Zagorka Golubović: profesorka, mentorka, uzor

Sonja Licht

27. марта 2019

Zagorka Golubović: profesorka, mentorka, uzor

Nas dve smo prijateljice već pedeset godina. Naš trenutak susreta i prvi zajednički imenitelj je bila naša profesorka Zaga Golubović. Radmila je bila brucoš, Sonja prvi put u ulozi demonstratora. Zaga je jedina od naših profesora odlučila da uđe u poduhvat angažovanja starijih studenata da pomažu mlađima. Čitali smo Marksove Ekonomsko-filozofske rukopise, tumačili pojam otuđenja – apstraktan, a tako ključan do dana današnjeg u razumevanju čoveka i njegovog suočavanja sa izazovima modernog doba. Težak tekst za brucoše, a još teži izazov za demonstratore. A tako tipičan za našu profesorku.

Darivala nas je besprekorno pripremljenim predavanjima, podučavala provocirajući radoznalost i upitnost, potvrđivanjem smislenosti humanističkih vrednosti. Ko je želeo, imao je priliku da se sretne sa boljim delom sebe. Jednostavno, verovala je u studente, ceo svoj život posvetila je obrazovanju, i sama istražujući i osvajajući nova znanja. Odluka da čovek i njegov svet postanu centar njenog naučnog istraživanja i stvaralaštva, da se izbori za socijalno kulturnu antropologiju kao novi predmet na Odeljenju za filozofiju i sociologiju, da omogući studentima upoznavanje sa vrednostima različitih kultura, bila je hrabra i vizionarska.

Kao i cele te generacije njenih kolega koji su, gradeći studije sociologije, razumeli da socijalno-kulturna antropologija treba da bude jedan od izazova za studente prve godine, kada se za njih tek otvaraju vrata u novi svet – svet kritičkog, diskurzivnog promišljanja sebe i društva koje treba da razumeju, tumače i menjaju. Zato je jedanaesta teza o Fojerbahu: “Filozofi su svet različito tumačili, a radi se o tome da se on izmeni” u našim razgovorima o Marksovim ranim radovima izazivala najviše interesovanja i debata, naročito imajući u vidu da su prve demonstrature započele nakon Lipanjskih gibanja, našeg i svetskog studentskog pokreta iz 1968. Zaga ili ZPG Zagorka Pešić Golubović, kako su je iz milošte često zvali njeni studenti, nije se samo svom snagom posvećivala našem obrazovanju. Ona nam je i verovala, ali i očekivala da uložimo trud i strast u osvajanje novih znanja.

Darivala nas je besprekorno pripremljenim predavanjima,
podučavala provocirajući radoznalost i upitnost, potvrđivanjem smislenosti humanističkih vrednosti. Ko je želeo, imao je priliku da se sretne sa boljim delom sebe

Objavile smo svoje prve radove na njen podsticaj i učestvovale u prvim terenskim istraživanjima tokom studija. Stajala je uz nas kada smo kritikovali društvo, ali i sopstvene profesore. Kada smo poverovali da prostor kritičnosti pripada i nama i u jednom trenutku zahtevali promene i na našim studijama, pojedini profesori su nas opominjali da to nije uputno zbog političkog konteksta, a drugi da kucamo na otvorena vrata. Zaga I Mihailo Marković su podržali razgovore studenata i profesora i tretirali iznete predloge i primedbe sa uvažavanjem i ozbiljnošću. (To ponekad nije bilo lako, a mi smo često i preterivali, zanemarujući da je teško osvojena sloboda otvorenog, kritičkog mišljenja i dalje bila veoma podložna ukidanju od jednopartijskog režima). Na Korčulanskoj letnjoj školi studenti su, u duhu kritičke misli koja je osvajala planetu, tražili od svojih profesora da svi zajedno odlučnije krenemo u menjanje sveta, a ne samo da ga tumačimo. Mnogima je ta kritika izgledala previše “mladalački drska”. Ne Zagi – ona je branila naše pravo na kritiku, pa i na preterivanja. To uopšte nije bilo lako. Kao što je napisao Dragoljub Mićunović u svom sećanju na nju u NIN-u, zaista je bila “hrabra žena u muškom tradicionalnom svetu”. Setimo se samo da je bila i jedina žena u celoj Praxis grupi. Nije, stoga, nimalo teško razumeti da je za mnoge od nas bila i mentorka i uzor. Uz nju su knjige Margaret Mit, Rut Benedikt, Bronislava Malinovskog, Melvila Herskovica postale naša literatura koja nam je otvarala nove horizonte. Uz njenu mentorsku podršku spoznavali smo značaj studije o autoritarnoj ličnosti, koju su Teodor Adorno i saradnici objavili 1950, shvatali značaj sociološke imaginacije (Rajt Mils, 1959), upoznavali se sa analizama savremenog potrošačkog društva Eriha Froma, Dejvida Rizmana, Zigmunda Baumana, Herberta Markuzea i drugih autora, koji su kritički kapacitet društvenih nauka uzdigli na nivo nedosegnut decenijama nakon njih.

