Utopija Evrope kao utopija Zapada

Marko Savković

05. децембра 2019

Utopija Evrope kao utopija Zapada

Fotografija: caption YouTube videa korisnika sebastiansz

„Evropa“ znači različite stvari različitim ljudima. Postoji ideja Evrope iz koje se izvode mnoge današnje odrednice, poput „evropeizacije“. Kako bi smo objasnili sebi šta je ona danas krenućemo od onoga što je bila; okolnosti i događaja koji su je učinili drugačijim i za mnoge poželjnim prostorom. Za jedne je renesansa mesto i vreme rođenja Evrope. Drugi deo zasluga pripisuju hrišćanskoj crkvi. Karl Hajnc Borer (Bohrer) piše o „rano nastaloj svesti o pripadnosti evropskoj civilizaciji“ prisutnoj u „razgovoru (vođenom) između evropskih elita“ na prelazu iz 17. u 18. vek. Ako je renesansa vreme rođenja ideje Evrope, prosvetiteljstvo je period njene afirmacije. Prisetimo se kako je ruska carica Katarina, Nemica rođenjem, održavala korespodenciju sa Volterom, u svojim planovima za Rusiju nadahnuta njegovim idejama. Britanski autor Orlando Figes nedavno je objavio sjajnu knjigu, „Evropljani: tri života i nastanak kosmopolitske kulture“ u kojoj nam približava Evropu 19. veka pričajući priču o francuskoj operskoj pevačici Polin Viardo (Viardot), njenom suprugu impresariju, takođe Francuzu i ljubavniku, ruskom piscu Ivanu Turgenjevu. U društvu Berlioa, Dostojevskog, Dikensa, nastala je „republika pisane reči“ (eng. a republic of letters) koja je počivala na deljenom sentimentu i doživljaju estetike.

Da li su nas mogli smatrati delom Evrope tada? Teško, koliko god mi želeli da pripadamo. Delovi onoga što je danas Zapadni Balkan bili su vekovima pod upravom Otomanskog carstva kao „značajnog Drugog“. Radi se o dilemi koja opstaje. Slušajte populiste, kako ideja „drugosti“ odzvanja u njihovim govorima kada isključuju one koji navodno ne pripadaju Evropi. (Naročit paradoks je da deo njihove retorike, kada govori o Bosni i Hercegovini kao „tempiranoj bombi koja otkucava“ preuzima Emanuel Makron, koji je pre samo dve godine slavljen kao nova „liberalna nada“ Evropske unije.)

Evropa je naravno više od Evropske unije (EU). Postoje brojni regioni, poput Vojvodine, ili Galicije – koji nisu deo EU, ali svakako čine deo fantastičnog materijala od koga je Evropa satkana. Suočeni sa (stvarnim ili zamišljenim) odbacivanjem Zapada, autori sa naših prostora nastoje da dokažu kako smo „oduvek bili Evropa“. A ona je, prema rečima Borhe Lasherasa (Borja Lasheras) „napredak i civilizacija. Ali je i samoubilačka geopolitika (…) gulazi i genocidi Treblinke i Srebrenice.“ „Ako su se ’duhovi prošlosti’ i vratili“, nastavlja Lasheras, „to je zato što nikada nisu ni odlazili. Stalno su tu, čekajući narednog agitatora da u kakvoj pivnici pokrene mase“. Razlog mogu biti „nepovoljne ekonomske prilike, strah od onoga što budućnost nosi, ili slabost političkih klasa“. Borhin „agitator“, za razliku od partija centra, drži svoj prst na bilu trenutka, i zna da inspiriše.

