Ves Mičel, nova administracija i razumevanje Evrope

Marko Savković

15. августа 2018

Ves Mičel, nova administracija i razumevanje Evrope

Fotografija: Ambasada SAD u Ukrajini

“Sa odmetnutim (eng. rogue) ambasadorima, predsednikom koji hvali Vladimira Putina, birokratijom koja (istovremeno, prim. aut.) podržava (i) NATO i trgovački rat koji traje, niko više ne razume politiku Sjedinjenih Država (SAD) prema Evropi”, napisao je nedavno Tomas Rajt iz fondacije Karnegi. Međutim, nisu sve odluke i imenovanja u “novoj administraciji” ishitrena i bez osnova.

Ves Mičel, od oktobra 2017. pomoćnik državnog sekretara za Evropu i evroazijske poslove, priznat je stručnjak za Centralnu i Istočnu Evropu. Nakon što je, od 2006. sa uspehom radio a zatim i vodio institut CEPA (Centar za analize evropskih politika) u Vašingtonu, ovaj sin sveštenika Baptističke crkve i Teksašanin, doktorirao je prošle godine na Slobodnom univerzitetu u Berlinu. Temu svoje disertacije, “veliku strategiju” Habzburške monarhije, pretočio je u knjigu, od koje polazimo u našem tekstu.

Zašto je Mičel fasciniran (Habzburškom) Austrijom? Njega pre svega zanima način na koji su Habzburzi opstali i dominirali datim prostorom, “okruženi revizionistički nastrojenim neprijateljima”. Region u okviru koga su se borili za prevlast obuhvata kopno između tri mora, Baltičkog, Crnog i Jadranskog; mesto preplitanja civilizacija, religija, “geopolitičkih zona”. Nakon traume koju je predstavljao tzv. Rat za špansko nasleđe, najveći strah Austrije bio je sukob na dva – ili više frontova. Zaista, rat ili učešće u njemu predstavljao je svakodnevicu Beča: “u 183 godine koliko je proteklo od 1683. (otomanska opsada Beča) do 1866. (poraz od Nemačkog carstva, godina uoči Dvojnog sporazuma sa Kraljevinom Ugarskom, prim. aut) u svega 75 Austrija nije bila u ratu”.

Austrija nije preživela zato što je to odgovaralo njenim rivalima, kako se često tvrdi. Mičel navodi niz primera u kojima je Beč bio suočen sa više, pa i pet država istovremeno, raspoloženih da zauzmu od nje deo teritorije. Niti je to bila ravnoteža snaga; u maniru klasičnog realiste, autor navodi kako je nesigurnost predstavljala realnost Habzburške monarhije i da se na trenutnom raspoloženju drugih nije mogla graditi njena budućnost. Suprotno predstavi uvreženoj u istorijskoj nauci, on uvodi strategiju kao “nedostajuću vezu”; citirajući Meterniha, koji je jednom prilikom rekao kako habzburški metodi “nisu bili herojski, ali su sačuvali carstvo”. Velike sile (eto paralele sa SAD) trebaju strategiju – i to “veliku” – kako bi izdržale takmičenje sa drugima; a ona mora sadržati odgovore na tri pitanja: “šta”, “kako” i “kada”.       

U drugoj knjizi koju čitamo, “Nemirna granica” koju je napisao zajedno sa Jakobom Grijgelom, kolegom iz instituta CEPA, Mičel iznosi niz teza koje će kasnije zastupati kao pomoćnik državnog sekretara. Rusija, Kina i Iran su tri globalne i regionalne sile koje izazivaju moć SAD. Dvojica autora često koriste termin “revizionističke sile” kako bi ih opisali; isti termin će se naći u strategiji nacionalne bezbednosti SAD objavljenoj u decembru 2017. godine. Ove tri zemlje su to isprva činile stidljivo, koristeći se diplomatskim sredstvima; međutim, kako se Obamin drugi mandat bližio kraju, tako su njihovi potezi postajali sve smeliji. Autori veruju kako postoji direktna veza između pomirljivog tona koji je, navodno, Obamina administracija zauzela i rastuće spremnosti rukovodstava tri zemlje na rizik. Tako je pokušaj “reseta” u odnosima sa Rusijom umesto poboljšanja odnosa omogućio invaziju Ukrajine, a sporazum sa Iranom ubrzanju tamošnjeg nuklearnog i raketnog programa. Iste ove ideje zagovaraće i novi američki predsednik po dolasku na vlast. U raspravu autori uvode i pomalo zaboravljenu kategoriju teritorije, podsećajući da je Rusija anektirala Krim; da Kina gradi veštačka ostrva tamo gde su nekada bile međunarodne vode; kao i da je Iran prisutan u Siriji i Libanu, samo na manje formalan način.

