Autor: Fljorentina Hajdari-Hajra
Tehnički dijalog između Kosova i Srbije je započet 2011. godine i doveo je do 33 postignuta sporazuma. Sporazumi su uticali na različite oblasti života ljudi, uključujući slobodu kretanja, matične knjige, katastarsku dokumentaciju, carine, lokalnu samoupravu na severu, priznavanje diploma, regionalnu saradnju, energetiku, telekomunikacije, pravosuđe, itd. Poboljšanje života građana i međusobne saradnje je bio jedan od ključnih prioriteta dijaloga.
Nažalost, proces dijaloga je bio ekstremno politizovan; do te mere da su potpuno zanemareni bilo kakvi pozitivni efekti po živote ljudi. Politički diskurs je oblikovao javno mnjenje i bio u velikoj meri negativan. Usporena primena, odnosno nedostatak primene određenih sporazuma je doprineo ovakvom diskursu. Zauzvrat, zanemarivan je razgovor o sprovedenim sporazumima i njihovim efektima na živote građana.
Šire promišljanje sa stanovišta građana bi nam pomogla da bolje razumemo stvarni i ljudski efekat sporazuma. Moji dolenavedeni stavovi o sporazumima i njihovoj primeni su zasnovani na ličnom iskustvu i iskustvima drugih ljudi u svakodnevnom javnom i privatnom životu koje poznajem.
Živim u Mitrovici i radim kao medijator pri Centru za posredovanje u Mitrovici. Centar ima licencu Ministarstva pravde, a za cilj ima omogućavanje pristupa pravdi putem medijacije i ohrabrivanja komunikacije i međusobnog razumevanja između zajednica. Predmeti na kojima se radi pri centru su pravosudne i tužilačke prirode. Centar služi pripadnicima svih zajednica koje žive u regionu Mitrovice. Predmete prosleđuju nadležni organi.
Briselski sporazum je omogućio integraciju pravosuđa na severnom delu Kosova, uključujući integraciju sudija i tužilaca iz redova srpske zajednice. Zajedno sa drugim srpskim i albanskim kolegama, radim na posredovanju u predmetima koje nam proslede sudije i tužioci, uključujući sporove između pripadnika različitih zajednica. U svakodnevnoj praksi postoje predmeti koji se tiču albanske zajednice i koje procesuiraju sudije iz redova srpske zajednice, a koji se onda prosleđuju našem centru za posredovanje. Sećam se predmeta gde je veći broj mladih iz albanske i srpske zajednice bio umešan u međusobni fizički obračun na severu Mitrovice. Tužilaštvo u Mitrovici je pregledalo predmet i prosledilo ga Centru za posredovanje, gde su medijatori pomogli da se stvar reši i stavi tačka na sukob.
Pre nego što je postignut Sporazum o pravosuđu, sudije i tužioci iz redova srpske zajednice su radili u okviru srpskog sistema. Sudije su radile na građanskim parnicama u svojim kancelarijama ili stanovima. Tužioci nisu mogli da procesuiraju krivična dela i nije im bilo dozvoljeno da sarađuju sa Kosovskom Policijom.
Između 2008. i 2017. godine, kada je počela primena sporazuma o pravosuđu, Osnovni sud u Mitrovici je radio u zgradi suda u Vučitrnu. Jedinica za internu reviziju pri Sudskom savetu Kosova je procenila da zgrada suda nije strukturalno bezbedna i da ne ispunjava uslove za procesuiranje predmeta i održavanje suđenja. Zbog ograničenog prostora, sud nije imao dovoljno zaposlenih. Kao posledica toga, nije bilo moguće pregledati sve predmete. Predmeti bi zastarevali. Postojao je značajan broj predmeta gde su inspektori podneli prijave po različitim osnovama protiv preduzeća koje sud nije uspeo da pregleda u zakonom predviđenom roku. To je ostavilo negativne posledice po živote građana i stvorilo je okruženje gde vladavina prava nije bila u potpunosti prisutna, gde kriminalci prolaze nekažnjeni. Građani iz regiona su imali poteškoća u dolasku do Osnovnog suda Mitrovice koji se nalazio u Vučitrnu, koji je van grada Mitrovice. Utrošeni vreme i novac na odlazak do suda i nazad su sigurno uticali na kućne budžete. Opština Vučitrn i opština Srbica se nalaze na jugu regiona Mitrovice, Zvečan i Zubin Potok na severozapadu, Leposavić na severu, dok su opštine Severna Mitrovica i Južna Mitrovica u samom centru regiona. Kako bi došli do suda u Vučitrnu, ljudi su morali da putuju oko 12 kilometra iz Mitrovice, 45 kilometara iz Leposavića, 30 kilometara iz Zubinog Potoka, 17 kilometara iz Zvečana i 21 kilometar iz Srbice.
