strategije ekonomske bezbednosti, kako na nacionalnom tako i na evropskom nivou.
Iskustvo Finske pokazuje da razvoj rudarskog sektora može biti kompatibilan sa jasnim institucionalnim mehanizmima koji štite strateške interese države. Ključ nije u zatvaranju tržišta, već u postojanju transparentnih procedura koje omogućavaju procenu dugoročnih implikacija stranih ulaganja u sektor kritičnih sirovina. Za Srbiju bi takav okvir mogao bi biti važan instrument za balansiranje ekonomskog razvoja, bezbednosti i javnog interesa.
Tekst je zasnovan na analizama sistema upravljanja kritičnim sirovinama u Finskoj i Kanadi, izrađenim u okviru projekta „Upravljanje stranim pristupom kritičnim sirovinama Srbije na transparentan, bezbedan i održiv način, kroz pružanje analiza relevantnih za kreiranje javnih politika, preporuka zasnovanih na dokazima i inkluzivnog dijaloga među akterima“, koji podržava Kanadski fond za lokalne inicijative (CFLI). Analize predstavljaju deo šireg istraživačkog i konsultativnog procesa čiji je cilj razvoj preporuka za unapređenje javnih politika u oblasti upravljanja kritičnim mineralnim sirovinama u Srbiji.