Sledi nama najintrigantniji deo, koji dvojicu autora smešta među realiste u razumevanju međunarodnih odnosa. Sile-takmaci žele teritoriju, “strateški prostor” (eng. strategic space); pritom nemaju nekakvu jedinstvenu, globalnu strategiju, već nastupaju svaka u svom regionu, “nagrizajući” moć SAD. Dok se Zapad zabavlja “apstraktnim razmišljanjima o normama i institucionalnim aranžmanima”, ove sile narušavaju ravnotežu uspostavljenu u tri “temelja globalnog poretka i stabilnosti na kojima SAD insistiraju” – Evropi, Bliskom Istoku i Istočnoj Aziji. Međutim, taj poredak jeste “liberalan”, odnosno, u njegovom korenu je sloboda (pojedinca) – i zato su saveznici, koji dele prostor i vrednosti liberalne demokratije neophodni. Posebno značajne su “države na granici” u navedena tri regiona, koje su spremne da Vašingtonu obezbede pristup. Njih nije malo –  22 ukupno – od Baltika, preko Centralne i Istočne Evrope, Bliskog Istoka (gde, prilično kontroverzno, arapske saveznice SAD nazivaju “umerenim arapskim državama”), Južne Koreje i Japana sve do Australije.

Ove teze i ideje našle su svoje mesto u govoru koji je Mičel održao u fondaciji “Heritidž” 5. juna. On ga otvara rečima “za razliku od 1919, 1945. nismo napustili Evropu” i nastavlja dobro poznatim (i mnogo puta već izgovorenim) rečima o (trans)atlantskoj vezi, važnosti NATO i pobedi “zapadnog načina života” ostvarenoj u Hladnom ratu. Mičel ističe da je “očuvanje Zapada” (eng. preserving the West) glavno nastojanje SAD u Evropi. “Zapad” je za Mičela “politička civilizacija”: “prostor uređene slobode (eng. ordered liberty) povezan sporazumima i savezima”; “koji štiti slobode pojedinca”. Zapad je zapravo u ovom, prilično redukcionističkom tumačenju, jednak NATO. Pritom, “nema velikog spoljnopolitičkog izazova, sa kojim se Amerika i Evropa mogu izboriti jedna bez druge”.

Ono što sledi, međutim, jeste velika promena u percepciji – a to je da je na evropskom kontinentu u toku “strateško nadmetanje” (eng. strategic competition) velikih sila. Dve ključne velike sile koje stoje nasuprot Zapadu jesu Rusija i Kina i one predstavljaju “koherentan model političke stabilnosti zasnovan na autoritarizmu i ogoljenoj sili, koji preti osnovnim principima našeg funkcionisanja”. Rusija i Kina žele da “slome Zapad” na različite načine; Moskva da ga “podeli i polomi”, Peking, “zameni”. Deo Zapada su, nastavlja Mičel, i Ukrajina i Gruzija, “vrlinom istorije i izborom naroda”. Nagrada u strateškom nadmetanju je “istočna granica Evrope” (eng. Europe’s eastern frontier), prostor “od Kavkaza do Balkana”. Prvi prioritet Vašingtona je da se suprotstavi i odgovori Moskvi. Mičel citira državnog sekretara Majka Pompea, ponavljajući stav da je odgovor prethodne administracije bio slab i ističe spremnost da se “podigne cena ruske agresije”.

Lekcije koje uči Amerika moraće (eng. has to) da nauči i Evropa. Ovde Mičel sledi politike svog predsednika. Za “novu administraciju” Iran je prvorazredna pretnja, koju je tzv. nuklearni sporazum učinio još većom. SAD će očekivati da sankcije Teheranu nakon američkih, slede i evropske kompanije. Problematično je i učešće u “Severnom toku 2”. Ukoliko vodeće evropske zemlje ne povećaju izdvajanja za odbranu, “napori SAD ne samo da će biti nedovoljni, već i kontraproduktivni”. Vašington očekuje da do 2024. godine članice NATO ne samo 2% BDP-a izdvajaju za odbranu; već i da u okviru tog budžeta petinu sredstava troše na nabavku novog naoružanja i vojne opreme.

Kakav je, dakle, mislilac Ves Mičel i kako će pristupiti vođenju politike SAD u Evropi? Međunarodnim odnosima pristupa kao strateškom nadmetanju između sila koje dati poredak žele da održe i onih koje žele da ga podriju ili zamene. Iluzija je da sve države dele veru u univerzalnu vrednost normi i ugovora (realista bi rekao: pa ne deli je ni sama Amerika). Prema revizionističkim silama mora se nastupati jedinstveno i oštro; dosta je bilo ustupaka. NATO je za SAD najvažniji savez u Evropi. Države koje se nalaze “na granici”, u najosetljivijim (geopolitičkim) zonama Evrope, Bliskog Istoka i Istočne Azije su ključne i na njih se SAD moraju fokusirati. Balkan je na rubu jednog od ta tri prostora, zbog čega prirodno mora ostati u fokusu američke administracije.                  

Tekst je prvi put objavljen u Novom magazinu br. 381, 15. avgusta 2018.