Sporazum o pravosuđu je omogućio integraciju zajednica u smislu omogućavanja pristupa pravnim uslugama. Sporazum je Osnovni sud u Mitrovici ponovo stavio u funkciju prvobitni objekat u severnom delu Mitrovice i dodao još jedan objekat na jugu grada, dok je omogućena i integracija svih sudskih struktura na severu u okviru Osnovnog suda u Mitrovici. Sporazum omogućava rad Osnovnog tužilaštva i Osnovnog suda u regionu Mitrovice, čiji ogranci uključuju pružanje usluga u sedam opština: Južna Mitrovica, Severna Mitrovica, Zvečan, Zubin Potok, Leposavić, Vučitrn i Srbica. Pravosudne ustanove rade u skladu sa zakonima Kosova, a radnici su pripadnici albanske i srpske zajednice.
Uz povratak suda u Mitrovici, zajedno sa većim brojem sudija i tužilaca, uključujući integraciju srpskih sudija i tužilaca, povećao se i broj obrađenih predmeta.
Pored poteškoća u pravosuđu, postojali su veliki izazovi i u drugim sektorima, što je sve otežalo saradnju na različitim poljima. Imam radnog iskustva na različitim projektima, poput dobrog upravljanja, inkluzije građana u javnu izradu politika, jednakog pristupa pravdi, zaštite ljudskih prava, i dr. iz vremena rada u Severnoj Mitrovici, Leposaviću, Zubinom Potoku i Zvečanu. Ove opštine su imale različite organe sa istim ili sličnim ovlašćenjima kao i lokalna samouprava, uključujući kancelarije UNMIK-a, paralelne opštine, Pripremni tim za sever i opštinu Mitrovica na jugu. Ova mešavina ovlašćenja u lokalnoj samoupravi je otežala realizaciju projekata. Bilo je teško i često nemoguće da se prikupe podaci koji su nama – civilnom društvu – trebali od opštine. Niti jedan od gorenavedenih organa nije bio u mogućnosti da odgovori na naše zahteve usled nejasne definicije opštinskih ovlašćenja. Međutim, nakon lokalnih izbora u severnim opštinama koji su održani 2013. godine, omogućena je međusektorska komunikacija i saradnja između lokalnih organa samouprave i različitih organizacija, što je omogućilo privođenje kraju takvih projekata.
Postojali su i drugi izazovi koji su odlagali realizaciju projekta. U poređenju sa različitim partnerskim organizacijama i opštinama na severu, podrazumevala se lična upotreba poziva u romingu radi komunikacije sa kolegama ili organizacijama u opštinama sa srpskom većinom sa druge strane Ibra. Kao posledica toga, telefonski pozivi su bili izuzetno skupi za pojedince koji su pripadali različitim sektorima, da ne pominjemo obične građane. Građani na severu, uključujući Albance koji žive u ovoj oblasti koji su koristili kosovske operatere Ipko ili Valju su, donedavno, morali da koriste roming kada su se nalazili severno od reke Ibar, što je drastično uvećalo račune za telefon. Samim tim, cena mobilne telekomunikacije iz opština severno od reke Ibar sa drugim delovima Kosova je koštala isto koliko i svaki međunarodni poziv. Iz tog razloga, većina građana iz severnih opština je izbegavala da komunicira telefonima. Ovo i mnoga druga pitanja su u prošlosti stvarala dubok jaz između severa i ostatka Kosova.
Prvobitni Sporazum o telekomunikacijama je postignut 2013. godine. 2015. godine, strane u dijalogu su usaglasile stavove oko akcionog plana, dok je završni sporazum postignut 2016. godine.