Puno se govori o tzv. evropskim vrednostima; o solidarnosti, jedinstvu. Niz kriza koje su EU pogodile od 2008-2015. (kriza suverenog duga, najizraženija u Grčkoj; rat u Ukrajini; migrantska kriza) čine zamišljenu vododelnicu, gde su jedni privrženost tim vrednostima navodno „iskazali“, a drugi ih „napustili“. Ipak, solidarnost i jedinstvo su kao evropske vrednosti „fenomeni novijeg datuma“ (Borer). Sve do nastanka Evropske zajednice za ugalj i čelik, periodi konflikta i saradnje smenjivali su se u Evropi u gotovo pravilnim razmacima. Pitanje je da li bi i ovaj period saradnje potrajao tako dugo (70 godina!), da se nije desila „savršena oluja“ ekonomskog uspona („privrednog čuda“ u Nemačkoj, „slavnih trideset“ u Francuskoj); geopolitičke realnosti (Hladnog rata, u kome je „američki kišobran“ štitio Zapadnu Evropu od „sovjetske pretnje“); zajedničkog sećanja na užase Drugog svetskog rata i na kraju, evropske birokratije u nastajanju koja se – iz razumljivih razloga – najčvršće vezala za ideju Evrope koja je sposobna i da se širi (budući „normativna“ – Ijan Maners, Manners; i „transformativna“ – Hider Grabe, Grabbe). Nekako usput, menjali su se i Evropljani. Ko zna da li bi zemlje poput Švedske i Švajcarske danas tako bile posvećene ideji mira da kroz istoriju nisu učestvovale u tolikom broju konflikata.

Više ne deluje tako. U Zapadnoj Evropi, politički lideri Francuske (i još nekoliko zemalja članica, pomalo „sakrivenih“ iza Pariza) zaustavili su politiku proširenja iz straha da stanovnici „Zapadnobalkanske šestorke“ nisu spremni da prihvate liberalne vrednosti. A u Centralnoj i Istočnoj Evropi među „novim članicama“ raste resentiman prema „Zapadnoevropljanima“ zbog nezadovoljavajućeg odgovora na pomenute krize. U „Svetlu koje se ugasilo“ (eng. „The Light that Failed“) Ivan Krastev i Stiven Holms pišu kako pad Berlinskog zida nije označio „kraj istorije“, već početak „doba imitacije“ (eng. the age of imitation). Zemlje dojučerašnjeg Istočnog bloka nastojale su da oponašaju kulturu, vrednosti i poretke Zapadne Evrope; sve do trenutka kada su njihovi stanovnici shvatili da ako je već cilj postati nalik Nemcu ili Britancu, onda je lakše preseliti se u te zemlje, nego prolaziti kroz bolan proces transformacije sopstvenog društva. Na kraju je jedan od pet građana Bugarske – uglavnom liberalnije nastrojenih i obrazovanih – emigrirao u Zapadnu Evropu.

Kako Krastev i Holms pokazuju, oni koji su ostali ne porede više kvalitet svog života sa generacijom svojih roditelja, već „srećnom elitom“ koja se preselila kako bi živela svoj „zapadni san“ (Mark Leonard). Za rezultat imamo frustraciju i bes, usmeren prema klasi „liberalnih reformatora“ Centralne i Istočne Evrope. Ne samo da oni, gledajući u pravcu Zapada, nisu uspeli da ostvare (inače nerealna) očekivanja uspešne imitacije; već su dozvolili masovan „odlazak talenta“ (Leonard). Dok je „Istok još uvek homogen i monoetničan“, nastavljaju dvojica autora, „Zapad je postao, kao rezultat onoga što protivnici liberala smatraju nepromišljenom i samoubilačkom politikom migracija, heterogen i multietničan“. Time je „doba imitacije“, implicitnog prihvatanja superiornosti Zapada, došlo do svog kraja. 

Za nas koji „ostajemo“, dakle, nije Evropa utopija, već „Zapad“. Zapad je u nekom smislu postao i onaj deo Centralne i Istočne Evrope u koji odlazimo u potrazi za poslom (poput Češke, članice EU sa najnižom stopom nezaposlenosti). Tako je i Ukrajincima Poljska, u koju pristižu kao zamena za građane koji su emigrirali, bukvalno i figurativno – Zapad. Ideja Evrope se u međuvremenu vodi na ravni vrednosti. A ni tu ne stoji sjajno. Potrebna joj je katarza, ali nje ne može biti sve dok smo zaokupljeni krizama legitimiteta i demokratije. Dok izbegava da se suoči sa stvarnim problemima – na kojima insistiraju populisti – ona gubi. 

Budimo dakle iskreniji i zađimo dublje. Postoji li Evropa kao nešto više od geografskog prostora? Da li je ona jednaka Evropskoj uniji? Briselu? Ključnim članicama i njihovim željama? I naposletku, šta smo mi Evropi? Sigurno nešto više od pukog izvora radne snage – i nevolja. 

(Izlaganje na 4. Regionalnom forumu mladih lidera, Novi Sad, 23. novembar 2019.)

Tekst je prvi put objavljen u Novom magazinu br. 449, 5. decembra 2019.