Zagu su mogli da zajedno s njenim kolegama isteraju s fakulteta, da im ugrožavaju egzistenciju, ali ne i da je odvoje od studenata. Bilo da je predavala onima po svetu ili na Slobodnom univerzitetu u Beogradu, bilo u radu s mladim saradnicima istražujući našu savremenost u Institutu za društvenu teoriju i filozofiju, bilo u druženju sa svojim nekadašnjim studentima, kojima je i u njihovim zrelim godinama nastavila da bude profesorka, mentorka i uzor.

Zaga nije bila samo profesorka. Ona je bila mentorka mnogima od svojih studenata. Nisu samo vrata njenog kabineta već i njenog stana uvek bila otvorena za sve nas koji smo hteli da porazgovaramo o novim knjigama, dilemama s kojima smo se suočavali, radovima koje smo pisali ili tek nameravali da napišemo. Jedno od najuzbudljivijih sećanja na te godine je i nastajanje Poslediplomskih interdisciplinarnih studija iz socijalne i kulturne antropologije na Filozofskom fakultetu. Petar Opalić i ja (Sonja) bili smo prva dva studenta na tom novom smeru. Zaga je razgovarala s nama o samom oblikovanju studija, kako ih učiniti privlačnim i zaista novim u odnosu na postojeće. Već od druge godine broj studenata rastao je neobičnom brzinom iako je bilo mnogo više predmeta i ispita nego na drugim grupama. Kakva su to bila predavanja i razgovori koji su ih pratili! Kakva mešavina ozbiljnih debata, dobrog duha i druženja. Ponekad smo ostajali satima posle predviđenog vremena, a predavači su dolazili ne samo sa drugih katedri i fakulteta, kao: Dragoslav Srejović, Vladeta Jerotić, Ranko Bugarski, Zoran Gavrilović, već i iz cele tadašnje Jugoslavije: Rudi Supek, Gajo Petrović, Milan Mirić, Veljko Rus, da pomenemo samo neke. Toliko smo bili poneti sadržajem, istraživačkom strašću da smo, kada su Zagu uklonili s fakulteta, još godinu dana nakon redovnih studija nastavili da se sastajemo. S njenim odlaskom Dragoslav Srejović nas je uzeo pod svoju zaštitu. Svi smo bili obeleženi iskustvom tih magistarskih studija. Zagu su mogli da, zajedno s njenim kolegama, isteraju s fakulteta, da im ugrožavaju egzistenciju, ali ne i da je odvoje od studenata. Bilo da je predavala onima po svetu ili na Slobodnom univerzitetu u Beogradu (koji se sastajao po stanovima od kraja sedamdesetih do sredine osamdesetih), bilo u radu s mladim saradnicima istražujući našu savremenost u Institutu za društvenu teoriju i filozofiju, u koji su “moralno-politički nepodobni” profesori s Filozofskog bili “sklonjeni”, bilo u druženju sa svojim nekadašnjim studentima, kojima je i u njihovim zrelim godinama nastavila da bude profesorka, mentorka i uzor. Pamtićemo i njenu strogost i blagost, njenu povučenost i druželjubivost, profesionalnu posvećenost i odvažnost.

Pišu: Sonja Liht i Radmila Nakarada