Sporazum je omogućio mobilnu telekomunikaciju u četiri opštine severno od reke Ibar. U tom smislu, građani koji žive u regionu Mitrovice su iskusili smanjene cene telefonskih usluga jer sporazum omogućava ujednačenu cenu komuniciranja širom Kosova. Takvi pomaci na polju telekomunikacija su imali pozitivni efekat na povećanje saradnje i komunikacije između građana četiri opštine severno od reke Ibar sa građanima koji žive u drugim delovima Kosova.
Sporazumi koji su omogućili izdavanje kosovskih ličnih karata i vozačkih dozvola za Srbe su takođe imali pozitivan efekat. Kao rezultat ovih sporazuma, došlo je do povećane međuetničke saradnje i veće integracije među zajednicama. Ovo je najvidljivije tamo gde su radnici pripadnici albanske, srpske i drugih zajednica u regionu Mitrovice. Pripadnicima srpske zajednice je takođe omogućeno dobijanje kosovskih vozačkih dozvola, što bi svakom licu omogućilo da se, zajedno sa svojim vozilom, kreće širom Kosova. Moje kolege Srbi su registrovali svoja vozila pri nadležnim kosovskim organima i sada ih koriste da putuju na različite lokacije širom Kosova, gradeći na taj način mostove saradnje.
Govoreći o slobodi kretanja, na misao mi dolaze različiti projekti studentskih razmena između Kosova i Srbije. Kosovski studenti koji učestvuju u ovim projektima su se suočavali sa određenim izazovima pri ulasku u Srbiju. Organizatori i studenti su satima čekali na proveru. Predstavnici međunarodnih institucija i organizacija koje su finansirale projekte su takođe bili podvrgnuti proveri. Srpske vlasti su samo dozvolile studentima i organizatorima da putuju u Srbiju kada su predstavnici stranih ambasada diplomatski intervenisali kako bi se omogućilo njihovo putovanje.
Sporazum o slobodi kretanja je pomogao da se otklone neke od tih poteškoća. Primena ovog sporazuma je počela 2011. godine.
Ovaj sporazum je predvideo slobodno kretanje za ljude koji imaju isprave koje je izdao nadležni organ. Sada, učesnici programa razmene, baš kao i drugi obični građani koji imaju kosovske dokumente, mogu putovati u Srbiju. Međutim, građani Kosova koji putuju u Srbiju sa vozilima koja imaju kosovske registarske tablice podležu administrativnim postupcima i moraju uzeti privremene registarske tablice i osiguranje za vozila, što dovodi do dugog čekanja u redu. Mnogo puta su se čule žalbe građana koji dugo čekaju u redovima kako bi platili privremene tablice srpskim organima unutrašnjih poslova, kako bi dobili dozvole za ulaz i izlaz, i sl.
Građani koji imaju „RKS“ registarske tablice se suočavaju sa najvećim poteškoćama. Oni svoje „RKS“ registarske tablice moraju zameniti sa privremenim srpskim. Ovaj postupak zahteva vreme i plaćanje naknade. Svakog dana upoznajem ljude koji su mi rekli da su morali da zamene „RKS“ tablice sa „KS“ tablicama kako bi smanjili troškove putovanja i vreme čekanja.
Međutim, vredno je istaknuti da je Sporazum o slobodi kretanja, uprkos ovim postupcima, omogućio građanima Kosova da putuju u ili kroz Srbiju. Ovo je omogućilo da kosovska dijaspora može putovati kroz Srbiju na Kosovo i obrnuto.
Uprkos prednostima koje proizilaze iz tehničkog dijaloga Kosova i Srbije, smatram da bi proces dijaloga trebalo da bude transparentniji u javnosti, uz bolje artikulisane sporazume i efekte koje ti sporazumi imaju po živote građana. Trebalo bi redovno informisati građane i organizovati javne debate sa građanima i civilnim društvom u toku čitavog procesa. Pored toga, neophodno je pojednostaviti jezik koji se koristi u sporazumima i obavestiti građane u skladu sa odredbama tih sporazuma putem javnih kampanja. Na taj način, građani bi bolje mogli razumeti osnovne sporazume, posebno pozitivne aspekte koji imaju direktne posledice po njihove živote.
Ova publikacije je omogućena uz pomoć Evropske unije. Sadržaj ove publikacije je odgovornost Konzorcijuma grupe za javno zagovaranje politika između Kosova i Srbije i ni na koji način se ne može smatrati da odražava stavove Evropske unije.
Autor: Fljorentina Hajdari-Hajra
